AUTORSKI TEKST VLADIMIRA KOSTIĆA: Mislimo svojom glavom po svaku cenu

AUTORSKI TEKST VLADIMIRA KOSTIĆA: Mislimo svojom glavom po svaku cenu


“Nipošto ne mislim da je ‘bezumlje hrabrih’ najbolje rešenje, ali ipak mislim da postoji, i mora postojati, granica ispod koje više nema dostojanstva. Još manje verujem da je pokornost bilo kojoj sili korisna dobrobit koja će se ubrzo isplatiti. Kao intelektualci i ‘tvorci mišljenja’, ‘prosvećena manjina’ i ‘duhovna elita’, mi smo svi odreda odviše mali i beznačajni i ne možemo da utičemo na glavne tokove istorije, ne možemo da premeštamo hemisfere, da zaustavljamo točkove istorije, niti da menjamo rečne slivove. Ali bar možemo da odredimo granicu trpljenja i ličnog i građanskog poniženja ispod kojeg se ne ide”, pisao je mudri akademik Predrag Palavestra pred svoje upokojenje

Svakako se neću istaći kao lucidni posmatrač naše svakodnevice ako kažem da smo suviše spremni da se međusobno vređamo, pljuvačkom lepimo nepromišljene etikete, s lakoćom klasifikujemo ljude, institucije i pojave – ostrašćenost nam je takva da s vremenom nekritički poverujemo u sopstvene laži i otmeno ih branimo do poslednjeg protivnika. Često novim lažima!

Međutim, tokom poslednje četiri godine, koliko se nevoljno i neuspešno krećem javnim prostorom, posebno me je frustrirala naša navika da jednom bačenu fatvu definišemo kao trajnu, definitivnu, bez promena i praštanja – jednom bačena fatva na kakvu instituciju ili osobu mora ostati zauvek nepromenjena! Čak ni naknadne činjenice, dobro obrazložene istine, nemaju veliku šansu. Štaviše, posebno nas činjenice ljute zbog pretenzije da menjaju okamenjeni, nepokretni i nepromenjljivi prostor naših navika, a bogami i života, na koji smo se površno svikli i u kojem se lako snalazimo.

U tom smislu, za mene su posebno zanimljive i zbunjujuće reakcije nakon trideset godina od notornog slučaja “Memorandum”. Čak sam i ja, ne posebno lucidan u pitanjima političke analize, brzo shvatio da ne postoji mogućnost racionalne diskusije o tom pitanju. Naime, bez obzira na to s koje strane je dolazila reakcija, ona je već sadržala odavno ugrađen vrednosni stav, koji nije ostavljao mnogo prostora da se njegova nosivost proveri u susretu s kontraargumentima. Od trenutka kada se, pre nešto više od 30 godina, u javnosti pojavio, slučaj “Memorandum” je munjevito i upadljivo koordinirano prebojio politički prostor zemlje koja više ne postoji, a racionalna oruđa i metode prosuđivanja, zaključivanja, ustanovljavanja kauzalnosti i dosega jednog čina jednostavno su pritiskom na neko hipotetičko dugme političke volje isključeni.
03 Vladimir Kostic, Nemanja Jovanovic (4) naslovna

U obračunu koji je sledio, kvalifikacije i pripisivane namere postale su nezavisne i groteskno odvojene i od samog nacrta teksta, koji je, utoliko tužnije, bio neprekidno dostupan. U međuvremenu, kako je lucidno uočio akademik Simović, slučaj “Memorandum” je poput kakvog pokrova prekrio SANU, koja se ispod njega koprcala kako je znala i mogla, mada ni oni blagonakloni od tog pokrova često nisu videli suštinu. “Memorandum” ili “Memorandum SANU”, kako je brzo i za svaki slučaj nazvan iako ga Akademija nikada i ni u jednom svom telu nije prihvatila kao zvanični dokument institucije, postaje krunski materijalni dokaz kolektivne bestijalnosti i zločinačke primisli srpskih intelektualaca u SANU. Presuda je neopoziva, ona važi i za one članove SANU koji tekst tog memoranduma nisu ni pročitali (a ima ih, i to ne malo!), koji su u vreme njegovog pojavljivanja bili tek deca (ko god je izabran u SANU, automatski postaje i pisac ukradenog dokumenta) – on je postao emanacija kolektivne krivice akademika, krivice koja se ne preispituje, a za eventualne, čak samo proceduralne kontraargumente nije bilo ni mesta ni razumevanja. SANU i njeni članovi kolektivno su dobili ulogu raspomamljenih šovinista i ratnih huškača a da nisu ni upitani da li na tu ulogu pristaju i bez ikakve mogućnosti da nametnutu ulogu odbiju.

Ali, ne bežeći od toga da i ovi moji redovi budu predmet kritike, o svemu tome je mnogo pisano i izrečeni su brojni različiti argumenti. Ako i posle svega neko i dalje SANU prepoznaje samo po slučaju “Memorandum”, igra je definitivno uzaludna i izgubljena. Jer inferiorno bi bilo da bilo koga ubeđujem da je SANU iskreno posvećena osvajanju prostora demokratije, slobode i ljudskih prava, da život smatramo svetinjom i gadimo se svih zločina, da ne gajimo predrasude ni prema kome, ne krojimo granice, radujemo se uspesima naših suseda i sl., ali i da zadržavamo pravo da po cenu rizika koji takav stav nosi mislimo svojom glavom. Međutim, ponekad mi se učini da je SANU, zasnovana na takvim premisama, paradoksalno često teže prihvatljiva od stare, hipotekama opterećene slike naše kuće u doušničkim gipsanim modelima političkih mržnji i nacionalističkih isključivosti oko nas, ali nažalost, i među nama samima.

Međutim, praksa na koju ukazujem nije na umoru. Skoro, gotovo usputno, izneta je tvrdnja da je 90 odsto članova SANU podržavalo Slobodana Miloševića. Lično verujem da je potpuno privatno pravo koga ćete podržavati i svesno neću da dajem vrednosne ocene bilo čijeg verovanja. Ali izneti procenat je groteskno netačan i, ako bih bio iole maliciozan, posumnjao bih da nije samo slučajno naveden. Diskretni i mudri, preminuli akademik Predrag Palavestra, suočen s bizarnim razvlačenjima, pa i falsifikatima događanja i činjenica, napisao je kraći tekst koji je lapidarno nazvao “Gola fakta”, jer je u njemu bez ikakvog komentara nabrojao događaje koji su lako proverljivi, a obuhvataju 31 aktivnost u periodu od 18. decembra 1986. do 24. septembra 2000. godine (publikovan u „Glasu” CDXXVII, SANU, Odeljenje jezika i književnosti, knj. 30, 2017).

U pokušajima da se taj tekst publikuje i time učini javnim, SANU je nailazila na pravu ili dobro odglumljenu nezainteresovanost, što je tema nekog drugog razmatranja o nama i našim vremenima. Ponavljam, bez pokušaja da navedenim događajima u tekstu dam bilo kakvu vrednosnu ocenu, već samo da ukažem da su se, mada zaboravljeni, ipak odigrali, navešću samo neke činjenice (bez detalja i imena akademika):
– 11. marta 1991. godine 11 akademika se obraća studentima u demonstracijama kod Studentske česme;
– 19. novembra 1991. godine 18 akademika zahteva neodložni prekid započetnog rata;
– 24. maja 1992. godine 8 akademika učestvuje u osnivanju građanske koalicije DEPOS;
– 4. juna 1992. godine 65 akademika ili gotovo polovina članova na Skupštini SANU zahteva ostavku Slobodana Miloševića zbog ratne politike;
– 2. februara 1993. godine 36 akademika javno protestuje protiv samovolje vlasti, grubih pritisaka u javnosti, nasilja, nesigurnosti i sejanja straha;
– 21. novembra 1996. godine 30 akademika podržava studentske i građanske proteste protiv izbornih manipulacija i falsifikata;
– 7. januara 1997. godine 52 akademika staje na stranu građanskog protesta i studentskih demonstracija protiv izborne krađe;
– 1. oktobra 1997. godine 57 akademika zahteva smenu vlasti;
Vladimir Kostic, Nemanja Jovanovic (1)

Na kraju svog teksta akademik Palavestra piše: “Mogu da razumem, pa donekle i da opravdam oprez, trezvenu uzdržanost, čak i oportunizam novinara i urednika koji ‘Gola fakta’ nisu hteli da objave; shvatio sam smisao ketmana u nevremenu i kišobran onoga koji neće da pokisne. Nipošto ne mislim da je ‘bezumlje hrabrih’ najbolje rešenje, ali ipak mislim da postoji, i mora postojati, granica ispod koje više nema dostojanstva. Još manje verujem da je pokornost bilo kojoj sili korisna dobrobit koja će se ubrzo isplatiti. Kao intelektualci i ‘tvorci mišljenja’, ‘prosvećena manjina’ i ‘duhovna elita’, mi smo svi odreda odviše mali i beznačajni i ne možemo da utičemo na glavne tokove istorije, ne možemo da premeštamo hemisfere, da zaustavljamo točkove istorije, niti da menjamo rečne slivove. Ali bar možemo da odredimo granicu trpljenja i ličnog i građanskog poniženja ispod kojeg se ne ide. U svakoj akademiji nauka svuda u svetu sakupljani su pametni, vredni i u svojoj struci zaslužni ljudi, ali treba znati da to nigde nisu anđeli. Prema njima i njihovom ponašanju nigde se ne utvrđuju moralni standardi nacije, zajednice ili društva.”

Rečima počivšeg akademika Palavestre ne dodajem ni reč da nešto što je imalo smisla tada, a bojim se nije izgubilo na smislu ni sada kada pojedini politički prvaci sa omalovažavanjem i gotovo usputno pokazuju prezir prema SANU, ne pokvarim. Osim možda male i beznačajne napomene da u rušenju institucija i ljudi, tom sve popularnijem sportu u Srbiji, treba da pokušamo da se oslonimo na činjenice i iz njih izvodimo istine, mada bi još lekovitije i bolje bilo da već u prvom koraku naum rušenja napustimo i počnemo da slušamo jedni druge (voleo bih da neko zbog ovih reči ne pomisli da sam protiv kritike, bilo institucija ili pojedinaca).

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar