Vesti
22.05.2024. 21:00
Đoko Kesić

DRUGI DEO

DOSIJE “KUPLJENI NOVINARI“: Novinari kao saradnici obaveštajne službe

Novinarstvo, novinar
Izvor: Shutterstock

Dragocena knjiga “Kupljeni novinari“ uglednog nemačkog novinara Uda Ulfkotea, koju je beogradska izdavačka kuća “Informatika“ prevela na srpski jezik, dramatično je kazivanje, zapravo dokaz da je u svetu danas sloboda medija vrlo upitna. Evo zbog čega.

Na 55. strani pod naslovom “Kako sam kupljen od jedne naftne kompanije“ Ulfkote govori: “Bivši nemački predsednik Johanes Rau, član Socijaldemokratske stranke, jednom je rekao:

’Stvar za nemačku demokratiju postaje opasna u slučaju kada novinari aktivno podržavaju političke procese ili izbornu kampanju određene političke stranke, a koji su u suprotnosti sa opštim interesima društva. Novinari u tom slučaju podržavaju partikularne interese, a ne državne, oni tad namerno šire poluistine i stvaraju antidemokratsku atmosferu.’

Ako se osvrnem na ovu tvrdnju Johanesa Raua, mogu da kažem da sam i ja učestvovao u ovakvim nedemokratskim procesima. Mnogo sam putovao u inostranstvo, a sve mi je plaćala nemačka obaveštajna služba.

Ona me je snabdevala potrebnim ’informacijama’. Ovakvo ponašanje u novinarstvu smatrao sam sasvim normalnim. Nikad nisam mogao da proverim koliko su pouzdane informacije koje sam dobijao od nemačke službe. Bez obzira na kvalitet moga rada, uvek sam uživao podršku glavnog urednika novina...“

Ulfkote zatim objašnjava i standardnu floskulu uz slična štiva “na osnovu izvora bliskih obaveštajnim krugovima“ i dodaje da su novinari lista “Frankfurter algemajne cajtung“ bili ponosni što održavaju dobre kontakte sa “obaveštajnim službama“. On opet dodaje da je problem da niko od njih nije mogao da proveri koliko su informacije koje su primali zaista pouzdane i proverljive.

“Kad o svemu razmišljam, zapravo treba da se stidim. Dobrovoljno sam pristao. Istovremeno su mi jasno dali do znanja, ako odbijem saradnju sa nemačkim službama, mogao bih da dobijem otkaz. Da, bio sam ucenjen.

U to vreme nisam bio samo novinar jer sam paralelno studirao pravo. Pitao sam advokate i oni su mi rekli da je pravna situacija zaista takva da mi novinska kuća može lako dati otkaz u slučaju da odbijem da radim za obaveštajnu službu. Posle sam pregledao nekoliko slučajeva i pronašao da postoje i takve sudske presude.

Johanes Rau, bivši Nemački predsednik 22. 5. 2024.
Izvor: EPA / PAP / PIOTR RYBARCZYK

Primer: pilot odbio da tajno radi za nemačku obaveštajnu službu i dobio otkaz. U sudskoj presudi stoji da je taj pilot dobio otkaz jer je ’ugrozio bezbednost zemlje’. Pilot se žalio na ovakvu presudu, a sindikat pilota nije ga podržao.“

“Kad ovo čitaju, mnogi će reći da takvi slučajevi u demokratskom društvu nisu mogući. Ali, vidite, to je realnost u kojoj živimo. Meta nemačke obaveštajne službe su i novinari koji izveštavaju iz evropskih i svetskih metropola.

Novinar je tako imao perfektan alibi da radi korisne poslove za nemačku službu jer je sve lako mogao da opravda novinarskim istraživačkim radom.

Ovo su mi pričali sami novinari, godinama akreditovani u stranim zemljama. O ovakvim poverljivim stvarima nismo nikome govorili. Valja da javnost zna – nemačka obaveštajna služba ima 6000 zaposlenih i oko 17.000 neformalno zaposlenih saradnika. Ta armija od 17.000 radi normalno u svojim zanimanjima i nikad neće priznati da honorarno rade za obaveštajnu službu. Imaju saradnike po celom svetu.

Decenijama sam radio kao novinar u stranim zemljama. Tako sam saznao da u slučaju dopisnika američkih i britanskih listova gotovo svaki njihov novinar radi za obaveštajne službe, američke ili engleske. Zato je važno da javnost zna, ako je živela u iluziji, da ne postoje ’neutralni’, objektivni novinarski izveštaji.“

Ulfkote potom navodi da ga je rukovodstvo FAZ-a “ohrabrilo“ da prihvati da izveštava za Nemačku akademiju, čije je težište politika bezbednosti u Evropi. Posle, u kasno leto 1993. godine prihvatio je i poziv američke organizacije “German Marshall Fund of the United States“ da šest nedelja boravi u Njujorku.

“Sve mi je ovo, razume se, bilo plaćeno i naravno da su moji izveštaji ’neutralni’. ’German Marshall Fund’ me je jednom poslao u policijsku noćnu akciju u njujorškom predgrađu Bronks. O tome sam pisao izveštaj ’Frankfurter algemajne cajtungu’. Napisao sam hvalospev o hrabrosti američkih policajaca. Poslao sam mnogo lepih članaka o američkom svakodnevnom životu.

Čitaoci moga lista nisu, naravno, ništa saznali o pozadini moga putovanja u Ameriku. Amerikanci su me upoznali sa nekoliko interesantnih ličnosti. Organizovali su mi susret sa Rezom Sirusom Pahlavijem, sinom poslednjeg persijskog šaha. Sin se još nadao da će, uz pomoć CIA-e, ponovo da vlada Iranom. Reza Sirus Pahlavi bio je blagodaran da mu novinari pružaju mogućnost da govori. Ovo sam sve saznao tokom susreta sa sinom svrgnutog vladara Irana.

’German Marshall Fund’ je tipična propagandna organizacija. Osnovao ju je Gvido Goldman. On je sin Nahuma Goldmana, osnivača i predsednika Jevrejskog svetskog kongresa. ’German Marshall Fund’ imao je zadatak da pronalazi mlade, inteligentne ljude koji će raditi za američke interese u Evropi. Ta organizacija imala je cilj da regrutuje mlade lobiste za američke interese.

Da li možete da sebi predstavite šta to konkretno znači? Evo: guverner američke države Oklahoma 22. jula 1993. imenovao me za počasnog građanina te države. Guverner Dejvid Volters lično je potpisao dokument. Visoko priznanje bilo je uramljeno, a potom mi je dodeljeno na svečanoj ceremoniji. Tamo stoji da sam ’počasni građanin države Oklahome’. Ono što nisam znao, da mi je ovo visoko priznanje dodeljeno blagodareći predlogu i uticaju ’German Marshall Fund’-a...

Ovo mene danas podseća na podle trikove kojima se pridobijaju novinari iz uticajne štampe.“

Pisac bestselera “Kupljeni novinari“ dalje pripoveda o službenim putovanjima “alfa novinara“.

“Prilikom službenih putovanja, kada sam pratio političare, davali su nam lepe mape, u kojima su bile ’probrane, proverljive informacije’. Ove informacije, bez izmena, treba da objavim u mojim novinama. Ovo je klasičan primer rada jednog lobiste. O svemu, razume se, čitaoci ne treba da budu obavešteni. Moj dugogodišnji šef u FAZ-u čak me je ohrabrivao kad mi je objasnio da se za novinara ne može reći da se ’prostituiše’ Evropi i svetu.

Tako su novinari ’Frankfurter algemajne cajtunga’ redovno prihvatali pozive od kompanije ’Šel’ te su, prirodno, o toj firmi pisali veoma pozitivno. I ja sam prihvatao pozive.

Jednom prilikom kritikovao me jedan novinar da sam korumpiran i ’podmićen’ od kompanije ’Šel’. Moje novine bezuslovno su stale iza mene i tužile ga, međutim, izgubio sam proces. Posle ove presude svako je imao pravo da mi kaže da sam primio mito od ’Šela’.

Šta se konkretno desilo? Napisao sam reportažu o radu ’Šel’ kompanije u Nigeriji. Međutim, prećutao sam da mi je putovanje i svu luksuznu potrebnu logistiku pružila firma ’Šel’, a to je uključilo i prevoz helikopterom do mesta u Nigeriji gde ta kompanija crpe naftu. Moram priznati da sam ja napisao da mi je ’Šel’ platio putovanje. Kasnije, u redakciji taj deo izveštaja je izbrisan. Redakcija FAZ-a je objasnila – zbog nedostatka prostora u novinama...“

U odeljku “Frankfurter algemajne cajtung: iza tog dnevnog lista krije se, zapravo, jedna korumpirana firma“, Udo Ulfkote najpre postavlja pitanje – postoje li plaćeni izveštaji u tako ozbiljnoj štampi kao što su novine FAZ? “Vama to, naravno, ne pada na pamet.

Novinar ’Frankfurter algemajne cajtunga’ Verner Šturbek, jedan od dopisnika iz Diseldorfa, 2012. je podmićen od industrijskog giganta ’Tizen-Krup’. Ja to kažem, posle sudske odluke iz Kelna. Ali kada čitate službenu biografiju tog novinara FAZ o toj sudskoj odluci nema ni slova.

Šturbek je 3. avgusta 2012. u privrednom delu FAZ-a objavio članak ’Druga strana Tizen-Krupa’. Reč je o tipičnoj reklami. Posle ovog, slobodno možemo reći, ’Frankfurter algemajne cajtung’ postao je prostitutka u službi koncerna ’Tizen-Krup’. Šturbek je 2012. leteo avionom ’Tizen-Krupa’ iz Frankfurta do Minhena, a dalje kao putnik prve klase iz Minhena do Pekinga. U Kini je proveo pet dana.

Prenoćio je u luksuznom pekinškom hotelu ’Čajna vorld’. Hotel ima pet zvezdica. Šturbek je u Šangaju bio na konaku u hotelu ’Ric-Karlton Pudoš’, te u Nandžingu u hotelu ’Sofitel’. Tokom petodnevnog boravka u Kini Šturbek nije potrošio ni dinara. Sve je platio nemački koncern. Samo se po sebi razume da je ta nemačka firma očekivala da će Šturbek objaviti pozitivan izveštaj. Ako bismo računali samo avionska putovanja, onda je FAZ uštedeo oko 15.000 evra.

Kad se samo setim koliko puta je skupa putovanja novinarima FAZ platio jedan od najbogatijih ljudi na svetu sultan Kabus od Omana. Taj čovek je milijarder i veoma uspešan diktator. Čak ga tako i zove američka TV CBS News. Londonski ’Gardijan’ za tog sultana kaže da je ’autokrat’, a nemačke dnevne novine ’Velt’ pišu da je milijarder iz Omana ’najsimpatičniji diktator’ sveta.“

Ulfkote piše kako je on bio gost diktatora iz Omana, od klimatizovane limuzine koja ga je čekala na aerodromu, nije bilo šanse da potroši svoj “dinar“ za bilo šta. Njegov domaćin bio je ministar informisanja Omana, koji je bio i šef tajne službe diktatora. Boravio je kao gost sultana Kabusa celu sedmicu, na kraju je završio i obuku za ronioca, a nemačka ambasada u Omanu strogo je vodila računa da se o diktatoru ne napiše neka ružna reč makar u najbezazlenijoj aluziji.

“Entoni Ešvort, savetnik sultana i obaveštajac britanskog MI6, spremao me je za intervju sa Njegovim veličanstvom Kabusom. Skrenuo mi je pažnju da ću nekoliko časova sam da provedem sa sultanom. Na kraju mi je Englez kazao nešto čudno, da to neću nikad zaboraviti: ’Ako Vam ponudi ’ferari’, a Vi ga ne želite, samo treba da mu kažete veoma ljubazno, ali isto tako veoma jasno, da to ne želite.’

Sultan se ponašao pristojno prema meni. Nije mi nudio ’ferari’. A Entoni Ešvort i ljudi iz nemačke ambasade u Omanu bili su užasno napeti i nervozni. Svi su se plašili da će se tokom višečasovnog razgovora kad sam u prostoriji sam sa njim sultan ’nepristojno udvarati’. Ništa se nije dogodilo.“

Ulfkote opisuje detalje sa dvora, primećuje da u brojnom osoblju i posluzi nije primetio nijednu devojku. Sve su bili muškarci, zapravo dečaci.

Autor knjige “Plaćeni novinari“ postavlja pitanje – kako nemački novinari kupuju vile u italijanskoj pokrajini Toskani? On odgovara ‒ sve se događa uz svesrdnu pomoć vlasti: alfa novinari, koji često putuju širom sveta, ne plaćaju put i smeštaj. Sve im plaćaju sponzori, a njihove velike prihode vlast ne oporezuje. Alfa novinari rade za vlast, za parlamentarne političke stranke, pa su samim tim zaštićeni i od poreskih vlasti. U knjizi se pominje i podatak da neki alfa novinari imaju veća primanja nego predsednik nemačke vlade!

Ta priča ima i očigledniju vizuru. “Glavne vesti imaju zadatak da nas neprestano obmanjuju, uz pomoć slike i reči.

Dok su nam ulice i drumovi u lošem stanju, škole se ne renoviraju pravovremeno, kriminal u pojedinim delovima gradova je u porastu, razlika između bogatih i siromašnih građana sve je veća i bes u narodu dostiže neviđene razmere, ’najugledniji mediji’ nas u isto vreme uspavljuju slatkim pričama političara koji govore isto, iako nemaju ni harizmu, a ni originalnost.

I zato kad ih zamene, niko ni ne primeti da su otišli. Dok se u javnom životu sve polako ali sigurno urušava, ’renomirani mediji’ iz dana u dan šire iluzije da u zemlji caruje stabilnost, blagostanje i finansijska sigurnost.

Stručnjaku za ustavno pravo Hansu Herbertu fon Arnimu dugujemo blistavu analizu političke realnosti Nemačke, gde najveće stranke državu smatraju nekom vrstom plena, a sa nama građanima postupaju, kako su se nekad ponašali drumski razbojnici. Najuticajniji mediji pomažu političarima da nas pljačkaju.

Novinari pomažu političarima da građani, žrtve, budu mirni. Građane neprestano varaju i pljačkaju, a štampa ima zadatak da ih drži u dobrom raspoloženju. Javnost nema nikakve veze sa istinom, objektivnošću i nezavisnošću…“

Na stranici 206 knjige “Kupljeni novinari“, pod naslovom “Obamini patuljci i demoni iz dečjih bajki: subverzivna ’peta kolona’ koja radi za interese Sjedinjenih Američkih Država” piše:

“Posle Drugog svetskog rata američke lobističke organizacije masovno su se proširile u Nemačkoj. Metastazirale su. Kao rezultat, sve više postaje normalna praksa da nemačka vlada i ministri duguju karijeru protekciji Sjedinjenih Država. Već sam pisao, a dopisaću još – nemački novinari su kupljeni od političkih lobi organizacija.

Godine 2014. pročitao sam sledeći odlomak u poznatom i uglednom švajcarskom dnevnom listu ’Noje cirher cajtung’ o navodno zlim ljudima koji, eto, iz dana u dan lažu i obmanjuju javnost:

’Pre šest meseci objavljen je članak u Rusiji, u listu ’Novaja gazeta’. Te dnevne novine kritične su prema politici Rusije. Objavile su da u Petrogradu postoji Agencija za internet studije, koja nudi 650 franaka mesečno i besplatnu hranu onima koji su redovno komentarisali internet članke u interesu Kremlja. A vodeći ljudi iz pomenute organizacije dolaze iz sveta omladinskih organizacija, koje su lojalne Kremlju. Eto dokaza o bliskosti novinara sa Kremljom! Zli Rusi iz najviših državnih institucija, iz Kremlja, plaćaju mlade da rade propagandu za rusku vladu na internetu!’

Pa to je skandal! Siromašni Rusi dobijaju besplatnu hranu i nekoliko evra za rad u propagandi. Ovako nešto se širi poput požara po, navodno, slobodnim medijima Zapada. Kakva ruska podlost! Ali pogledajmo kako stvari stoje sa nemačkom štampom.

Šta je, na primer, sa brojnim nemačkim novinarima koji, prirodno, govore nemački i koji – u zamenu za usluge ‒ spremno i rado prave propagandu za proameričke organizacije, kompanije ili političare? Zašto to za medije Zapada nije skandal, već se ’samo po sebi razume’? Skoro sve proameričke organizacije, ili organizacije povezane sa tajnim službama Sjedinjenih Država – a koje se pominju u knjizi – imaju blogove na kojima nemački novinari redovno pišu. Isti novinari često se mogu naći na fotografijama sa banketa američkih lobi organizacija. Da li se to razlikuje od pomenutog primera ’besplatnog obroka’ za mlade Ruse? Ovi nemački novinari lojalni američkoj ideologiji često dobijaju poziv da putuju u SAD. I tamo im je dozvoljeno da drže plaćena predavanja. Ovde se krug zatvara.

Kažem, u vezi izveštaja iz švajcarskog ’Noje cajtunga’ da nema nikakve razlike između nemačke štampe u odnosu na rusku. Zbog čega se, dakle, tako lako užasavate kada pročitate vesti iz ruskih izvora? Tako je sa svim kupljenim vestima, a one postoje kako na Istoku tako i na Zapadu. ’Zidojče cajtung’ nam nudi poslasticu. U julu 2014. u ovim minhenskim novinama objavljen je članak o ’Putinovim trolovima i manipulatorima’, o navodnoj propagandi iz Rusije u nemačkim medijima. U članku stoji:

’Stotine plaćenih manipulatora u interesu Kremlja utiču na javno mnjenje u Nemačkoj i to preko društvenih mreža, recimo kada pišu komentare ispod članaka koje objavi ’Zidojče cajtung’.“

“Čitajući članak ’Zidojče cajtunga’, čitalac stiče utisak da među najvažnijim, uticajnim nemačkim medijima postoje komentari na internet portalima koji su uglavnom lojalni Rusiji, odnosno da to pišu pre svega ’agenti – influenseri’, a pod kontrolom Moskve su. Ako se, na primer, nađe nepoželjni, negativni komentar ispod članka ’Zidojče cajtunga’, to je pisala moskovska ’peta kolona’.

Zlo i naopako! Šta ćemo sada? Pa zar pres služba NATO-a ne izdaje saopštenja, koja bez komentara i primedbi prepisuju nemački novinari. Oni nedvosmisleno prenose tendenciozne, proameričke članke u ’Zidojče cajtungu’…

Da bi dokazao ubedljivost tvrdnje, ’Zidojče cajtung’ je tekstu priložio propagandnu fotografiju organizacije ’Reporteri bez granica’, na kojoj se vidi ruski predsednik Putin s podignutim prstom, a što je jasan znak da mu je savršeno svejedno šta o njemu pišu mediji na Zapadu… Ovde se prećutkuje najvažnije: ko finansira organizaciju ’Reporteri bez granica’? Iz prošlosti imamo dovoljno dokaza da su iza njih stajali američki Stejt department i milijarder Džordž Soroš. Prema pisanju lista ’Junge Velt’, glavna uloga i misija ’Reportera bez granica’ je da u interesu SAD obmanjuju i dezinformišu svetsku javnost…“

Udo Ulfkote podseća na informacije uzbunjivača Edvarda Snoudena da britanska tajna služba može da manipuliše sadržajem na internetu. To ne rade zanesenjaci, hobi hakeri, već država, uzorne evropske “demokratske zemlje“. Ta služba je sposobna da promeni rezultate anketa na internetu. Ovo se nekada smatralo teorijom zavere. Danas je to realan svet.

(Nastaviće se)

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
23°C
20.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve