Da ne bude kasno

Da ne bude kasno


Početkom rata devedesetih na tlu bivše SFRJ prvi mirovnjaci su bili zvaničnici iz Evropske unije. Nisu imali uspeha. Danas se krug zatvara, ukoliko ponove istu grešku, posledice na Balkanu će biti nesagledive

 

Na samom početku sukoba na prostoru bivše SFRJ, negde početkom 1991. godine kada je svima bila jasno da je rat neizbežan, misiju smirenja tenzija i izbegavanja krvoprolića vodila je Evropska unija. Luksemburški premijer Žak Po nazvao je taj mirovni proces “novom zorom evropske diplomatije”. Na našu žalost, a verujemo i gospodina Poa, nova zora je završila mrakom i krvoprolićem koji uz manje ili veće prekide traje već skoro trideset godina.

Ali tada smo na delu prvi put imali “evropsku meku spoljnu politiku” koja osim zajedničkog slikanja sa tadašnjim predsednicima republika Miloševićem, Tuđmanom, Izetbegovićem i ostalima nije otišla dalje od te kroazete. Posle slikanja, ne obazirući se na potpisane sporazume o primirjima i obećanja, besomučno su prolivali krv jedni drugima, sve dok se nisu umešali veliki pod čijim pritiskom je rat realno i okončan. Ako vidite neku sličnost između tih sastanaka sa početka devedesetih i, recimo, poslednjeg berlinskog samita balkanskih lidera, ne vidite je samo vi.

“Fajnenšel tajms” u svom komentaru donosi slična razmišljanja. Prema njima, čini se da će Evropa napraviti istu grešku kao pre dvadeset i kusur godina, sa posledicama koje takođe mogu biti nesagledive. Čini se da je Brisel nekako izgubio iz vida region zapadnog Balkana, malo zbog pristupa spoljnoj politici i politici proširenja, malo i zbog problema u svojoj kući. Na samitu šefova vlada zemalja EU u junu doneće se i odluka koja može biti od velikog značaja za prilike na Balkanu. Jednostavno, ukoliko se na tom sastanku odluči da se započnu pristupni pregovori sa Severnom Makedonijom i Albanijom, to bi onda značilo da postoji ozbiljna volja ka proširenju članstva u EU na ostatak zemalja u regionu. Ali da bi se to zaista desilo, potrebno je da se sve zemlje slože, a u ovom trenutku neke zemlje poput Francuske i Holandije ne žele da se obavežu i pristupe daljem uvećavanju EU.

Za nas obične smrtnike koji nastanjujemo poluostrvo krvi i meda, to znači nešto sasvim drugo. Razumna pretpostavka na kojoj insistira i “Fajnenšel tajms” je da bi u tom slučaju došlo do dodatnog podizanja tenzija na pre svega etničkom principu. Još ako se obistine predviđanja da je moguće da će se evropska vrata otvoriti za Severnu Makedoniju koja je rešila decenijski spor sa Grčkom, dok će Albanija zasad ostati u redu za bioskop. U tom slučaju, smatraju u “Fajnenšel tajmsu”, neizbežno je podizanje tenzija na Kosovu i Albaniji, što će politički proces na relaciji Beograd-Priština učiniti nemogućim, a ideju i aspiraciju ka velikoj Albaniji sasvim mogućom, ako ne i izvesnom. Proces se prema njima ne bi tu zaustavio, već bi se preneo i u dejtonsku Bosnu i Hercegovinu. I tako bi se krvavo klupko ponovo odmotalo.

Dakle, više nego ikada EU ne sme da žmuri na ono što se dešava na Balkanu, naročito u odnosima oko Kosova, Srbije i Makedonije. Ako se ponovi greška kao početkom devedesetih, za nas neće biti sledeće šanse.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar