AVRAM IZRAEL, simbol odbrane Beograda, 25 godina posle poslednjeg "GOTOVO!"

Čovek koji je postao simbol odbrane Beograda i čije smo reči i legendarno "Gotovo!“ slušali svakodnevno tih ratnih dana, Avram Izrael, kao nekadašnji načelnik Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje, u ekskluzivnom intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ evocira uspomene na jedan od najtežih perioda u životima svih nas, evocira sećanja na događaje koji su ostali urezani u dušama građana Srbije i Beograđana i objašnjava zbog čega misli da se posle svega država Srbija ipak ogrešila o njega i njegove ratne saradnike.

Kakva sećanja i emocije u Vama budi svake godine 24. mart?

"Moja sećanja i emocije, svakog 24. marta su mešana, evo i danas, mnogo godina posle te martovske večeri 1999. godine. Kada kažem pomešana, mislim prvo na lični osećaj nelagode koju i danas osećam, od nepoznatog, od rata i svega što on sa sobom donosi. Nikako to nije bio strah jer za njega nije bilo vremena, iako sama spoznaja da je vazdušni prostor iznad Srbije avetinjski prazan budi u čoveku jezu, a upravo je tako bilo te martovske večeri.“

Jednom prilikom ste izjavili da ste maltene do 20 časova uveče tog 24. marta 1999. bili ubeđeni da bombardovanja ne može i neće biti?

"Negde duboko u meni tinjala je nada, ona ljudska nada, da se čelnici velikih sila i NATO neće drznuti da na kraju dvadesetog veka oprobaju svoju golemu silu nad malom i višegodišnjim sankcijama izmučenom Srbijom. Valjda nada poslednja umire u čoveku, nada u razum, ljudskost, demokratiju, čovečnost, humanost. Te noći u meni je nada umrla. Moj racio bio je svestan svega onoga što se dešavalo. Bili smo u okruženju NATO članica, nijedna susedna zemlja nije bila prijateljski naklonjena Srbiji, golema sila, do tada neviđena, ustremila se na Srbiju, na moj Beograd, tako je počelo. Danas ne mogu a da ne kažem, evo upravo ovih dana kada evociramo uspomene i sećanja, da imam osećaj jedne vrste razočaranja koje duboko u sebi nosim, razočaranja odnosom države, ne samo ove, već i prethodne, prema ratnoj jedinici na čijem čelu sam bio. Kada kažem razočaranja, mislim na odsustvo brige, pijeteta, dužnog poštovanja, pa i određene pažnje, prema pripadnicima ratne jedinice koja je 78 dana branila prestoni grad. Naravno, svestan sam da vreme čini svoje, zaborav je dobar, potiskuje sve ono što nam se ružno i neprijatno događalo, ali imam neki jak osećaj srpskog usuda koji je sjajno definisao Laza K. Lazarević u pripoveci ’Sve će to narod pozlatiti’. Eto, to je ta alhemija pomešanih osećanja, koja me prožima i ovog marta.

Često se pitam kao, u Beogradu, ali i šire, prepoznatljiv učesnik odbrane domovine, kao prvi među više od 720 rezervista, da li sam dao svoj puni lični doprinos kulturi sećanja i odnosa države prema njima – Beograđanima – rezervistima. Evo 24 godine je kako se niko nije setio, ni iz Ministarstva odbrane, Grada Beograda, Sektora za vanredne situacije, da te sjajne ljude pozove, okupi, udostoji bilo kakvog znaka pažnje. Istovremeno, sasvim je prepoznatljivo da ista ta naša i moja država čini jasan otklon od prakse prethodne vlasti u Srbiji i da kulturi sećanja posvećuje dužnu pažnju, od Jasenovca, stradanja tokom „Oluje“, Košara – što ne samo da pozdravljam, već i podržavam. Ne mogu da se otmem utisku da su pripadnici ratne jedinice Službe osmatranja i obaveštavanja već više godina izopšteni iz tog narativa države. Sasvim sam siguran da pripadnici jedinice Službe osmatranja i obaveštavanja Beograda nemaju, za odbranu zemlje, manje zasluga od boraca sa Košara. Složićete se, odbrana i zaštita prestonog grada imala je svoj nemerljiv doprinos „ukupnom stanju nacije“. Evo konkretnog primera – početkom godine pisao sam glavnom i odgovornom uredniku Javnog servisa sa molbom i željom da u skladu sa već dobrom i ustaljenom praksom snimanja filmova o braniocima domovine, snimi i film o nama, pripadnicima Službe osmatranja i javljanja, koji smo branili Beograd. Bio bi to omaž ratnoj jedinici, edukativni materijal, bio bi to odnos države prema nama. Do danas odgovora nema, nikakvog odgovora, čak ni naznake da je pismo primljeno. Evo još jednog primera. Neposredno posle prošlih izbora došlo je do kadrovskih promena u Sektoru za vanredne situacije Beograda. Dotadašnji načelnik je zamenjen i tom zamenom mi iz rezervnog sastava Gradskog centra za obaveštavanje smo izgubili privilegiju da se svakog 24. marta okupimo u Centru, popijemo sok i evociramo uspomene. Koristim priliku da policijskom pukovniku Radetu Miloševiću zahvalim na toj privilegiji. Stigao je novi načelnik i istorija počinje od njega.

Da li znate da je tiho, nečujno od očiju javnosti i Beograđana, prvog februara ove godine ’ukinut’ Gradski centar za obaveštavanje, nema ga više, posle 55 godina funkcionisanja na dobrobit Beograđana. Da li se neko oglasio tim povodom?

Može li Skupština grada da u ’Danima Beograda’ izmeni postojeću praksu, da se seti pripadnika rezervnog sastava koji je branio Beograd, da u prostoru napuštenog Gradskog centra postavi stalnu izložbu – sobu sećanja na Gradski centar za obaveštavanje? To nije ni teško, ali ni lako pitanje, složićete se.“

Kako su tekli ti prvi dani i nedelje u Štabu za uzbunjivanje?

"Bile su to teške i dramatične noći, valjalo je sve ono što nije bilo – a trebalo je da bude – nadomestiti i aktivirati u funkciji zaštite života Beograđana. A mnogo toga, ili bolje rečeno ništa, nije bilo spremno za funkciju uzbunjivanja i obaveštavanja. I sve to su nadomestili upravo oni rezervisti o kojima sam vam govorio, njih više od 720 je marljivo i nadahnuto radilo i dan i noć da bi Beograđani bili pravovremeno uzbunjivani, obaveštavani, da bi se zaštitili njihovi životi. Koliko smo bili efikasni, to su u svojim ocenama izneli Beograđani, a i vi znate kakve su te ocene. Možda o tome najbolje govori spoznaja da smo bili, tih noći, ukućani svih Beograđana.“

"Srbija mnogo bliža NATO-u nego Kosovo"

Ambasador SAD

Ambasador SAD

Vesti 20.03.2024. 07:57

"Srbija mnogo bliža NATO-u nego Kosovo"

Kako je nastalo ono sada već legendarno "GOTOVO“? Da li je to bilo spontano ili ste već imali takav plan za završetak dnevnih izveštavanja?

"GOTOVO! kojim sam završavao ratna obraćanja i poruke Beograđanima posredstvom Studija B nastalo je kao potreba da se osoblju iz radija i TV Studija B, jer su emitovanja išla uživo, stavi do znanja da sam obraćanje – poruku završio. Ja sam to označavao sa ’GOTOVO’ i tako je nastala urbana legenda. Moram da primetim da je tada, te 1999. godine, Studio B bio i oko i uho Beograđana, sve važne i relevantne informacije o napadima neprijatelja i posledicama su građani pratili i saznavali iz Gradskog centra posredstvom Studija B. Bila je to tada zaista gradska – beogradska – radio i TV stanica, istinski od koristi za milionski auditorijum. Danas, odnosno ovih godina, niko se iz Studija B ne seti da nas pozove, da nas udostoji očuvanja svoje prepoznatljivosti, svoje tradicije i istorije. Verovatno zato i jeste tu gde je danas.“

Kada Vam je tokom 78 dana bombardovanja bilo najteže, da li je bilo situacije kada Vam je život visio o koncu?

"Bilo je mnoštva dešavanja, realnih opasnosti da se raketiranje NATO-a otrgne razumu i preraste u katastrofu nesagledivih posledica. Bila su to, svakako, dejstva po petrohemijskom kompleksu u Pančevu, skladištu raketnog goriva u Sremčici, dejstvo po postrojenjima ’Prve iskre’ u Bariču... Bile su to jezive noći, opasnosti mogućih armagedonskih posledica po Beograd. Lično, tokom jedne od tih teških noći, kada je NATO raketirao centre za obaveštavanje u Prištini i Novom Sadu, naredio sam da se celokupna zgrada Starog dvora isprazni, ostao sam sam u Centru. Bili su to za mene teški sati, radio sam i funkcionisao, a svaki šum koji je dopirao do mene nagoveštavao je mogućnost udara...“

Vojska i policija herojski su se borili, pogotovo jedinice na Košarama i Paštriku. Kao da ni danas nismo svesni da je odbrana Košara zapravo sprečila kopnenu okupaciju Srbije?

"Borci sa Košara, istinski heroji i junaci odbrane zemlje, iz zaborava i zone zabrane pričanja i pisanja o njihovim herojskim delima, polako dobijaju svoje zasluženo mesto u sećanju Srbije. Pojedini borci – koji su ranjavani tokom borbi – sada uživaju i delimičnu brigu države, ali ipak nisam siguran da je adekvatna. I postavlja se opravdano pitanje, zašto u Srbiji ne postoji ministarstvo branilaca Srbije, ministarstvo koje bi se brinulo o potrebama svih boraca – učesnika ratova koje je Srbija vodila. A imalo bi to ministarstvo o čemu da se brine, kako da pomaže ljudima koji su svoje živote stavili na oltar domovine. Svakako to nije Ministarstvo za rad i boračka pitanja, a nije ni Udruženje boraca. Znamo kako to rade druge zemlje, pa i one iz okruženja, znamo kako je to radila socijalistička država. I ponovo se setim Laze i ’Sve će to narod pozlatiti’. I bude mi muka, a nemoć da to menjam me još više rastuži.“

Ministarka Grujičić o bombardovanju Jugoslavije i kancerogenezi

"Ljudi ne razumeju"

"Ljudi ne razumeju"

Zdravlje 25.03.2023. 13:07

Ministarka Grujičić o bombardovanju Jugoslavije i kancerogenezi

Kako danas, četvrt veka posle NATO agresije, stojimo sa sistemom civilne zaštite?

"Nažalost, stečena iskustva, znanja, veštine, praktikum iz 1999. godine ostali su bez upotrebne vrednosti u pripremama Srbije u oblasti civilne zaštite ili, još bolje reći, zaštite ljudskih života ne samo od ratnih dejstava, već i od elementarnih nepogoda i tehničko-tehnoloških akcidenata. Kao da nismo imali realnu lekciju, sistem osmatranja i obaveštavanja je pod uplivom NATO instruktora postepeno devastiran i nema ga danas. Da podsetim, upravo je on bio okosnica zaštite građana. Godine 2018. ukinute su vizuelno-osmatračke stanice, njih po formaciji nema više, a svedoci smo enormne primene dronova u aktuelnom ratu u Ukrajini. Hoće li neko odgovarati za kratkovidost…? U lokalnim samoupravama gotovo da nema mera civilne zaštite, nema jedinica opreme, obuke... Beograd nema sistem uzbunjivanja već dugo. ’Stručnjaci’ iz MUP-a su rekli tada da je postojeći zastareo, izgradićemo novi... Čekamo ga evo godinama. Nije ovo kritika, ovo je dobronamerno ukazivanje na realne potrebe Srbije. Koliko vojska napreduje, toliko civilna zaštita stoji u zapećku.“

Nakon prestanka bombardovanja bili ste neko vreme politički aktivni, umalo i kandidat SPO-a za gradonačelnika Beograda. Kako danas gledate na taj period?

"Da, posle NATO agresije kao politički neopredeljen, kao Beograđanin latio sam se politike u najboljoj nameri i želji da utičem na promene, na boljitak koji smo svi ne samo očekivali, već i želeli. Izmučen narod posle sankcija, rata, želeo je promene. A ja, iako tada ne baš mlad, i ne baš neiskusan, upleo sam se u zamku politikantstva, ličnih interesa političara, političkih partija. Smatrao sam da ličnim primerom, biografijom i radom zaslužujem da budem jedan od nosilaca promena u Beogradu pa sam slovio kao kandidat SPO-a za mesto gradonačelnika koji se te 2004. godine birao neposredno. Uoči samih izbora vrh SPO je odlučio da ja ne budem kandidat za gradonačelnika, uprkos činjenici da sam na unutarpartijskim izborima dobio podršku 14 od 16 opštinskih odbora, da sam uspešno vodio Gradski odbor SPO-a u Beogradu, da se od 100 Beograđana, po metodu slučajnog uzorka, njih 96 izjasnilo za mene kao kandidata za gradonačelnika... Hteo sam da budem svoj, i to mi je bila pogrešna procena. Možda nisam bio na ’ić’ – iako mislim da su me članovi SPO-a prihvatili zdušno i bili uz mene. Čovek koji me je podržavao, Vuk Drašković, saopštio mi je da neću biti kandidat, mislim da mu je to sugerisano, ali sada i nije bitno. Čini mi se da se SPO posle toga nikada nije oporavio. Moje lične zablude su moje, nosim njihov teret, svoju popularnost, svoj uspešan rad, svoj ugled i svoj lični integritet sam stavio u funkciju SPO-a. Mnogi u tada najjačoj političkoj grupaciji su to prepoznali kao opasnost, kao ugrožavanje njihovih interesa i ličnih ambicija, meni se danas to tako čini. I to je još jedan usud sa ovih prostora, sve ću ti oprostiti osim uspeha. Politici nisu potrebni snažni pojedinci, misleći ljudi, vredni, marljivi, posvećeni... Potrebni su poslušnici, vojnici partije. Tako je, nažalost, i danas.“

Svake godine za Dan državnosti mnogi zaslužni građani dobijaju ordenje, ali Vas i dalje nema na tom spisku?

"Posebna čast je, naravno, za svoj rad i zasluge dobiti odličje od države. To odličje govori mnogo toga, besedi i naslednicima o mnogo čemu. U mojoj radnoj sobi na vidnom mestu je odlikovanje moga pokojnog oca Jozefa, kao junaka socijalističkog rada, zahvalnica za položen život moje tetke na Sremskom frontu, a nedostaje mi odličje dede iz Velikog rata koje je nestalo tokom Drugog svetskog rata. Mnogo je odličja dodeljeno posle 1999. godine, što neposredno po okončanju NATO agresije, što kasnije. Tri su predloga za moje odlikovanje poslata nadležnoj kancelariji u vreme ’demokratske’ i aktuelne vlasti. Epilog znate, što bi narod rekao, od kancelarije ’ni pisma ni razglednice’. Kako vreme prolazi, i svojevrsno priznanje Beograđana, verovatno najsvetlija medalja koju sam osećao skoro na svakom koraku u Beogradu, bledi. Vreme čini svoje, mlađi se ne sećaju 1999. godine, a stariji lagano nestaju. Mnoštvo kolega iz ratne jedinice o kojoj sam govorio se preselilo na neko, nadam se, bolje mesto, ne doživevši bilo kakvo priznanje od države. Jasno mi je, nažalost, da moji unuci, a imam ih četvoro, Saru najstariju, Hanu i dečkiće Davida i Arona, koji žive u Izraelu, neće moći da se ponose odličjem svoga dede. Zato moram da kažem da unuci rado slušaju kompoziciju koja je te 1999. godine posvećena meni, ne samo da je slušaju, već je i pevuše, a posebno refren: ’Vaš je junak Toni Bler, a naš Avram Izrael... Avrame, majstore, Avrame genije...’ Ne znam ko je komponovao i snimio ovu pesmu, po izvedbi bih rekao da je to Rambo Amadeus, ali pesma je tu.“

Kako vidite situaciju oko Kosova danas, treba li prihvatiti nemačko-francuski plan?

"Nadam se da će pamet i razum prevladati i u Srbiji. Premnogo je bilo istorijskih ’ne’, sudbonosnih odluka posle kojih smo stradali, ginuli, ispaštali i skupo plaćali odluke koje su bile ponosite, dostojanstvene, ali ne i razumne. Nadam se da smo naučili i izučili iz te naše istorije sve lekcije, nadam se da ćemo naći mudrosti i snage da sačuvamo svoje dostojanstvo, ali i da sačuvamo Srbiju i sve građane novog stradanja, novih sankcija, bede, nemaštine. Nije lako, teško je, naravno da je teško, i istorija će jednog dana pisati kako smo ili doneli tešku, ali mudru odluku, ili kako smo opet bili ’nebeski, narod, ponositi i prkosni’. Ja sam za ovu mudru i tešku odluku, želim da moji unuci nikada ne budu pod vazdušnom opasnošću.“

Da li posle 1999. godine možete istim očima da gledate na Ameriku i NATO kao što ste gledali pre te godine?

"Svi smo mi težili Zapadu, njihovim vrednostima, njihovom standardu, radili na Zapadu, nikada nismo prenebregavali i rusku kulturu i tradiciju i pravoslavne vrednosti. To je moj milje, mnogo sam čitao istorijske literature i spoznao ko je ko, ko je na čijoj strani bio tokom velikih ratova. Ja pripadam generaciji pedesetih godina prošlog veka, odgajani smo i učeni u socijalističkom okruženju u kome je bilo mesta za sve. Život i događanja iz devedesetih godina su nas otreznili, podsetili nas istorije. Svedoci smo istorijskog pomirenja Nemačke i Francuske, raspada SSSR-a, mnogo toga se menjalo i menja se. Evo danas rata u Ukrajini. Jevrejski narod je stradao u Holokaustu, mi Jevreji to nismo zaboravili, nismo ni oprostili, ali život ide dalje, sutra je novi dan, novo jutro. Milicu iz Batajnice nisam niti hoću da zaboravim, 1000 aviona sa 26.095 letova koji su atakovali na Srbiju ne mogu da zaboravim, a i neću, 298 puta oglašene sirene u Beogradu su činjenica, bačenih kasetnih bombi na 1072 lokacije, 415.000 lansiranih projektila NATO-a, 50.000 lansiranih granata sa osiromašenim uranijumom... Ko to može da zaboravi?

Zemlja krvi i uranijuma

NATO bombardovanje

NATO bombardovanje

Vesti 21.06.2022. 18:05

Zemlja krvi i uranijuma

Naravno, moji pogledi su se promenili, ali sam svestan i realnosti da su danas investicije sa Zapada i iz Kine dominantne. Živeti se mora, SAD su i dalje najveća sila. Zato pamtim, ne zaboravljam, iz istorije sam učio, ponešto naučio. I evo jednog događaja iz moje prošlosti, koji možda sadrži i delimičan odgovor na pitanje. Pre skoro šest godina, 2017. godine sam pretrpeo veliki požar u svojoj kući. U toj junskoj noći izgubio sam gotovo sve. Narednih dana niko iz Grada Beograda, niko iz države me nije obišao, posetio, ponudio pomoć. Obišla me je samo gospođa Lavinija Devenport, supruga tadašnjeg šefa delegacije EU u Srbiji. Obišla i razgovarala sa mojom porodicom. Da li sam ja i te 2017. godine, barem kako to Beograđani misle, zaslužni građanin ili nisam, to je država pokazala, jasno i nedvosmisleno.“

Planirate li da napišete knjigu sećanja, svojevrsne memoare na sve proživljeno tokom 78 dana bombardovanja 1999?

"Knjiga je zapravo napisana i objavljena, dosta davno, pod nazivom ’Dani za Beograd – Gotovo“. Tiraž je bio skroman, 500 komada, rasprodata je, odnosno podeljena brzo. U njoj je detaljno opisano sve što se događalo u ratnom Beogradu. Zbirka fakata, ličnih impresija, zakulisnih dešavanja, mislim da je to i svojevrsni udžbenik, skup iskustava. Nema interesa za reprintom, barem ja nisam našao izdavača koji to hoće. U međuvremenu sam napisao i drugu knjigu ’Dani za Beograd – nije gotovo’, koja govori o mom posleratnom ili političkom putu, o čemu sam u ovom intervjuu već ponešto govorio. Za ovu knjigu takođe nisam pronašao izdavača koji bi je objavio. Moja supruga kao verni pratilac je mišljenja da sve što sam opisao ne interesuje nikoga. Ja pak mislim da knjiga upravo govori zašto smo tu gde jesmo, govori o našoj političkoj sceni i o mnogo čemu još. Biće da je supruga, kao i uvek, u pravu.“