Vesti
29.12.2020. 19:01
Antidot / Svetislav Basara

Bulevar Vladana Batića

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Na spisku beogradskih ulica ne postoji bulevar Vladana Batića. Kako stvari stoje, nikada ga neće ni biti. Imajući u vidu kuda stvari idu – Beograd (i Srbija) i ne zaslužuju da ga bude.

Spisak beogradskih ulica u stvari je brevijar bede i čemera novije srpske istorije. Životni vek imena viđenijih beogradskih ulica, nazvanih po velikanima i "velikanima" trenutka, često je značajno kraći od biološkog života ličnosti po kojima su nazvane. Čim se promeni vlast, beogradske ulice, bar one koje drže do sebe, promene ime, piše Antidot.

Beogradske ulice se račvaju na sve četiri strane sveta, ali sve do jedne vode u propast, i iz godine u godinu padaju sve niže. Evo na šta su nedavno spale.

Nema, rekoh, niti će biti, bulevara Vladana Batića, ali se zato od pre neki dan po Beogradu šepuri Ulica Aleksandra Tijanića, uslužnog novinara svih režima, Miloševićevog ministra, šefa Koštuničinog agitpropa, Sprechstallmeistera Đinđićevog streljanja. (Višećelijski mikroorganizam Aleksandar Tijanić izvesno vreme je parazitirao i na Đinđiću.)

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: EPA

Dvadeset devetog decembra ove godine napuniće se deset godina od smrti Vladana Batića, s kojim sam imao zadovoljstvo da drugujem i pod čijim sam uticajem – nijednog trenutka se ne pokajavši što sam tako učinio – i sam uronio u kaljugu, tačnije, senkrup srpske politike.

Kao i Đinđić (s kojim je drugovao i tesno sarađivao), i Vladan je bio rasni političar od (danas i u svetu, Srbiju bolje da ne pominjem) formata u nestajanju, političar za koga je politika bila misija, vizija i strast prema preokretanju toka stvari ka boljem, a ne prečica do društvenog uspona, zgodna prilika da se politčka moć pretoči u seksualnu i zgrtanje profita na dezintegraciji države i propadanju društva.

Nakon prvog (od bezbroja) rascepa Demokratske stranke, Vladan se (a i ja s njim) priklonio Koštuničinoj frakciji, docnijoj (para)verskoj sekti nazvanoj DSS.

Prvobitna, nazovimo je protodemokratska stranka, doista je bila groteskna i neodrživa alijansa postmarksista, korčulanskih školaraca, pseudoliberala, Ćosićevih poverenika, spoljnih saradnika Udbe i zatucanih nacionalista.

Otcepivši se od DS-a, Koštunica je učinio (Pirovu, pokazaće se na kraju) uslugu Zoranu Đinđiću, koji je nedugo potom – oslobođen najtežeg balasta – preuzeo DS i uz titanske napore od debatnog kluba i veća staraca napravio modernu liberalnu partiju.

Tokom masovnih demonstracija 1996/97, Vladan Batić, ja i još nekolicina (koji su u međuvremenu izgubili pravo da ih pomenem) puni energije pridružili smo se lavini protestnih mitinga po Beogradu i srbijanskim kasabama, da bismo nedugo potom saznali da nas je veliki legalista preko novina izbacio iz stranke.

I to je Srbija: predsednik opozicione stranke izbacuje potpredsednika i članove glavnog odbora zato što su učestvovali u protestima protiv – vlasti.

Odranije sam sumnjao (sumnjao je i Vladan, možda i više), ali tada se lepo videlo – iako je, na nesreću po sve, svima izmaklo pažnji (što će Đinđića koštati života) – da Koštunica nije nikakav opozicionar, još manje Miloševićev protivnik, nego džoker, rezervni Milošević, koga su složna siva braća – potonji saučesnici u zaveri za ubistvo Đinđića – čitavu deceniju tetošili i držali u pričuvi.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
EPA PHOTO/EPA/SRDJAN SUKI

Ali Koštunica je tip čoveka koji kome god da učini neku podlost, tome zapravo čini uslugu. Sledstveno je samovoljnim, prekonovinskim izbacivanjem iz DSS-a i Vladanu učinio uslugu.

Posle samo dva-tri dana, Vladan je – vedar i pun energije, kakav je ostao sve do trenutka smrti – osnovao Demohrišćansku stranku Srbije (neka ostane zabeleženo da sam ja bio kum stranačkom imenu).

Svojim je novcem – a Vladan nije bio posebno imućan čovek – zakupio dvosoban stan na Dorćolu za sedište stranke, i krenuo od nule. DHSS je potom, doduše, odmakla od nule, ali je uvek ostala mala stranka. Vladan je, međutim – oslobođen okova Koštuničine entropije i baksuzluka – izrastao u velikog političara.

Za Vladana Batića i Zorana Đinđića – dva glavna izvora opozicione energije devedesetih – teškoće, prepreke i oskudice nisu bile razlog za klonuće i malodušnost, naprotiv, bile su dodatni motiv za borbu protiv svakovrsnog opskurantizma.

"Nema teških situacija", znao je Vladan da kaže, "ima lošeg podnošenja situacija."

Nisu se u opoziciji iz devedesetih mogle čuti – a danas se u opoziciji ništa drugo i ne čuje – samosažaljive jadikovke tipa "je l’ vidite vi šta Milošević radi", "ovo je užasno", "ovo je neustavno“, "ovo je protivzakonito"...

Znajući da je Milošević samo vrh ledenog brega površno politizovane stopedesetogodišnje hajdučije i orijentalne inercije, ondašnja opozicija je, umesto da jadikuje, udarnički – ni krvavo nije prejaka reč – radila na stvaranju autentičnih partija liberalne levice (Građanski savez), levog liberalnog centra (DS) i liberalne desnice (DHSS).

Na kraju je (zamalo) i uspela u tome.

Znamo zašto nije. Da se ne ponavljamo. Ne ponovilo se. A ako se ponovi – što možda i hoće, mada to Srbija ne zaslužuje – onome ko u budućnosti bude ono što je Đinđić bio do 2003, neka bude za nauk da pripuca prvi.

Reformu pravosuđa koju je Vladan, svojstvenom mu uraganskom energijom, obavio u rekordnom roku, postavljajući temelje kakve-takve pravne države, nisu u potpunosti uspeli da ponište i zatru (iako su davali sve od sebe) ni (svesni i nesvesni) politički pozadinci Đinđićevog streljanja, Koštunica i Koštuničini kohabitanti, koji su se, nedugo nakon što su ga smestili u raku, posrali na Đinđićev grob i u rekordnom roku od uzorno i sistemski organizovane Demokratske stranke napravili mešavinu kupleraja i pljačkaške družine.

Da nije neprikladno za tekst o desetogodišnjici smrti, mogao bih ispisati desetine stranica opisa urnebesnih situacija, dogodovština i kalambura koje sam doživeo u Vladanovom društvu tokom mračnih devedesetih, koje su blistavo osvetljavali njegova vedrina i nenadmašni smisao za humor.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
EPA/Sasa Stankovic

Život mi je u Vladanovom društvu bio lepši i ispunjeniji dok smo bili u opoziciji nego posle, kad smo postali vlast. Daleko lepši i ispunjeniji nego danas.

Deo tereta Vladanovog administriranja pravosuđem pao je i na moja leđa. Dok nisam (maltene doslovno) zbrisao na ambasadorski položaj na Kipar (Zoran se, gle, setio da sam mu posle jednog mitinga u Užicu, uz piće, u šali, nota bene, rekao da za moj doprinos – ravan nuli – demokratskom preobražaju, očekujem diplomatsko mesto u nekoj tropskoj zemlji), nije bilo dana da me telefonski ili u ličnom kontaktu raznorazni tipovi, sve "demokrata" do "demokrate", ne saleću da, kao Vladanov drug, preko veze „sredim“ da onog rođaka puste s robije, ili da ovog pobratima iz zatvora s tvrdim režimom premeste u zatvor s mekim režimom.

Kad sam mu to rekao, Vladan je odgovorio: "Pa proglasi opštu amnestiju!"

Desetinama puta smo se Vladan i ja svađali kao poslednji Cigani, da bismo se posle najviše dva dana mirili, a naše prijateljstvo postajalo još čvršće.

Vladan je umro smelo, maltene vedro, onako kako je i živeo. Onesposobljen kancerom grla da govori, sve dok ga bolest nije prikovala za krevet, nije prekidao aktivnosti, duha ništa manje vedrog, smisla za humor ništa umanjenog. Nosio je sa sobom mali notebook i s okolinom komunicirao posredstvom MS Worda.

Takoreći do poslednjeg dana je sa samrtne postelje uredno odgovarao na SMS poruke, od kojih sam poslednju bio odlučio da nikada ne izbrišem, što nikada i ne bih učinio, ali sam izgubio telefon.

Poruku, međutim, nisam zaboravio. Evo kako je glasila.

"Kako je, Vladane?"

Vladanov odgovor:

"Vrlo loše, ali šta je tu loše."

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
22.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve