AFERA PRISLUŠKIVANJE: Ko je bio veliki brat?

AFERA PRISLUŠKIVANJE: Ko je bio veliki brat?

EPA/KOCA SULEJMANOVIC


Svako ko u Srbiji nešto znači, u bilo kojoj sferi društvenog života, za sebe smatra da je prisluškivan. To isto važi za one koji misle da nešto znače. Gde su granice, ko odlučuje ko će i kada biti prisluškivan ili praćen, za šta se te informacije koriste, šta zapravo rade tajne službe i da li je sve u okviru zakona… Samo su neka od pitanja koja danas zbunjuju srpsku javnost, koja je ionako sluđena teorijama zavere.

Predsednik Vučić je pre nekoliko dana gostujući u jutarnjem programu TV “Pink” pročitao delove izveštaja koji su se odnosili na njega i mere prisluškivanja koje je u jednom prilično dugačkom vremenskom kontinuumu od skoro 24 godine primenjivane prema njemu i ljudima iz njegovog najbližeg okruženja. Pod raznim izgovorima, pošto se drugačije ne mogu nazvati okolnosti da se stavi pod popularno zvane “mere”. Razlozi za to svakako nisu postojali. Bar ne oni koji bi se mogli podvesti pod bezbednosne razloge. Politički su svakako postojali.

Naravno, najveći problem je bio to što je prema tumačenju opozicionih lidera predsednik Vučić citirao delove izveštaja srpskih tajnih službi koji na sebi nose oznaku “državna tajna”. Po Zakonu o tajnosti podataka, postoje četiri stepena tajnosti podataka: prvi i najveći stepen je “državna tajna” i ona se određuje radi “sprečavanja nastanka neotklonjive štete po interese Republike Srbije”, drugi je stepen tajnosti koji nosi oznaku “strogo poverljivo” i donosi se da bi se sprečio nastanak teške štete po interese Republike Srbije, zatim oznaka “poverljivo” koja se donosi radi sprečavanja nastanka štete po interese Republike Srbije i naposletku oznaka “interno” koja se donosi ne bi li se sprečio nastanak štete za rad, odnosno obavljanje poslova i zadataka organa javne vlasti koji ih je doneo. Dakle, prema njihovom tumačenju, predsednik Vučić je prekršio zakon jer je objavio podatke iz dokumenata koji nose oznaku “državna tajna”.

FOTO TANJUG/ FILIP KRAINCANIC/ nr

FOTO TANJUG/ FILIP KRAINCANIC/ nr

Samim tim što se nalaze u dokumentu koji nosi takvu oznaku, smatra se i da podaci imaju ista svojstva.

Osim što to u ovom slučaju nije baš tako. U članu 3 Zakona o tajnosti podataka stoji odredba po kojoj se “tajnim podatkom ne smatra podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja javne vlasti”. A prisluškivanje tadašnjeg opozicionara, a sadašnjeg predsednika Srbije u potpunosti se može podvesti pod ovu kategoriju.

Ali da krenemo od početka. Ko je mogao i zašto da prisluškuje politički aktivnog građanina Aleksandra Vučića. Teoretski i faktički mogle su to da čine Državna bezbednost, a potom BIA, vojna kontraobaveštajna i obaveštajna služba i MUP. Obaveštajne i kontraobaveštajne službe radi zaštite ustavnog poretka, a MUP radi otkrivanja izvršenja krivičnih dela. To je kada govorimo o zvaničnim organima. Nažalost, prethodnih decenija postoji i praksa prisluškivanja u “privatne” svrhe, bilo da su one vezane za poslovne, političke, kriminalne ili čak emotivne interese.

Tužilac Goran Ilić pojašnjava kako to u okviru sistema funkcioniše. Prva vrsta prisluškivanja se odnosi na krivični postupak, a druga na dela kojima se ugrožava bezbednost, državni poredak, špijunažu…

“Kada je reč o krivičnom postupku, odluku o prisluškivanju donosi sudija za prethodni postupak, a na predlog javnog tužioca. Dovoljno je da postoje osnovi sumnje da je izvršeno neko krivično delo ili se priprema neko krivično delo koje je propisano članom 162 Krivičnog zakonika.”, kaže Ilić za “Ekspres”.

U drugom slučaju postoje dve varijante. Jedna je ako mere nadzora traži direktor Bezbednosno-informativne agencije, i tada prisluškivanje odobrava predsednik Višeg suda u Beogradu.

Ako pak mere traži direktor Vojno-bezbednosne agencije, onda priluškivanje odobrava predsednik Vrhovnog suda.

“Tako prikupljen materijal nema karakter dokaza, već više služi kao orijentir službama u kom smeru treba da se kreću.”, kaže Ilić.

Što se tiče konkretnog sprovođenja mera nadzora komunikacija radi otkrivanja izvršenja krivičnih dela, postupak je jasan. Predlog tužioca, po kome odlučuje sudija za prethodni postupak. Tako prikupljeni dokazi i informacije kasnije imaju procesnu snagu.
Mada je prisluškivanje strogo regulisano zakonom, postoji i određena siva zona u ovoj oblasti. Jedna je kada, na primer, policija dok prisluškuje jednu osobu naleti na drugu koja je u kontaktu sa “ličnošću pod merama”.

“E, onda je pitanje šta raditi sa tom drugom osobom.”, kaže za “Ekspres” nekadašnji načelnik UKP Mile Novaković.

Povezane vesti – Kad više ništa nije sveto

Zakonik o krivičnom postupku, međutim, predviđa i tu mogućnost i navodi u članu 164 da se tako prikupljen materijal može koristiti protiv te osobe samo ako se odnosi na krivična dela za koja se inače može odobriti prisluškivanje.
Postoji još jedna siva zona u ovoj oblasti. Zakonska ograničenja, naravno, ne mogu da spreče policiju da čak i bez sudskog naloga nekoga prisluškuje. Tako prikupljen materijal ne može da se koristi na sudu jer ga, kako kaže Novaković, “advokati odmah pocepaju”.

“Za svaki prisluškivani razgovor mora da postoji nalog koji je izdat pre nego što je sam razgovor presretnut. Ne može ništa da se radi naknadno.”, kaže Novaković.

Tako “nelegalno” prisluškivane razgovore, međutim, policija može da koristi radi prikupljanja informacija o tome u kom smeru da krene sa nekom akcijom.

“Na primer, ako čujete da je neka grupa razbojnika uhvaćena brzo posle neke pljačke, možete da budete sigurni da su uhvaćeni na osnovu toga što su ranije praćeni, pa je policija tačno znala gde da ih sačeka.”, kaže Novaković i dodaje da se danas naročito prisluškuju grupe koje se bave trgovinom drogom.

Kada se uzme u obzir sve što su naši sagovornici naveli kao primere iz prakse jasno je da se sprovođenje mera prisluškivanja može raditi skoro bez ikakvih ograničenja i da to mogu raditi skoro sve službe i javne i tajne policije. Kao što smo videli niko ne može da spreči policiju ili tajnu službu da nekoga prisluškuje ako ona to želi. To što se ti podaci ne mogu koristiti na sudu nema nikakve veze. Nije im to čak ni svrha. Bar nije bila u slučaju Aleksandra Vučića. Dovoljno je bilo da se sazna s kim se viđa, šta misli i šta planira kao politički protivnik.

 FOTO TANJUG / OKSANA TOSKIC / bb

FOTO TANJUG / OKSANA TOSKIC / bb

Time je onaj koji je to naredio i sprovodio prekršio zakon, tako što je kao nosilac ovlašćenja javne vlasti zloupotrebio svoj položaj i suštinski nezakonito koristio ovlašćenja prema građanima Republike Srbije. Samim činom što je tom svom nezakonitom činjenju dao oznaku državne tajne načinio je još jedno krivično delo, a to je prikrivanje krivičnog dela. Tu su bar stvari jasne.

Međutim, najbitniji aspekt je onaj o kome svi vrlo glasno ćute. A to je, da ga tako nazovemo, vainstitucionalno primenjivanje mera tajnog nadzora komunikacija. Radi se zapravo o tome kada neko ko poseduje tehničke mogućnosti u svoje ime i za svoj račun ili za neko drugo ime i za drugi račun sprovodi mere tajnog nadzora nad komunikacijama. Razlozi za ovakvo činjenje mogu biti različiti i kretati se od ekonomskih do političkih.

Povezane vesti – Vrla nova vlast

Predsednik Vučić je spomenuo da su komunikacije tadašnjeg ambasadora u Moskvi Milana Roćena, savetnika predsednika Tadića Vuka Jeremića, biznismena Branislava Grujića, Olega Deripaske, Duška Kneževića… nastali po nalogu Borisa Tadića, a sprovodio ih je blizak rođak predsednika Srbije Ranko Tadić, aka Manijak (to mu je bilo ratno ime) i Čika Pera, što mu je bilo konspirativno ime i kako je sebe vrlo često nazivao. Prema pisanju srpskih medija, ove operacije su vođene sa broda koji se nalazio u blizini Kule Nebojša i koji je u vlasništvu beogradskog biznismena Mileta Zarića. Navodno je deo prislušne opreme bio na brodu, a deo u Sava centru.

Ako se čitav problem analizira realno, scenario po kome bi se Boris Tadić u prvoj fazi svoje vlasti oslonio na stvaranje nekog paralelnog prislušnog centra bio bi sasvim realan. Možda ne za njega, ali za ljude oko njega svakako da. Podsećamo da Tadić u prvih nekoliko godina svoje vlasti nije imao nikakvu kontrolu nad službama koje je kontrolisala vlada Vojislava Koštunice. Situacija se promenila tek 2008. godine, o čemu govori i sam Boris Tadić. Dakle, rezon je postojao.

Da li je postojao neko ko je to tehnički mogao da sprovede? Posmatrano sa tog aspekta teško da je u Srbiji mogla da se nađe stručnija osoba za to od Ranka Tadića. Pitanje opreme je bilo lakše rešiti. Jednim manjim delom je oprema nabavljena iz Izraela, ali je veći deo došao iz domaćeg izvora…

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar