TRGUJU PODACIMA PACIJENATA

TRGUJU PODACIMA PACIJENATA


Zdravstveni podaci spadaju u kategoriju naročito osetljivih, ali se s njihovom zloupotrebom građani redovno suočavaju

U njegovim kasnim sedamdesetim godinama, gospodina B. J. spotakle su dve neprijatnosti. Nesmotrenošću je kriv za prvu: dok je u prometnoj ulici izlazio iz automobila, nije obratio pažnju na blizinu vozila u susednoj traci, koje ga je oborilo na asfalt. Prolaznici su pozvali Hitnu pomoć i B. J. je ubrzo prevezen u bolnicu. Ustanovljene su mu povrede zbog kojih je pod nadzorom lekara ostao narednih desetak dana.

Drugu neprijatnost nije izazvao, ali je u njoj učestvovao: iako se nesreća dogodila tek nekoliko desetina metara od njegovog mesta stanovanja, informaciju o nedaći koja ga je zadesila saznali su predstavnici agencije za naplatu odštete još pre članova njegove uže porodice. I pozvali su njegovu suprugu na kućni telefonski broj saopštivši joj i vrstu i stepen povreda. Smušena žena u prvi mah nije uspela da upamti detalje razgovora, ali jeste onaj najvažniji – ponudu agencije da preko svojih pravnika obezbedi pravne usluge, a zauzvrat uzme procenat od ukupnog iznosa odštete. To je bio prvi u nizu poziva. U narednim razgovorima ukućani B. J. su tek nakon pretnje da će ih prijaviti zbog uznemiravanja uverili pozivare da ih njihove usluge ne zanimaju.

ZATRPANI PREDMETIMA

Prema Zakonu o zaštiti podataka ličnosti, zdravstveno stanje građana spada u kategoriju naročito osetljivih podataka, među koje, između ostalih, spadaju i informacije o nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti, pripadnosti političkoj stranci, primanju socijalne pomoći, žrtvama nasilja… Zbog toga se kaznene odredbe odnose prvenstveno na nabrojano, a zaprećene novčane kazne za zloupotrebu su u rasponu od 5.000 do 50.000 dinara za pojedince, odnosno od 50.000 do milion dinara za pravna lica. S obzirom na to da se pozivarima iz agencija teško može ući u trag, mada se zapravo legalnošću njihove delatnosti niko ozbiljno nije bavio, teško je odgonetnuti u koju kategoriju oni spadaju.

Krivični zakonik za ovo nedelo predviđa i kaznu zatvora do tri godine. Prema rečima Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, tek je nedavno dobijena prva pravnosnažna presuda kojom je izrečena zatvorska kazna od šest meseci za teško delo, ali je i ona uslovna, i to na kratak rok. „Problem nastaje kada se podaci nađu na crnom tržištu, kada ih prodaje i kupuje ko hoće. Nekad se za podatke daje novac, nekad neka druga vrednost ili usluga. U postupcima pokrenutim po zahtevu Poverenika izrečen je veći broj novčanih kazni, ali sudovi najčešće izriču kazne blizu minimuma”, izjavio je Šabić.

O pritužbama građana svedoči i Damir Okanović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja: „Poznato nam je da se oštećenima u saobraćajnoj nesreći u vrlo kratkom roku javljaju agencije koje nude usluge posredovanja u naplati osiguranja. Naravno da se radi o podacima koji su nedostupni neovlašćenim ili trećim licima, gde spadaju i te agencije.”

S obzirom na obim i učestalost ovakvih poziva, jasno je da su mediji zabeležili tek promil slučajeva. Zlatko Petrović iz kancelarije Poverenika kaže da su zatrpani slučajevima ljudi koje su posle saobraćajnih nesreća zvale agencije i da pretpostavljaju na koji način do ličnih podataka te agencije dolaze: „Privatni podaci građana najverovatnije cure iz policije ili iz zdravstvenih ustanova. Reč je o krivičnom delu neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka. Naša kancelarija ne raspolaže mogućnostima, niti ima zakonski osnov da sprovodi kriminalističke istrage. Ipak, kome god se desi slična situacija, može da nam se obrati za savet i mišljenje, a mi ćemo ga uputiti gde bude trebalo.”

JASNE SUMNJE

Samozvani agenti se nimalo ne libe da uznemiravaju povređene ili članove njihovih porodica, jasno dajući do znanja da poseduju brojeve privatnih telefona, imena i prezimena, podatke o vrsti i obimu povreda, tačno vreme kada se nesreća dogodila… Bezobzirnost nuđenja pomoći u naplati odštete ilustruje slučaj Beograđanina J. K. koji je u sudaru zadobio prelom noge i povredu vrata:

„Sudar je bio u petak, a ja sam završio u Urgentnom centru. U ponedeljak su me zvali iz agencije. Javio sam se i čuo pitanje da li sam dobro, a potom je agent izdeklamovao sve moje povrede! Nije reagovao na pitanje odakle mu podaci, već je nastavio da priča kako želi da me njegova agencija zastupa pred osiguravajućom kućom za 30 odsto sume koja mi pripada od osiguranja.” I njegove sumnje o tome ko je agenciji dostavio informacije kreću se između policajaca koji su obavili uviđaj nesreće i zdravstvenih radnika u bolnici u kojoj je završio.

„Imala sam prelom lobanje i lopatice, potres mozga i istegnuće vratnih pršljenova. Tri dana sam ležala na neurohirurgiji Kliničkog centra Srbije, a čim sam stigla kući, odmah su me zvali na broj mobilnog telefona. Rekli su mi da na osnovu težine povreda mogu da naplatim neverovatnu sumu novca, ali sam ih odbila”, ispričala je S. J.
Posebno mučan utisak izaziva saznanje da, prema zakonu, policajci i zdravstveni radnici, za koje se pretpostavlja da učestvuju u zloupotrebama, imaju pravo da obrađuju lične podatke i bez pristanka građana „kako bi zaštitili životno važne interese lica, a posebno život, zdravlje i fizički integritet”. Koliko god pojedinci u policiji ili zdravstvenim ustanovama unižavali svoje profesiju, logično je zaključiti i da se iza agencija snabdevenim nezakonito pribavljenim podacima nalaze pravnici, zapravo advokati verzirani za takvu vrstu sporova. Neetičnost njihovog postupanja ne oslikava samo činjenica da im je zakonski zabranjena svaka vrsta oglašavanja, već se u Kodeksu profesionalne etike doslovce navodi: „Advokat ne sme da nudi svoje profesionalne usluge na nečastan ili na nedopušten način”, a nedopušteno sticanje klijenata „podrazumeva i korišćenje usluge posrednika, agenata ili trećih lica koji ga reklamiraju”, što agencije jesu. Vredi imati na umu da upravo advokati, ne želeći da imenuju svoje kolege koje se time bave, kao što to ne čine ni zdravstveni radnici, tvrde da su ovakvom načinu rada skloni „uglavnom manje stručni advokati koji na taj način privlače neuke klijente”.

ZATVOR PA POVRATAK NA STARO

Tehnologije nisu pregazile potražnju za informacijama o nedaćama građana koje se mogu unovčiti. Dok se sve čini za zaštitu dece na internetu ili onemogućavanje hakovanja bankarskih i finansijskih baza podataka, u Srbiji se za iznose od nekoliko desetina do nekoliko stotina evra informacije i dalje pribavljaju daleko trivijalnijim metodama. Čak i po pravom smeću. Nimalo nisu besmislena upozorenja građanima da pre bacanja u kontejner na komadiće iscepaju stara, po njihovom mišljenju nepotrebna dokumenta ili račune na kojima se nalazi bilo koja vrsta privatnih podataka.
Konstataciju Zlatka Petrovića „da se ne zavaravamo, podaci o ličnosti su roba”, potvrdila je nedavna presuda Vrhovnog suda kojom je ustanovljeno da je dr Borko Josifovski, bivši direktor beogradske Hitne pomoći, trpeo odmazdu jer je 2005. godine ukazao na morbidnu spregu ekipa Hitne pomoći i privatnih pogrebnih preduzeća. I da su njegove tvrdnje bile tačne.

Na saznanja Josifovskog nadovezala se priča Miroslave Andrijanić, koja je 2003. tri sata čekala na dolazak Hitne pomoći koja je trebalo da pruži pomoć njenoj svekrvi. Još dok je svekrva bila živa, telefonom je zvao pogrebnik „kako bi se dogovorili o preuzimanju pokojnice”. Hitna pomoć je stigla naknadno, kada je svekrva umrla, a s lekarima se pojavila i žena koja je prišla i Miroslavi Andrijanić stavila u ruke katalog da izabere mrtvački sanduk.
Dr Josifovski kaže da slučaj te porodice pokazuje da se to dešavalo i pre nego što je on imenovan za direktora Hitne pomoći, odakle je smenjen samo dan pošto je alarmirao Ministarstvo zdravlja i policiju. Potom su sledila vređanja i pretnje smrću njemu i njegovoj porodici. Josifovski je obelodanio da su pojedini lekari dobijali pozive prvog reda hitnosti, gde se odlučuje o životu i smrti, da nisu primenjivali reanimaciju te da su porodice preminulih redovno upućivali na usluge privatnih pogrebnika: „Nekoliko puta se desilo da na vrata pre lekara pokucaju pogrebnici”. Od 53 slučaja za koje je postojala prijava, u osam je ustanovljeno da je reanimaciju trebalo raditi, a da nije urađena. Za još osam slučajeva potpuno nedostaje dokumentacija. „Nijedno pogrebno preduzeće nije odgovaralo za to – pojedinci iz Hitne pomoći su u nekoliko navrata bili kažnjavani, odležali u zatvoru i vratili se na isti posao”.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar je pre dve nedelje ponudio Josifovskom da bude šef antikorupcijskog tela unutar ministarstva, ali se bivši direktor Hitne pomoći, koji je pravdu čekao 13 godina, još nije odlučio da li će je prihvatiti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar