Diković: Nisam počinio ratne zločine na Kosovu

Diković: Nisam počinio ratne zločine na Kosovu


Nakon najave da su kosovski sudovi od Euleksa preuzeli slučajeve ratnih zločina počinjenih na Kosovu devedesetih godina, srpski mediji objavili su da su prvi na spisku trojica srpskih generala, među kojima je i bivši načelnik Generlštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković. Upravo zbog toga prenosimo najzanimljivije delove intervjua koji je Diković svojevremeno dao za Ekspres, u kojem je govorio o istragama i optužnicama za navodne ratne zločine, pritiscima zapada, ali i o tome kako se posle Kumanovskog sporazuma osećao kao pobednik…
Razgovor sa Dikovićem vođen je svega nekoliko meseci pre nego što je penzionisan, a u momentu kada mu je Stejt Department odbio izdavanje vize za ulazak u SAD. Tog trenutka krenule su spekulacije da je Diković pod nekakvom istragom.
– To je njihov problem. Da ne dobijete vizu, pa to je onda njihov problem, ja to zaista ne bih da komentarišem. To je njihov problem, nije moj.
Zašto ne bi bio vaš?
– Pa, izdavanje vize je stvar svake države, jelte? Da li će dati vizu ili ne, šta ja imam s tim? Ako mi ne daju vizu, ne znam, videćemo. Još nisu poslali odgovor, ali zvaću ambasadu pa ću videti šta kažu.
Ali to stvara prostor za spekulacije da je opet otvorena neka istraga protiv vas, da je u pitanju neka vrsta pritiska, da Srbija mora u nekom postupku normalizacije odnosa s Kosovom da skloni neke ljude koji, eto, smetaju tom funkcionisanju. Da li sebe vidite kao smetnju?
– Već viđeno.
Znači, u ovom trenutku se ne vodi nikakva istraga protiv vas?
– Ja da znam, ne, ne znam kojim informacijama raspolažete. Postoji ta krivična prijava koju je podneo FHP protiv mene. Verujte, ne znam da li je zahtev odbačen ili prihvaćen.
Odbačen je.
– Zaista ne znam. Pazite, ako imate dvadesetak ljudi na tom spisku, koliko sam ja upoznat, koje je FHP optužio, onda oni znaju razloge zašto je to urađeno na taj način. A ti koji zaista stoje iza toga znaju sve šta smo to mi radili na prostoru Kosova i Metohije. Znaju da nismo činili ratne zločine i da o tome nema govora. Zamena teza. Ljudi koji stoje iza onih koji su podneli optužnicu su činili zločine po Kosovu. Idite tamo kod Sime Spasića na sajt pa ćete videti izjavu visokog zvaničnika Prištine koji kaže: ubijao sam Srbe 2002. godine.
Pa dobro, i Haradinaj je napisao knjigu i opisao šta je sve radio.
– On je to rekao. Na njega sam mislio.
Ako se ipak nađete na nekoj optužnici ili zvanično u istrazi, jeste spremni da odete s mesta načelnika?
– Ako se nađem na optužnici?
Na optužnici, na primer, suda kosovskog?
– Kako, ako se nađem na optužnici kosovskog suda, da odem sa dužnosti načelnika?
Ako to bude jedna vrsta pritiska, diskreditacije Srbije…
– Ljudi sve mogu izmisliti. Možete se vi naći na optužnici ne znam ni ja kojoj, ali to treba dokazati. Optužnicu može danas podići, šta znam, trojica ljudi, dva bez duše i jedan bez glave. To se može uraditi, što ne znači da jeste tako. Taman posla!
Kako onda komentarišete presude u Hagu protiv srpskih generala?
– Pa, i o Haškom sudu je bilo dosta reči. Nemam ništa više da dodam osim onoga kako je zvanično ocenjen Haški sud od zvaničnih organa Srbije. Ništa tome nemam, zaista, ni da dodam ni da oduzmem. Ako uzmete statistiku koja može biti u funkciji zaključaka, onda ćete videti…
Statistiku osude?
– I osude i broj podignutih optužnica u odnosu na ostale.
Kad kažete zvaničnih organa, je l’ tu mislite na izjavu premijerke Brnabić da Haški tribunal nije vršio svoju funkciju pomirenja i da je bio usmeren protiv Srba?
– Ja mislim na izjavu svih zvaničnih organa, ne samo premijerke. Pazite, kad to kaže premijer, pa naravno da mora da postoje jasni razlozi.
Kako komentarišete tu priču koja kruži, ona je čak i javni stav američke administracije, da je nepoželjno da na ključnim komandnim položajima u bezbednosti u Srbiji, znači ne samo u vojsci, budu ljudi koji su prošli ratna dejstva?
– Ne znam šta bih tu komentarisao. To je stvar, ako jeste, zvanične politike jedne zemlje. A samo bih pitao na kojim su pozicijama njihovi ljudi koji su učestvovali u ratu u Avganistanu, Iraku i da su pripadnici američke vojske ratovali. Voleo bih da vidim na kojoj su oni poziciji.
Može li se i tu videti neka vrsta pritiska?
– Sebe lično ne vidim tu kao pritisak, ali opet kažem, izlazimo iz obima vojnih nadležnosti, tako da… Apsolutno da jeste pritisak. Sigurno. To je lepo rečeno i o tome je govorio i predsednik, premijer, ministar spoljnih poslova. To je mešanje u unutrašnje stvari suverene zemlje i mislim da smo sa tom
rečenicom sve rekli.
