Novi Berlinski kongres

 Sudbina Balkana u prethodnih vek i po određena je na Berlinskom kongresu. Krajem ovog meseca tema razgovora Makrona i Merkelove s Vučićem i Tačijem biće pitanje konačnog rešenja za kosovski problem

Nema sumnje, biće to jedan od najtežih sastanaka do sada. Sastanak koji će biti održan 29. aprila u Berlinu jeste jedan od najbitnijih na najvišem nivou, a na kojem će se razgovarati o budućnosti Južne srpske pokrajine i budućnosti zapadnog Balkana. Ali hoće li taj sastanak biti baš onaj, kako se to na engleskom kaže, „the" sastanak? Toponim, vreme i mesto za udžbenike istorije. Sva je prilika da hoće.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, govoreći pred članovima glavnog i izvršnog odbora stranke u utorak, 16. aprila, izrekao je u nekoliko rečenica kakve sve izazove očekuje u danima koji predstoje, i nije se libio da pokaže bojazan.
- Tražiće nam da priznamo Kosovo. Pritisci će biti sve veći i žešći, tražiće nezavisnost bez podela i bilo čega drugog za Srbiju, i treba da budemo srećni ako ne odrede poseban tribunal samo za Srbe. Kada sam govorio da imamo šansu za kompromis, proglašavali su me za izdajnika, a to nam je možda bila poslednja šansa da napravimo kompromis. Danas nam taj kompromis više niko ne nudi - izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Dakle, šta se očekuje od sastanka u Berlinu. Prvo, ako sagledamo ko će mu prisustvovati, dobijamo predstavu o čemu se tu radi. Iako će nesumnjivo centralni događaj i tema biti razgovor Vučića i Albanaca s Merkelovom i Makronom, poenta čitavog samita će zapravo biti budućnost zapadnog Balkana. Nije tajna da zemlje regiona već neko vreme čekaju na ulazak u Evropsku uniju, iako je jasno da pojedini standardi sasvim sigurno nisu dostignuti. Opet, negde u dubini odnosa EU i zemalja zapadnog Balkana leži činjenica da, osim bitnih strateških odluka o „perspektivi", ne postoji nikakav drugi okvir. Da ne govorimo o datumima i licitiranju istim, inače omiljenoj rezervnoj temi svih medija u Srbiji.
Naravno, jasno je i da nema govora o perspektivi ako nema mira i nekih trajnih rešenja decenijskih konflikata. I tako se opet vraćamo na odnos Srbije i Kosova. Domaći mediji, ali i oni strani, već skoro unisono izveštavaju da je neka vrsta razmene teritorija ili korekcije granica, svejedno kako to zovete, jedna od realnih opcija. Tu opciju su, navodno, zagovarale SAD, koje su delajući sa stanovišta sopstvenih interesa, opet navodno, privolele i jednu i drugu stranu na model korekcije granica. Kako i na koji način, nije saopšteno javnosti iako su brojni probni baloni pušteni u medije.
Britanski „Ekonomist" u svom novom broju piše da je sastanak u Berlinu mnogo bitniji za dve vodeće zemlje EU, Nemačku i Francusku. Prema njihovoj analizi, ideja celog sastanka je pokušaj usklađivanja politika te dve evropske sile. Ne samo oko pitanja Kosova, koje zaista u ovom trenutku jeste ključno, već i oko pitanja proširenja EU, s obzirom na stav Francuske da proširenja za sada neće biti i da s tim u vezi treba zastati i s postupkom prijema Severne Makedonije, koji je već nekoliko meseci blokiran.
Karte su podeljene na sledeći način: Nemačka, Hrvatska, Severna Makedonija i kosovska vlada i parlament, s Haradinajem na čelu, protiv su podele Kosova, dok su s druge strane za podelu, i to ne nužno ovim redom, SAD, Evropska komisija, Srbija, Hašim Tači, Austrija i Slovenija, piše „Ekonomist".
Makron se zvanično nikada nije izjasnio o toj ideji, ali je upravo Hašim Tači u svojim javnim istupima naglašavao da postoji podrška francuskog predsednika za takav poduhvat.
List smatra da će se Nemačka svakako potruditi da promeni ovaj stav Francuske po pitanju regulisanja odnosa Beograda i Prištine. Verovatno je srpski predsednik bio oprezan pri davanju bilo kakvih prognoza, svestan da će biti vrlo teško uopšte nametnuti kao temu pitanje kompromisa i mogućnosti da Srbija dobije zadovoljenje bar delića svojih interesa.
S druge strane, kosovska strana prvi put ne deli konsenzus po ovim pitanjima, osim povodom krajnjeg cilja, a to je priznanje Kosova i stolica u Ujedinjenim nacijama, uz definisanje granice sa Srbijom. Jedni su možda spremni da se zarad toga nečega odreknu, ali je pitanje koliko je to iskreno ili je samo bilo oportuno u datom trenutku. Dok su drugi kategorički protiv bilo kakvih ustupaka prema Beogradu. Stoga i najnoviji nazovi konflikt na relaciji Haradinaj-Tači deluje krajnje simpatično ako niste previše zainteresovani za ta pitanja.
Iznenadni put Haradinaja u SAD, koji i nije bio zvaničan (on zvanično nije bio primljen ni na jednom bitnom mestu u Vašingtonu, ali je svakako imao serije korisnih razgovora koji su rezultirali njegovim „preumljenjem"), kao i zahtevi da se sastane s Tačijem radi daljeg usklađivanja stavova, zapravo su tek dimna zavesa i parada koja treba da simulira neku vrstu blagog konflikta i političkog procesa neophodnog za postizanje saglasnosti s Tačijem. Može da bude zgodno ako kupujete vreme ili želite neko opravdanje.
Ipak, dok predstava traje, niko ne spominje osnovno pitanje, a to je pitanje taksa na robu koja dolazi iz Srbije i Bosne i Hercegovine. To je tačka oko koje se u ovom trenutku sve lomi i iza koje se vide prave namere.
- Jedino što očekujem je njihov zahtev za novim formatom i dijalogom gde cilj treba da bude priznavanje Kosova, a gde Srbi ne treba da dobiju ništa. Tražiće od nas da uđemo u razgovore, a da Albanci takse ne ukinu - rekao je Vučić, i dodao da je njegov stav da bez ukidanja taksa uopšte ne želi da razgovara.
Teško da će prištinska strana povući svoju odluku o taksama, ali je izvesno da će nakon Berlina sve biti mnogo jasnije. Karte će biti na stolu. Velike sile će se izjasniti. Rusija i Kina će, verujemo, svoju naklonost prema interesima Srbije iskazati već ovih dana u okviru bilateralnih sastanaka na forumu u Pekingu. Isto to će učiniti, pretpostavljamo, 29. aprila u Berlinu i Nemačka i Francuska. Da li će njihov stav biti jedinstven po ovom pitanju, nije sigurno, ali onda treba očekivati da se eksplicitno izjasne SAD i Evropska komisija.
Davno, 1878. godine, na istom mestu, u Berlinu, jedan diplomatski kongres velikih svetskih sila u to vreme definisao je vek i po istorije na Balkanskom poluostrvu. U tom deljenju karata prošli smo - onako. Nije loše, ali je moglo i bolje. Sasvim simbolično na istom mestu, namerno ili slučajno, opet će se na neki način odlučivati nekih narednih vek i po. Srbija je pre sto pedeset godina nešto dobila, a nešto izgubila. S vremenom je sve više gubila, a sve manje dobijala. Danas je u težoj situaciji da nešto dobije, ali ako se izbori za svoju budućnost, u našoj istoriji 29. april i Berlin mogu dobiti sasvim novo značenje.