DAN POSLE KRIZE: Mere za spas srpske ekonomije

Slobodno tržište, jedan od osnovnih preduslova je slobodan protok ljudi i novca. Bez toga nema tržišta i ekonomije kao takve. Možda se prvi put čovečanstvo suočava sa ozbiljnim deficitom socijalne interakcije, kretanja ljudi koje je uobičajeno i koje je nužan uslov za kretanje ekonomskog točka. Bilo kakva pretpostavka o efektima po svetsku ekonomiju i sledstveno tome po ekonomiju svake zemlje pojedinačno je ovom trenutku, u najmanju ruku, nezahvalna. Jednostavno, radi se o situaciji koja nema presedan i koja je kao takva unikatna. Ali da je ozbiljno i ogromno videlo se po paketu pomoći koji je spremila američka vlada i koji je težak u samom startu dva triliona dolara, sa tendencijom rasta kako se konačne posledice krize korone budu s vremenom pomaljale iza horizonta. Da se razumemo, nigde nije dobro u toku ove krize, pa čak ni u Kini. Iako se ona sa ovim problemom donekle izborila. I tamo je pad proizvodnje od februara takav da je apsolutno bez presedana. Čak se i ekonomija kao celina svih odnosa i procesa sada svela na nivo koji je imala negde u poslednjim danima života Mao Cedunga. Možda to može biti dobar orijentir šta nas čeka iza brda.

Što se tiče nas, utisak je da kao što veliki broj ljudi nije svestan samog virusa, takođe nije svestan ni mogućih posledica po ekonomiju naše zemlje. Vlada Srbije je s druge strane prošle nedelje izašla sa setom mera koje se u prvom trenutku i na prvi pogled čine ambicioznim i vrlo hrabrim. Čak odlučnost i samopouzdanje kojim se implementiraju pružaju ozbiljnu nadu da se na vreme i odlučno hvatamo sa efektima krize. I to je nešto sasvim novo u našoj ekonomskoj politici i kreiranju iste.

Uglavnom smo imali fatalistički pristup ili nam je strategija bila da se pravimo mrtvi dok medved ne prođe pa ćemo onda videti šta ćemo. Sa ovi našim pogledima slaže se i ekonomista Ljubodrag Savić, i kao primer navodi 2008. godinu.

"Mi smo prošli kroz jednu tešku ekonomsku krizu, koju ondašnji ljudi, koji su upravljali državom, nisu razumeli. Čak su dvojica ministara u to vreme izjavila da je kriza naša šansa. Mi smo čak 2009. godine penzije povećali tri puta, ako se dobro sećam, boreći se za još jedan predsednički mandat. Cena toga bila je nenormalna. Mi smo 2014. godine ušli u jako težak program štednje. Mogu da kažem da je mali broj zemalja prošao kroz takvo stezanje kaiša. To je posledica činjenice da smo imali vlast koja nije bila dalekovida kada je reč o posledicama krize. Pored toga, zadesile su nas i poplave... Ovo pričam jer smo mi tek 2016. godine prešli apsolutni nivo BDP-a iz 2008. godine, pre krizne godine. Osam godina smo tumarali i posledice te krize možda i dalje osećamo", kaže Savić.

Govoreći o programu ekonomskih mera, ekonomisti ističu da je suštinski to ono što je potrebno državi Srbiji u ovom trenutku. Mere, dakle, nisu sporne. Ipak, u nekim delovima stručne javnosti postoje određene bojazni.

"Neki će reći da je ovo spisak želja, drugi će reći da Srbija ima snage i da može ovo da iznese, ja sam negde između. Ali moramo da imamo u vidu da moramo da živimo i posle ove krize. Ne treba se olako zaletati. Pričam ovo da bismo shvatili da smo posledice prethodne krize lečili desetak godina", kaže Savić i dodaje da se merama nema šta mnogo ni dodati ni oduzeti.

"Što se tiče plana, nema šta tu mnogo da se zameri ukoliko se posmatra iz ugla mera koje se mogu koristiti. To su manje-više poznate mere i ništa tu nije izmišljeno. Sve su to mere koje se uglavnom koriste kada dođe do krize. Ovo je jedan solidan, uravnotežen i pravovremeni skup mera koji je donet kako bi se smanjila šteta koja nam sledi sa dolaskom ekonomske krize."

Sličnog je mišljenja i ekonomista Goran Nikolić, koji kaže da su donete mere sasvim na mestu, ali da nije zgoreg razmisliti i o mogućnosti eventualne korekcije, koje ne bi zalazile u smisao, ali bi svakako, po njegovom mišljenju, ove mere učinile efikasnijim.

"Mere koje su donete su generalno u redu, samo mi fali jedan dodatak. Taj dodatak bi morao da bude kurs, odnosno njegovo obaranje. Čini mi se da je to način da se podnese teret prilagođavanja. Pad poreskih prihoda će biti veliki, pad BDP-a. Tako da podneti to samo kroz rast fiskalnog deficita javnog duga biće veliki udarac. Mislim da deo tog prilagođavanja treba da podnesemo preko kursa, što bi inače smanjilo i pritisak na uvoz i pomoglo ublažavanju pada izvoza. Zbog toga mislim da kurs treba da bude deo te priče", kaže Nikolić.

Analizirajući čitav paket, jasno je da su određeni recepti koji se implementiraju ovim merama već kao ekonomski instrumenti viđani u sličnim kriznim situacijama. Kada je u pitanju prva mera, koja se odnosi na odlaganje plaćanja dospelih poreskih obaveza, to je standardna mera koja se koristi. Nije država nikome ništa oprostila i to je u redu, jer da je odlučila da im oprosti obaveze u naredna tri meseca, to bi značilo da kod nekog drugog mora da uzme - građanina, preduzeća ili bi morala da se zaduži pa bi to onda bio dug svih nas. Ova mera je dobra jer se time daje šansa zdravom tkivu. Daje se šansa onim preduzećima koji imaju problema u ovom trenutku, ali imaju biznis koji može da preživi. Država eliminiše porez i doprinose za tri meseca, koje će plaćati od 2021. godine kada se pretpostavlja da će kriza proći i da će preduzeća stati na noge i da će biti u stanju da servisiraju svoje obaveze. Ovom merom se čuvaju i radna mesta.

Slično se može posmatrati i isplata minimalnih ličnih dohodaka malim i srednjim preduzećima. Međutim kada je u pitanju treća mera, koja se tiče očuvanja likvidnosti, Simović ima određene rezerve.

"Predsednik je istakao da očekuje da će banke da tresnu o sto dve milijarde evra. Ja to ne očekujem i zbog toga ovo može biti slabost. Mi pre svega više nemamo domaćih banaka. Komercijalna banka je ušla u proces privatizacije... Ja ne znam da li ona u toj situaciji može da se koristi u ove namene. Sa druge strane, banke će se uključiti u ovaj proces samo ako vide da imaju koristi, odnosno ako im kamatna stopa bude obezbeđivala profit. U svakom slučaju, ne treba očekivati njihovu sentimentalnost", kategoričan je Savić.

Uloga bankarskog sektora takođe će biti jedna od ključnih u implementaciji ovih mera. Svoje viđenje toga kako bi trebalo da izgleda borba sa nastalom krizom, ali i paket ekonomskih mera kao pomoć privredi izneli su za portal European Western Balkans Marko Obradović, saradnika Centra za evropske politike (CEP), i Ivan Radak, šef jedinice za odnose sa javnošću Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED).

Obradović, inače i koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za poglavlje 4 (sloboda kretanja kapitala) i poglavlje 9 (finansijske usluge), pre svega je istakao da je od velike važnosti da se Narodna banka Srbije maksimalno angažuje svim raspoloživim sredstvima na očuvanju likvidnosti bankarskog sektora.

"Ovaj sektor je specifičan što se njegova otpornost na šokove meri po otpornosti najslabije banke, zbog efekta panike kome je u ovakvim okolnostima posebno podložan", smatra Obradović, koji se potom dotakao mera koje je Narodna banka Srbije već sprovela:

"Što se tiče Narodne banke Srbije, ona se usmerila ka povećanju likvidnosti, u tom smislu je smanjila referentnu kamatnu stopu na 1,75 odsto i suzila koridor svojih osnovnih kamatnih stopa za 0,25 procentnih poena u odnosu na svoju referentnu kamatnu stopu, kao i na pomoć dužnicima gde je proglašen zastoj u otplati kredita (moratorijum) do 90 dana za fizička lica, poljoprivrednike, preduzetnike i privredne subjekte koji to zatraže", ističe Obradović.

Obradović, takođe, smatra da je apsolutni prioritet pružanje pomoći privredi kako bi se sprečilo da se teret dramatično smanjenih prihoda prenese na tržište rada, kroz otpuštanje radnika.

"Potrebna je podrška po svakom zaposlenom za preduzeća, podrška za paušalce, mikro i mala preduzeća", podvlači
Obradović.

Ipak, nešto što možemo smatrati novinom a nalazi se u setu predloženih mera jesu tzv. korporativne obveznice. Iako kao termin i u ekonomskoj teoriji i praksi već uobičajen instrument duga, kod nas se možda prvi put susrećemo sa njihovom primenom.

"Meni je najinteresantniji deo koji se tiče korporativnih obveznica, međutim, rečeno je da će detalje tek objaviti. Verovatno je kompleksna stvar. U toj priči nisu sporne obveznice, one postoje u našem zakonodavstvu. Naše korporacije i danas mogu da se zaduže preko korporativnih obveznica, nije to sporno. Sporno je učešće države u tome. Poenta je da to bude za preduzeća koja su pogođena ovom krizom, a koja treba da zadrže broj zaposlenih - to bi trebalo da bude prioritet. Neko je kao primer pominjao EPS, međutim, ovo preduzeće nije pogođeno ovom krizom direktno. Ne vidim da je ono urgentno. Urgentna su ona velika preduzeća koja su krizom pogođena direktno i koja bi mogla da izgube zaposlene. Ta preduzeća mogu da izađu na tržište kapitala, ali njima niko neće da kupi obveznice. Meni je to kao ekonomisti jako zanimljivo. Rečeno je da će se sa detaljima izaći za desetak dana. Zanimljivo mi je da vidimo ko će to radi i na koji način. Sviđa mi se ideja da se pomogne preduzećima i da se na taj način smanji udar na nezaposlenost jer ova kriza je jako opasna. Ona neće trajati tri meseca, već verovatno godinu i tri meseca. Dokle god ne budemo imali vakcine, a to neće biti pre sledeće godine, nećemo imati ni socijalnu interakciju. Ograničenom interakcijom ljudi privreda će funkcionisati ispod nivoa od prošle godine. To je problem. Recimo, operacije koje sprovodi Evropska centralna banka i FED na primer, one se ne svode samo na upumpavanje likvidnosti u bankarski sektor, one su istovremeno kupovina korporacijskih obveznica, što je možda i važniji deo cele te priče. To je ono što te države imaju, a mi nemamo. Kod njih sva velika preduzeća mogu da dođu do likvidnosti na taj način. Samim tim su naša preduzeća u lošijem položaju", smatra Goran Nikolić.

Njegov kolega Ljubodrag Savić donekle deli ovakvo mišljenje, ali i smatra da postoje određene opasnosti sa kojima će država kao neko ko će regulisati ovaj proces i u jednom delu biti finansijer morati da računa.

"Evropa je ovaj mehanizam koristila posle krize 2008. godine. Ona je od te godine počela da upumpava u finansijski sistem prvo po 60 milijardi evra, a na kraju je završila sa 100 milijardi evra. Smatra se da je na ovakav način u finansijski i realni sektor zemalja Evropske unije upumpano oko tri i po hiljade milijardi evra. Ideja je bila da se pomogne posrnulim preduzećima da upumpaju kapital kako bi ona preživela, a država sa druge strane dobije papir sa cifrom koliko je novca upumpala i računa da će se ta preduzeća oporaviti za godinu, dve i da će država doći i do novca koji je uložila, ali i do prihoda. Dakle, to je mehanizam koji je korišćen u svetu i koji je davao dobre rezultate. Mi sad tu imamo dve strane. Prva su korporativne obveznice koje može da emituje javni sektor, preduzeća u kojima je država većinski vlasnik. Zašto je to važno. Nama svaki put kada dođe Međunarodni monetarni fond ili neka druga evropska institucija, svaki put nam kažu da način na koji mi upumpavamo novac, na primer u Elektroprivredu Srbije, nije prihvatljiv prema evropskim pravilima. Država ne može direktno da interveniše finansijski u javnom preduzeću jer je to sukob interesa. Mi smo na evropskom putu i mi to ne možemo da radimo. Ali nigde ne piše da država ne može da kupi hartije od vrednosti. Mi na taj način elegantno razrešavamo problem koji imamo. Sa druge strane, tu nema velikog rizika. To može da funkcioniše i može dati rezultate. Tako da to je dobra mera.

Potpuno druga stvar je sa obveznicama u privatnom vlasništvu. Na osnovu čega će država temeljiti poverenje da otkupljuje hartije od vrednosti od bilo kog našeg privatnika. Po mom mišljenju, u toj situaciji su u prednosti privatnici koji imaju raširen biznis u smislu disperzije rizika. Kod tih privatnika ne može sve da propadne. U ekonomiji je uvek bolje da imaš disperzovan rizik - nešto će uvek da ide bolje od drugog. Dok imam veliku rezervu prema privatnicima koji zapošljavaju veliki broj radnika, a bave se jednom delatnošću. U njihovom slučaju rizik je veći i ja bih otvorio četvore oči", oprezan je Savić.

Posle svega izrečenog o novom setu mera pomoći privredi koje je donela srpska vlada, nad celom ovom problematikom lebde dva pitanja: prvo je da li smo zakasnili sa donošenjem ovih mera, a drugo je: šta ako vanredno stanje potraje duže od tri meseca. Ako se poslužimo nekom vrstom komparativne metode čak i u rudimentarnom obliku, jasno je da je srpska vlada jedna od prvih koja je izašla sa ozbiljnim setom mera, skoro istovremeno sa najvećim svetskim ekonomskim silama, time demonstrirajući ozbiljnost i sistematičnost. Ipak, sama deklaracija mera nije dovoljna. Potrebna je i doslednost u primeni.

"Istakao bih da Vlada nije kasno reagovala, nije moglo ranije da se reaguje. Podsećam, 2009. godine nije ni bilo mera. Tada su govorili da je to naša šansa... Podvucite samo paralelu u odnosu na ova dva ophođenja prema krizi. Ima ovde zdravog tkiva. Međutim, moram da kažem da je put do realizacije dobrog plana trnovit, mnogo je lakše planirati i postaviti ciljeve nego ih realizovati" smatra Savić.

Što se tiče drugog pitanja, pravu procenu u ovom trenutku niko ne može dati. Nikolić na primer smatra da je neminovno da dođe do novog seta mera, s obzirom na karakter ove krize koja ozbiljno podseća na ratno stanje.

"Doći će do novih mera. Ja i očekujem novi set mera. Ovaj udar će možda trajati tri meseca, ali postavlja se pitanje šta posle. Sva mala i srednja preduzeća, koja se bave uslužnim delatnostima, biće pogođena. Verovatno će doći do novog upumpavanja para. Pročitao sam baš da je razmera tih mera negde oko 13 odsto na nivou evrozone. To je enormna intervencija. Dakle, naše mere i nisu tako velike. Ovo je kao ratno stanje u ekonomskom smislu. Imate manjak i na strani ponude i na strani tražnje. Tako je i u ratnom stanju, nemate ni ponudu ni tražnju", kaže Goran Nikolić.

Ako bismo morali u nekoliko rečenica da sumiramo predložene mere, onda bi se moglo reći da su donete u pravo vreme, na realnim osnovama, hrabro i sa idejom kreiranja ozbiljnog rezervoara potrošnje, a zatim i stvaranja uslova za povećan obim proizvodnje i očuvanje radnih mesta.