Jedno pitanje, malo lično. Godine ’99, posle Kumanovskog sporazuma, da li ste se osećali kao pobednik? Kao pripadnik vojske koja je pobedila?
– Da, osećao sam se. Ali, ne samo ja nego i većina, tada pripadnika Vojske Savezne Republike Jugoslavije, nije se osećala prijatno kad smo dobili zadatak da pristupimo organizovanom povlačenju sa prostora Kosova i Metohije. Lično mi je to izuzetno teško palo. Nismo se mi izvlačili sa radošću sa prostora Kosova, pre bih rekao da smo se izvlačili sa suzama.
Znači, niste se osećali baš kao pobednik?
– Pa jesam. Zašto se ne bih osećao kao pobednik? Zašto bih se osećao kao poraženi? A u borbi nemate između, znate? Ili ste pobednik ili ste poraženi. A zašto bih se osećao kao poraženi? Ko nas je to porazio? Je l’ nas to porazio jedan sporazum koji jedna SR Jugoslavija, tada Srbija i Crna Gora, potpisuje sa 17 zemalja NATO? Ajde da postavimo stvari ovako da li smo mi našom borbom, herojskom borbom za odbranu Kosova, na neki način ponizili NATO i doveli u situaciju da sedne sa Srbijom, da sedne sa oficirima i generalima i potpiše vrlo težak sporazum? Ajde tako da posmatramo. Zašto posmatramo stalno sa te strane da li smo poraženi? Ajde tako da postavimo pitanje i onda ćemo doći do pravog odgovora. Pa nije li uspeh jedne vojske, koja primora 17 zemalja, drugih zemalja koje su se udružile, da sednu za sto i da se potpiše sporazum radi prekida neprijateljstava.
Jeste, to je uspeh.
– A zašto sam plakao? Bilo mi je žao što smo se povlačili sa tog prostora. Prema tome, vojska nije poražena. Ko misli da je poražena na prostoru Kosova, taj ne zna ništa o vojsci. Ko nas je to porazio? Je l’ nasto NATO isterao pa smo mi doživeli poraz? Nije. Nego se selo za sto. Znate šta, da bi se selo za sto, onaj ko je superioran, ko je siguran u pobedu, neće da sedne za sto pa da pregovara. Ja ne mogu da zamislim da su se sukobile, ne daj bože, NATO i Ruska Federacija, dve ogromne sile pa da sednu za pregovarački sto. A jedna Srbija i Crna Gora su primorale NATO da sednu i da se sporazumeju. Možda ja nisam u pravu, bože moj, a ono što kažem je jedno.
Samo što su ih razoružali pre nego što su seli za sto.
– Koga?
Tu dvojicu generala što su došli da pregovaraju. Morali su da predaju svoje oružje.
– Mislim da je i suprotna strana bila bez oružja za pregovaračkim stolom.
Možda nije i to je bila neka demonstracija sile…
– Neka ste vi u pravu, eto, obratiću pažnju.
General Marjanović je bio sa naše strane.
– Da, on je vodio tim za pregovore, a sa druge strane mislim da je bio britanski general.
Džekson?
– Tako je, Džekson. Nisam siguran da je imao oružje kod sebe. Kako god, radnja se dešava u Kumanovu. A vojska Srbije njega sluša, koliko znam mi smo se sa oružjem… na čuđenje tih istih pripadnika oružanih snaga NATO da smo čitavi, odakle toliko tehnike, odakle toliko oružja.
Mislili su da su uništili polovinu toga?
– Mislili su da su uništili i više. Od pedeset, jedan tenk. Nažalost, bilo je ljudskih žrtava, to je ono što najteže pada. To je najveća cena koju smo platili.
Da li ste zadovoljni realizacijom Kumanovskog sporazuma? Pretpostavljamo da niste?
– Gde odoste u ’99. godinu… Ljudi koji su odlučili da se pristupi potpisivanju sporazuma imali su razloga zašto su to učinili. I kad god nešto posmatrate sa distance i samo iz jednog ugla, onda ste u prilici da donesete krivu sliku, krivu ocenu. Treba biti u tom kontekstu, staviti sebe u ’99. godinu i onda oceniti sve i sa svih pozicija i onda dati zaključak. I bilo šta što se posmatra van vremenskog konteksta u kom se dešavalo ulazi u problem. Znate, posle bitke svi su generali.
Pitamo za delove Kumanovskog sporazuma gde je trebalo da se napravi jedinica od 900 ljudi, vojna mešovita jedinica koja nikada nije zaživela, u tom kontekstu je pitanje.
– A zašto je to tako urađeno? Ajmo opet da posmatramo drugu stranu. Zašto je druga strana prihvatila, rekla: “Da, hiljadu vojnika će ostati”. Zašto?
Mislite da je to njima bilo u interesu da tako napišu? Ali nisu oni ispoštovali to, nisu ispoštovali.
Mi smo formirali jedinicu?
– Da, jedinica je bila formirana, bilo je sve spremno i onda oni, ti sami potpisnici, nisu to ispoštovali. Zato što su bili jači, je l’? Ušli su na prostor Kosova i sad to je njihovo, e sad, vi ne možete je l’?
Gde vam je bilo teže – u Bosni ili na Kosovu?
– Nisam ja ratovao u Bosni.
A na granici?
– Na granici sam bio 1994. Naravno da je bilo teže na prostoru Kosova.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar