VAZDUHOPLOVNA INDUSTRIJA BIVŠE JUGOSLAVIJE: Galeb G-3 istorija jednog zaboravljenog projekta

Računajući na uspešan izvoz aviona Galeb, kompanija Soko iz Mostara novembra 1969. godine počela je razvoj usavršene verzije aviona Galeb. Razvoj nove verzije aviona poveren je konstruktorskoj ekipi fabrike Soko. Bio je to samostalan projekat fabrike, nezavisno od Generalštaba JNA i Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) i bio je izvozno orijentisan.

" Ustvari, kako neko reče, avion koji je imao prednji deo Galeba do usisnika i zadnji deo Jastreba od usisnika do repa. Ugrađen je nov, snažniji motor koji mu je obezbeđivao bolje manevarske i poletno-sletne karakteristike. Zbog veće potrošnje goriva povećan je kapacitet krilnih odbacivih rezervoara. Poboljšana je i kabina pilota, što se ogledalo u prekomponovanju instrument-table uvođenjem savremenije opreme i uređaja, a uvedeno je i kondicioniranje kabine što je uslove leta činilo prijatnijim. Izvršena su i manja ojačanja konstrukcije usled povećanja ukupne težine. Tako doteran Galeb označen je kao G-3. Svoj prvi let avion G-3 izvešće 19. avgusta 1970. godine, počeo je da priču vazduhoplovni publicista Danko Borojević.

On dodaje da je u dokumentima je zabeleženo sledeće: redni broj leta - 49; proizvođač - Soko; naziv/tip - G-3 Galeb; vojna oznaka – N-60; namena – školsko-borbeni mlazni; evidencijski broj – 23003; godina – 1970; datum – 19. 08; piloti za prvi let – Krmelj Vladimir major.

Prema njegovim rečima taj avion bio je faktički treći prototip aviona Galeb i izrađen je samo u jednom primerku, koji je 10. maja 1971. godine primljen u Vazduhoplovni opitni centar VOC. Njegova spitivanja pokazala su očekivane osobine.

" Prototip 23003 bio je obojen u belo, sa crvenim donjim površinama i tip-tankovima, kao i crvenom linijom od nosa do izduvnog otvora. Ta šema je kasnije postala standardna za sve kasnije prototipove koji su ispitivani u VOC-u, a tokom sedamdsetih godina XX veka i za avione akro-grupe. Ono što je bilo zanimljivo, jeste da je motor Viper 20F-20 Mk 532 na avionu G-3 bio nešto snažniji od motora Viper 20 Mk 531 koji se nalazio na Jastrebu. Katapult sedišta bila su Folland Type 1-B. Od naoružanja G-3 u nosu je imao dva mitraljeza kalibra 12,7 mm Colt-Browning AN-M-3 sa po 80 metaka. Na nosačima za naoružanje ispod krila nosio je: raketno – šest NRZ kalibra 127 mm HVAR-5˝ i dva lansera za četiri NRZ kalibra 128 mm ili dva lansera L-12-57 za 12 NRZ kalibra 57 mm BR-1-57 ili dva lansera L-16-57 za 16 NRZ; bombardersko – dve avio-bombe mase od 50 do 250 kg (FAB-250 ili FAB-100 ili PLAB- 200 ili PLAB-150 ili dva svežnja S-8-16 za avio-bombe RAB-16 ili SN-3-50 ili KPT-150. Nišan na avionu bio je žiroskopski Thomson-CSF RY-22, ističe Borojević za Ekspres.

Novi G-3 svetskoj javnosti prikazan je na vazduhoplovnoj izložbi na Le Buržeu juna 1971. godine.

" Fabrika Soko je pokušala da proda G-3 vazduhoplovstvima nesvrstanih država. Međutim, tržište je tražilo moderniji avion. Za ovaj avion nije bilo zainteresovani ni naše RV jer je očekivalo moderniji avion G-4 Super Galeb. Tako je projekat G-3 završio samo na jednom avionu. Ipak, avion je bio od koristi. Tako je u VOC-u G-3 bio značajna platforma za ispitivanja. Sa njega je lansirana i programirana raketna meta PRM-200. Ujedno je iskorišćen i kao platforma za razvoj aviona G-2AE, koji je bio namenjen za izvoz. Izvozni G-2AE imao je isti motor kao ostali avioni G-2A (Viper 11 Mk 22-6), ali klimatizovanu kabinu, dodaje on.

Posle isteka resursa, avion je predat Školskom centru u Rajlovcu kao nastavno sredstvo. Pre toga je vraćen na standard G-2A (motor je ostavljen originalni) i prefarban u maskirnu šemu. Kao takav dočekao je rat. Poslednji put je viđen na travnatom delu aerodroma Butmir 1993. godine, gde je i fotografisan.