Ćup bez blaga

Ćup bez blaga


Priča nije nova, stara je više vekova, u njoj Srbi po ko zna koji put kreću u potragu za izgubljenim blagom. Ovih dana u našoj javnosti opet je vaskrsla “pouzdana” priča kako se u pećini Ostrici, dvadesetak kilometara od Čačka, krije blago cara Dušana Silnog sve sa njegovom krunom. Prema legendi, prolazeći kroz ove krajeve, Đurađ Branković je u Ostrici, pećini koja je navodno bila tajna riznica srpskih vladara, pohranio blago Nemanjića. Blago je i dalje tu!

O ovom blagu pisao je i čuveni Čedomilj Mijatović u romanu “Rajko od Rasine” još 1892 godine. Mijatović piše da se na ovoj mističnoj planini punoj zagonetki, pećina i zmija nalazi skrivena riznica srpskih srednjovekovnih vladara. Mediji danas raspredaju legendu da od pre nekoliko vekova traje potraga za tim blagom, niko ga nije otkopao i dalje je ono tu.

Našli su i jednog osamdesetogodišnjaka entuzijastu iz okoline Čačka koji tvrdi da je on pre više od pedeset godina ušao u pećinu dosta duboko, skoro 60 metara. Kopao je, nije našao zlato, ali je našao naslage polomljene keramike. Dodaje da su dvoje Kraljevčana pre petnaestak godina nestali bez traga, uputili su se ka pećini na Ostrici.

“Postala je konstanta, kod nas su i dalje u modi razna nemanjićka blaga, od Stevana Nemanje do cara Uroša. Ali i svaki hajdučki harambaša za kojeg ste čuli u našoj epici ima i njemu pripadajuće blago, kao i mnogi njihovi protivnici, opaki turski zulumćari, dahije ili veziri“, priča za „Ekspres“ poznati arheolog Boris Radić, koji danas radi u Arheološkom muzeju Rimski municipijum u Skelanima.

On podseća da je u zadnje vreme, kako smo pismeniji i obrazovaniji, sve više priča o blagu rimskih careva koji su obitavali ovde ili bili rodom sa ovih prostora. Logika je jednostavna, ako je Justinijan podigao Justinijanu Primu na tlu Srbije, valjda je imao i nešto zlata sa kojim nije znao šta će, pa ga je zakopao negde.

Sjajno je videti da je pripovedački žar našeg naroda još uvek živ i da je u stanju da stvara maštovite priče, ma koliko fantastične bile. Valjda je i to jedan izlaz iz stvarnosti i pokušaj potrage za boljim svetom, ili makar boljim položajem u društvu.

Od svih priča o blagu najdraža mi je ona Dučićeva o blagu cara Radovana. Uvek je na raspolaganju i nikad ne dosadi – dodaje gospodin Radić.

Moguće da publikovanje nove priče o Nemanjića blagu na Ostrici ima turističko-reklamnu namenu. U nastavku pišu o vizantijskoj tvrđavi Sokolica, datira iz petog veka n. e. Očuvane su osmatračnice i puškarnice koje (istina barut je pronađen sedam vekova kasnije) gledaju na sliv Zapadne Morave.

Nije nepoznanica da od početka civilizacije traju čovečji snovi o ostvarenoj sreći na ovom svetu. Što je čovek više postajao rob materijalne kulture, tako su i snovi o sreći postajali više materijalni. U te snove spadaju i snovi o zakopanom blagu. „Priče o zakopanom blagu postoje od mitoloških do onih iz književnosti, koje su ušle u opštu kulturu. Blago je nekad poslovični ćup zlata na kraju duge, nekad je relikvija koja daje čudesnu moć. Nekad je blago prokleto, kao blago Nibelunga u divnoj priči o Zigfridu. Nekad su priče sa srećnim krajem, kao u Stivensonovom sjajnom romanu ’Ostrvo sa blagom’.

U stvarnom životu često možemo čuti i pročitati podatke o novim nalazima blaga. Često su u pitanju senzacionalističke vesti koje gotovo kao da pokušavaju raspiriti zlatnu groznicu. Nekad u tome i uspeju“, podseća arheolog Radić. On elaborira da za arheologe, stručno gledano, zakopano blago ne postoji. Savestan naučnik gleda i ceni arheološke artefakte pre svega po onome koje podatke može da dobije iz njih. Arheologu je nalaz dragocen po tome da li na osnovu njega može da datuje arheološke slojeve i da li nalaz otkriva prirodu kulture koju on proučava. Paleolitičaru može biti dragocena i jedna kost izumrle životinje, da ne pominjemo kompletan skelet jednog neandertalca recimo. Egiptolozi su za najdragoceniji nalaz iz Tutankamonove grobnice proglasili jedan obični gvozdeni bodež. Zašto? Pa zato što je to najstariji (barem za sada) nalaz gvozdenog predmeta u drevnom Egiptu.

Sa stanovišta nekog ko proučava novo carstvo drevnog Egipta, to i jeste najdragoceniji nalaz.

“Ono što za arheologe postoji to su ostave i skrivnice. Ostave su, kako im i ime govori, ljudi u nekom vremenu ostavili sa namerom da se nekad vrate po te dragocenosti. To što mi danas nalazimo govori o sudbini njihovih vlasnika koji nisu uspeli da se po njih vrate. Skrivnice se nekad nalaze opljačkane. Neke su opljačkane u vreme kad su i nastale, neke su opljačkane u moderno vreme. Bio sam član ekipe koja je na arheološkim istraživanjima u manastiru Dobrun ispod poda crkve naišla na skrivnicu. Nade su nam bile razvejane kad smo shvatili da je još davno potpuno opljačkana. Arheolozi nekad znaju da kažu da je utešan podatak  i to što znamo da je skrivnica postojala.”

Drugi dragoceni izvor arheoloških priča o blagu su grobnice. Grobnice su posebno bitne, jer ne samo da nam otkrivaju pogrebne rituale i običaje, nego predstavljaju svojevrsne vremenske kapsule iz doba u kojem su nastale. Sa te tačke gledišta nedirnute grobnice su za arheologe dragocenost, pa taman ne imale ni grama zlata ili nečeg što bi za laika predstavljalo dragocenost.

“Ostave, skrivnice i grobnice, one neopljačkane, relativno su redak nalaz. Arheolozi im se obraduju, ali ne vole u moderno vreme previše da ih pominju u medijima, nekad im namerno umanjuju značaj. Razlog je strah da bi nalazište moglo postati meta pljačkaša.

Danas je za arheologe najveća pošast organizovano pljačkanje arheoloških lokaliteta. Upravo tako, organizovano pljačkanje! Jer to što se danas dešava na našim prostorima je upravo organizovano pljačkanje. To više nisu pojedinci sa detektorima metala, to su organizovane grupe sa lancima prodaje koji imaju svoje ishodište kod zapadnih kolekcionara.

Danas se smatra da na svetskom nivou posle šverca droge i oružja, najviše prihoda donosi šverc arheoloških artefakata. A mi smo odavno deo tog globalnog crnog tržišta. Došlo je do toga da pojedini arheolozi ne otkrivaju gde vrše iskopavanja.

Na lokalitet idu maltene krišom, kao da su oni ti koji krše zakon i obavljaju ilegalna iskopavanja. Takvom stanju kumuju opšte siromaštvo društva, blago kažnjavanje počinilaca i nedostatak svesti širih slojeva društva da je to pljačka nacionalnog blaga“, govori Radić.

Veliki doprinos tome, kaže sagovornik „Ekspresa“, dali su i danas popularni pseudoistoričari i pseudoarheolozi svojim kvazinaučnim pobijanjem, bolje rečeno ignorisanjem realnih naučnih činjenica. Njima se daje veliki publicitet, pa mnogi zaluđenici kreću u svoj privatni lov na arheološke nalaze. A mali je korak od osobe zanesene prošlošću i razočarane u nauku do svesnog pljačkaša nekog lokaliteta. Nekad je teško objasniti nekom entuzijasti da predmet izvađen iz svog arheološkog konteksta ne predstavlja više ni dokaz ni svedočanstvo iz prošlosti, to je u najboljem slučaju simpatičan ukras u vitrini.

Arheolozi su očajni, ne samo zbog količine opljačkanog kulturnog blaga, nego i zato što prekopani lokaliteti više ne pružaju pravu sliku svog vremena, nekad su gotovo neupotrebljivi za neki dalji istraživački rad. Pljačkaši ponekad bukvalno prate arheologe i njihov terenski rad. Čim se završi sezona legalnih arheoloških radova, počinju oni ilegalni. Pri tome arheologe nekad optužuju da ne čuvaju dovoljno kulturno blago svog naroda, iako posao arheologa i nije sprečavanje kriminalnih aktivnosti. Kao što postoje svuda odeljenja policije za narkotike, trebalo bi da postoje i odeljenja za arheološke artefakte sa stručnim i obrazovanim kadrom. Na sve to imate poplavu sajtova na internetu koji prodaju ilegalno iskopane nalaze. Mnogi ljudi smatraju čak da je to legalno, s obzirom na to da se nalazi nude na prodaju tako otvoreno i javno.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar