Dr Bojan Dimitrijević: "Krcun – revolucionarni zilot"

Čovek koji je već sa 23 godine postao praktično gospodar života i smrti u Užičkoj republici, a potom i jedan od glavnih tvoraca srpske Ozne, blizak saradnik Aleksandra Rankovića svakako je kontroverzna ličnost.

Doktor Bojan Dimitrijević u svojoj knjizi kratkog naslova “Krcun“, kako sam kaže, pokušava da ga stavi u širi kontekst, kako ne bi ostao samo na nivou legendi, anegdota i priča, kojih se i sam naslušao na desetine dok je prikupljao građu za knjigu.

“Te, ovaj ga video tamo, njegova baba onamo, njegov deda onamo, bio na utakmici i te gluposti. Najpoznatija je verovatno ona Mihizova izmišljena anegdota gde Krcun kaže da su mu ruke krvave do ramena. Ja sam tom anegdotom otvorio knjigu rekavši da je to poznavanje Krcuna jedno, a da je udes i pogibija drugo. Njegov život kreće se između te dve anegdote i načina na koji je nastradao. Arhivska građa koju je, hvala bogu, u dobroj meri kao njegovu zaostavštinu ostavio njegov sin Srđa Penezić u Užičkom arhivu, mnogo mi je olakšala posao. Onda mi je izronio jedan drugi Krcun, čovek koji je zaljubljen u revoluciju i zaljubljen u svoju ženu. To su dve verovatno njegove najveće ljubavi. S obzirom na to da je to bila u dobroj meri posleratna građa, kada je bio u Izvršnom veću Srbije, onda se vidi jedan drugačiji čovek. Vidi se čovek koji je postao svestan ekonomskih i privrednih problema Srbije, koji postaje daleko tolerantniji, koji brine o porodici, koji je neverovatno štedljiv. On raspolaže milijardama dinara, a šalje ženi K15 legitimaciju za jeftiniju vožnju, uzima pozajmicu iz komšiluka da bi platio letovanje porodici...“, priča na početku razgovora za “Ekspres“ dr Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju.

Živeo je od plate?

“Da, živeo je od plate. Za današnje pojmove, za takve funkcionere, to je neverovatno. A čovek je bio i gospodar i života i smrti u suštini u Srbiji. Taj drugi Krcun meni je izbalansirao onog ratnog Krcuna, koga nisam podnosio dok sam se bavio drugim nekim temama, gde je on oštar revolucionar, klinac koji se pojavljuje u Užičkoj republici, istražuje protivnike revolucije i partizanskog pokreta, strelja ljude...“

On istražuje i tamo gde nema šta.

“Naravno. On ima široku formulaciju borbe protiv pete kolone, što je obuhvatalo sve u tom trenutku. Mogao je da bude bilo ko. S obzirom na to da se on vratio u Užice, tu je verovatno bilo sređivanja starih računa. Taj Krcun ratni, koji je revolucionar sa preteranim radikalizmom, i posleratni Krcun, od 1953. pa do 1963. godine, to su kao dve ličnosti. Imam utisak da je on verovao u revoluciju beskompromisno i zato je radio to što je radio. A onda u mirnodopsko vreme postao je svestan da ljudi u drugim republikama, u drugim delovima vlasti nisu tako beskompromisni i da žive drugačiji život.“

I zapravo da nisu verovali u revoluciju na način na koji je on verovao.

“Da su verovali u revoluciju na svoj način, a ne ovako kako je on to činio doslovno. To je za njega veliko razočaranje koje kao čoveka koji je bio na čelu Republike Srbije počinje da ga nervira, iritira... Meni je to bilo fascinantno. Građa i tematika kojom se on bavi nije nešto preterano zanimljiva za čitaoce, zato što oni obično očekuju nešto drugo. Ali meni je bila instruktivna stvar da sam video da mnoge stvari koje on tada pominje kao problem u razvoju Srbije i dan-danas su identične.“

Na primer?

“Putna mreža, prenaseljenost gradova... Pazite, on 1962. godine razmišlja o tome da obustavi doseljavanje seljaka u Užice koje postaje prenatrpano. Činjenica da naše spoljnotrgovinske firme iz Srbije kasne za slovenačkim i hrvatskim. Da republičke strukture iz Slovenije i Hrvatske imaju bolju prohodnost od srpskih... Sada nemamo Sloveniju i Hrvatsku u zajedničkoj državi, ali ove stvari ekonomsko-privredne, saobraćajno, infrastruktura, školstvo itd., kao da se ništa nije pomerilo od ’60-ih godina kad se on time bavio, što je prilično šokantno. On se bavio tada reorganizacijom srpske državne uprave i teritorijalne organizacije. Srezovi, okruzi su bili u dobroj meri nasleđeni iz nekih ranijih vremena. Onda je prvi put uvideo neke lokalne partikularizme, regionalizme gde, na primer, lokalni sveštenik podržava partijskog šefa da ne promene teritoriju sreza ‒ svako iz svog razloga. To je za njega bilo neverovatno. On je, dakle, živeo u svetu revolucije, živeo u svetu idealizma, koji mu se na civilnoj dužnosti, neću da kažem srušio, ali je u dobroj meri počeo da sumnja u to sve što radi.“

Šta je bila tačka početka, ako je to neki preobražaj, iz tvrdog revolucionara u čoveka koji ima malo drugačije poglede?

“Teško je reći koji je to trenutak. On je radikalan, beskompromisan od 1941. do 1945‒1946. godine. Njega čak nema mnogo ni u događajima oko Informbiroa previše, što je zanimljivo. Izgleda da se nije bavio previše Golim otokom i informbirovcima. Ali se vidi već krajem ’50-ih godina u njegovim pismima i obraćanjima koja su sačuvana drugačiji ton. On ne dovodi u sumnju Tita, revoluciju i Jugoslaviju. Ali dovodi u sumnju i kritikuje i pojave koje vidi oko sebe i u drugim republikama. Jedan od verovatno neobičnijih događaja kada je on to mogao izbliza da vidi jeste put sa Titom u Indoneziju, Aziju, i posle u Afriku, početkom 1959. godine. On nije kao Dobrica Ćosić da komentariše svoje saputnike, ali se vidi po melanholiji kojom reaguje da mu to društvo neki put i nije baš simpatično. Naravno, Tita ne dovodi u sumnju, ali neke druge ljude u pismima supruzi na neki način portretiše. I vidi se je sve to što je video za njega veliko iznenađenje. Oni sede na tom brodu, putuju nedeljama i onda se vide drugačiji odnosi što je posle bilo karakteristično za prvu polovinu ’60-ih godina kada te stvari vidi u Saveznoj skupštini, kada izlaže kao predsednik srbijanske vlade, kako reaguju ljudi iz drugih republika. On bio jedan revolucionarni zilot, to se vidi od dolaska u Beograd 1937. godine na studije. Bio je prilično radikalan komunista. Verovatno tu ima i malo užičkog temperamenta i nekog nasleđa okolnosti da mu je otac umro, da je on jedno vreme morao da izdržava porodicu. On je ostavio sećanje o aprilskom bombardovanju, koje ga je zateklo na jednoj od ulica iznad Slavije. Vidi se da on nema previše samilosti prema ljudima koji ginu u tom trenutku jer ih smatra buržoazijom, drugačijim od sebe. Ali se to posle menja. Njegov radikalizam je najverovatnije najekstremniji u vremenu tzv. Užičke republike. On dolazi u Užice i organizuje zatvor i borbu protiv tzv. petokolonaša. U tom trenutku Tito i Ranković i cela ekipa uopšte nisu tamo. Nego oni kada dođu u Užice primete da taj neki dečko zavodi red i da to dobro radi. I oni kažu – odlično, super! I kada izvode prvu grupu na likvidaciju početkom oktobra, Ranković prisustvuje i posle kaže – ovo je dobro, ovo je fino, bez maltretiranja, kako treba. Dobija legitimitet da to i dalje radi, i on to radi sve do poslednjeg dana te partizanske tvorevine.“

"Bio sam Krcunov i Rankovićev dželat"

Dosije Vidan Micić, deo 1

Dosije Vidan Micić, deo 1

Vesti 10.01.2024. 11:58

"Bio sam Krcunov i Rankovićev dželat"

I tu zapravo počinje njegov uspon.

“Tako je. Čudna stvar je tu. On se svojim revolucionarnim delovanjem približio Rankoviću, a verovatno je bio drag i Titu, s obzirom na to da on radi te prljave poslove i da je bio mlad. On je u tom trenutku imao 23 godine. Zamislite čoveka od 23 godine koji odlučuje o ljudskim sudbinama. Na osnovu kojih parametara on to čini? On nema nikakvu funkciju. On rukovodi odeljenjem za borbu protiv pete kolone, nikakva posebna struktura. Kada partizani napuste Užice, on je u Vrhovnom štabu zadužen za borbu protiv pete kolone, ali nema posebno zaduženje, nema formacijski ništa. A onda kada dođe do nekih slabosti 1942. godine šalju ga u Drugu proletersku brigadu. A i tamo nije politički komesar, nego je zamenik političkog komesara. Ali on komunicira direktno sa Rankovićem, Sretenom Žujovićem, Centralnim komitetom, Politbiroom itd. Njegovo formacijsko mesto unutar te jedinice slabije je od uticaja koji je imao. Veći deo 1942–1943. godine on prolazi kroz tu neku poluskrivenu formacijsku dužnost, a sa daleko većim ovlašćenjima nego što je to bilo potrebno. I kao takav onda će 1944. godine primiti dužnost da formira Oznu za Srbiju.“

Kada smo pričali o Rankoviću, rekli ste da je on bio jedino veran Titu i partiji. Kakva je Krcunova priča?

“Ako je ovaj bio veran Titu i partiji, ovaj je bio Rankoviću, Titu i partiji. On je u Rankoviću pronašao partijskog mentora. Oni nisu policajci u klasičnom smislu. Oni sprovode službu bezbednosti po partijskoj logici, njima je to osnova. Nisu oni školovani ljudi u policiji pa da gleda kriminalitet.“

Ranković se bavio kadriranjem.

“Tako je. On gleda bezbednost ne kao policijsku stvar, nego kao partijsku stvar. To je vrlo značajno za razumevanje i Rankovića i Krcuna. A Krcun je dodatno u toj stvari. Ranković je taj koji mu daje naređenja, a ovaj je izvršilac. On ima uvek neke svoje ljude. Ja nisam našao nijedan podatak da on ubija nekog lično.“

Čak ni u Užičkoj republici?

“Čak ni u Užičkoj republici. On je čovek koji samo izdaje naređenja i prisustvuje tome, eventualno, a to rade neki drugi ljudi. Za neka imena se zna, a za većinu ljudi se ne zna koji su bili ti likvidatori.“

Krcun je bio i hleb i otrov

Dosije Vidan Mićić, deo 3

Dosije Vidan Mićić, deo 3

Vesti 21.01.2024. 20:05

Krcun je bio i hleb i otrov

Ko je od poznatijih likvidatora?

“Ima jedan koga je intervjuisao Sloba Gavrilović, zove se Vidan Mićić. On je izvršio najveći broj egzekucija u Užičkoj republici. Krcun je, dakle, i Oznu za Srbiju postavio na taj način da je to politička policija. Sav taj teror koji su sproveli kada su došli u Srbiju u jesen 1944. godine, on rukovodi njim, ali direktno ne učestvuje u svemu tome. Izuzetak je, i meni je to najradikalniji trenutak njegov, kada je poslat u Sloveniju maja 1945. godine, da izvrši trijažu zarobljenika iz Srbije. Krcun je otišao u Ljubljanu, u Šentvid, i izvršio trijažu zarobljenika iz Srbije, Srpskog dobrovoljačkog korpusa, ljotićevaca takozvanih. Njih je bilo negde oko 2400 tamo. Ima više svedočenja. On je došao, seo na stolicu usred tog logora i svi su oni prošli pored njega. On je bio taj koji je odlučivao ko će da bude likvidiran, a ko neće. Šokantno! On je na bazi jedne rečenice, dve rečenice, vizuelnog doživljaja tog nekog, nekog poslao sa strane, a najveći deo u Kočevski Rog.“

Od čega je zavisilo, koga će gde da pošalje?

“Od njegovog doživljaja. Ključna stvar bila je da proceni ko je mlađi od 18 godina. A u drugim slučajevima možda još nekim potpitanjima je ponekog spasao. Mlađi od 18 godina su preživeli. To je mali broj, oko 10 odsto. Ostali su otišli u Kočevski Rog i bili su streljani. To je dramatičnije nego u Užičkoj republici. Tu ima kao neka suđenja, to je manji broj ljudi, pa njih drže po nekim zatvorima, ispituju... Ovde nema ispitivanja, nema ničega. On pita čoveka odakle je, kako se zove, pita koliko ima godina i po njegovom odgovoru odlučuje o njegovoj sudbini. Šokantno! I to on sam radi, nije imao nikakvog zapisnika, pomoćnika...“

Da li ste nalazili u dokumentima neke njegove beleške o tome, da li se kasnije sećao toga?

“Ne. Ovaj njegov likvidator Mićić kaže, na primer, da ni u jednom trenutku posle rata nije imao nikakav problem zbog toga što je likvidirao ljude. Kod Krcuna se vidi već od 1946‒1947. godine u komunikaciji sa suprugom, kroz pisma i kroz neke njegove osvrte, opterećenost snovima, znacima nekim koje je on tumačio na ovaj ili onaj način. U njemu se razvilo predosećanje da neće dugo živeti. On o tome ostavlja čak i beleške, da se plašio. Ja ne znam da li je to uticaj svega što je video ili sumnje u okruženje koje je bilo oko njega, partijsko. Ali je vrlo jasno da on nije imao uvek mirne noći. On je imao snove, gledao je u te neke prirodne znakove. Kada mu je žena bila trudna, on je to pazio. Kada je išao na put, tamo na putu je imao neke dileme, žalio je zbog svakog trenutka koji je bio odvojen od supruge, žalio što ide vreme koje ne može da vrati itd. I brinuo se, što je vrlo zanimljivo, šta će biti sa njegovom decom, zato što ga okruženje u kojem je bio nije uveravalo da će mu deca biti pošteđena nekih muka u budućnosti.“

Da li je pokazivao neke znake kajanja za nešto što je uradio?

“Ne bih rekao da je to kajanje jer on stalno ističe da je bio revolucionar i da je revolucija njegova najveća ljubav, što se iz svega i vidi. Ali da je negde u toj njegovoj seljačkoj prirodi to ostavilo traga, sigurno da jeste. To nije abolicija njegova za nepočinstva, nego se vidi iz svega da je čovek imao neku muku. Da li su mu se te scene vraćale iz Užica ili iz Ljubljane, ili iz tih ratnih likvidacija po Bosni i Srbiji, pitanje je.“

Da li možemo da kažemo za koliko je likvidacija on odgovoran?

“U Užicu se zna broj tačan pošto su svi ekshumirani. To je 84 lica. On je izvršio još nekoliko likvidacija dok je bio u Vrhovnom štabu, još neka desetina ljudi na prostoru Bosne i Hercegovine. Imamo tu masovnu likvidaciju u Šentvidu, kasnije u Kočevlju. Ali najveći uticaj na broj žrtava je u stvari, po dolasku u Srbiju, kada je Ozna preuzela i policijsku i sudsku i egzekutivnu i sve moguće vlasti. Postojala je državna komisija koja je izbrojala 59.000 žrtava. Nisu oni svi stradali u tome, ali možemo da procenimo da je recimo u svakom od 12 okruga, koliko je imala Srbija, bez Banata i Kosova, između 900 i 1200 ljudi stradalo. On nije bio prisutan u svakom od okruga, to rade njegovi ljudi na terenu. Ali kao čovek koji je vodio Oznu za Srbiju njegova odgovornost je neupitna. I verovatno je najveći simbol te njegove odgovornosti. Poznato je da je imao devojku pre rata koja je bila u partiji, ali je pred rat napustila partiju. Ona je dopala u ruke partizanima tamo negde u Požarevcu. Ona je iz požarevačke grupe skojevki koje su bile u okruženju Tita...“

Sa Verom Miletić?

“Da, i Davorjankom Paunović i ostalom družinom, pa i potonjom Krcunovom ženom. Nju su partizani uhvatili u Požarevcu, uhapsili je i streljali je. I to je streljao Svetolik Lazarević koji je bio sa Krcunom u kolima 1964. godine. Ona je bila potpuno nevina, ali kao neko ko je napustio partiju pred rat, smatralo se da je izdala sve i zato je bila likvidirana.“

Da li je on znao za to?

“On je očigledno znao za to, zato što je za tu likvidaciju dao odobrenje njegov pomoćnik Svetolik Lazarević. On i načelnik Ozne u Požarevcu znali su o kome je reč, ali očigledno tu Penezić nije prokazivao nikakvu samilost prema bivšoj devojci. Ta okolnost pokazuje u stvari njegovu radikalnost u svemu. Ta devojka nije ništa specijalno uradila, nije nikog izdala.“

Govorimo o mitu o Krcunu kojem je mnogo doprinela i saobraćajna nesreća u kojoj je nastradao. Da li je bila nesreća ili nije bila nesreća?

“Problem sa tom saobraćajnom nesrećom i njegovom pogibijom je taj da će ljudi, šta god sad mi rekli kao istoričari, da veruju ipak da možda nije tako. Isto kao i neke druge njegove aktivnosti, zarobljavanje Kalabića, generala Mihailovića... Jasno je da se njegovo stradanje uklopilo u smenu srpskih kadrova iz službe bezbednosti koje je Tito započeo u to vreme.“

A koje je kulminiralo Rankovićevim sklanjanjem.

“Tako je. Počelo je smenom ljudi u vojnoj službi bezbednosti pa onda u SID u inostranim poslovima, pa u Saveznom SUP-u, pa u odeljenju bezbednosti kod Tita i na kraju je Brionski plenum. U tih godinu i po dana Tito je zamenio kompletan rukovodeći kadar u svim službama bezbednosti i pretvorio u jednu drugačiju kadrovsku kombinatoriku. To su uglavnom bili srpski kadrovi. Dakle, Vojin Lukić u Saveznom SUP-u, Ranko Zec, Boško Vidaković u inostranim poslovima, Luka Božović u odeljenju bezbednosti, Svetislav Stefanović, bivši savezni sekretar, Vladan Bojanić i ostali.“

Da li bi i Krcun bio smenjen, da nije poginuo?

“Nisam siguran. U svemu tome se uklapa njegova pogibija kao negde na početku tog procesa. Imamo sledeće okolnosti udesa ‒ on je bio čovek koji je voleo brzu vožnju. Vozač je uvek bio isti, neki Lomić isto je nastradao u toj nesreći. Oni krenuli u Užice na tu partijsku konferenciju koja je bila pred Osmi kongres Saveza komunista da se izaberu delegati i on nije sasvim znao ujutru da li će krenuti ili ne. Druga stvar koja govori u korist da je saobraćajna nesreća jeste da su krenuli sa troja kola. U međuvremenu su se izmešali, dakle, nisu išli formacijski Lazar Lazarević u svojim kolima, ovi Užičani drugim, nego su zbog razgovora u kolima sa Penezićem bili ljudi koji inače ne bi bili tu. I konačno ta okolnost da je taj automobil nabavljen ad hok iz Italije sa još nekoliko tih oldsmobila. Taj auto očigledno nije bio sasvim ispravan, ali nije to toliko strašno osim posledica brze vožnje i svega što se desilo na terenu. On je žurio, išlo se brzo kao što je on voleo i na kraju su naleteli na to blato i udarili baš u to jedno jedino drvo.“

To je ono što ljudima bode oči.

“Moje iskustvo iz politike, pa i iz istorije, govori da je slučaj često nepredvidiv. Ima ljudi koji veruju u teorije zavere. Moje iskustvo je takvo da vi radite sve da bude kako treba, a onda se desi nešto potpuno nepredviđeno. Taj istorijski slučaj se, mislim, odigrao i u ovom slučaju. Sam Krcun nije stradao na licu mesta, on je umro u automobilu koji ga je vozio za lazarevačku bolnicu. Ta stvar se uklopila u smenu srpskih kadrova u službi bezbednosti i posmatra se kao likvidacija. Ovo što ste rekli, nisam siguran kako bi se on ponašao na Brionskom plenumu. Prvo, da li bi njegovo prisustvo omogućilo tako lak Brionski plenum. Zato što kad on nije bio tu, a Ranković je sklonjen na beznačajno mesto potpredsednika SFRJ, srpski kadrovi Stambolić, Koča Popović, lakše su se organizovali. Možda da je bio Penezić Krcun i koji je sve njih znao i znao o svakome svašta, možda ne bi bilo tako. Druga stvar, on vernost Titu pretpostavlja svakoj drugoj vernosti. Postoji mogućnost da bi možda i podržao Rankovićevu smenu. A zašto to govorim. Njegovi bliski prijatelji su takođe osuđeni i on slovo nije rekao, Sreten Žujović, Ljubodrag Đurić, njegovi ratni saborci, Milovan Đilas čiji ga je brat Minja uveo u partiju i bio mu partijski mentor... Tako da nisam siguran kako bi on reagovao da ga je Tito pozvao i rekao mu – vidi, Krcune, Marko me prisluškuje i mora da ode. Da li bi se ponašao kao u svim prethodnim slučajevima. To su dve dileme ‒ kako bi se ponašali srpski kadrovi da je on ostao živ i da li bi Penezić rekao – drug Tito je u pravu. To se nazire iz okolnosti da su se Ranković i Penezić nešto posvađali. Ranković, kakav god da je bio, ipak je bio mirnijeg temperamenta i konstruktivniji u tom prilazu, a Penezić je u tim vanpartijskim druženjima znao da popije mnogo, da kaže svašta... I verovatno je to Rankoviću počelo da smeta. To se videlo u tih nekoliko susreta sa Titom sa slovenačkim i hrvatskim funkcionerima gde je Penezić bio neprijatan zbog alkohola i zbog toga što je govorio.“

Da li ga je nerviralo to što je video da oni nisu toliko tvrdi revolucionari kao što je on bio.

“Tako je. A Rankovića je nerviralo to što on otvara to pitanje i nervira Tita. Tu je došlo do prekida u odnosu između Rankovića i Penezića u 1963‒1964. godini.“

Neposredno pred njegovu pogibiju.

“Da. To je nagnalo Penezićevu suprugu da napiše pismo Titu u kome je posumnjala da je sve što je bilo na Brionskom plenumu tačno i da su Ranković i ljudi iz službe nešto imali i upleli prste u ovo, što je potpuno promašaj. Ali žena je bila pod utiskom Brionskog plenuma.“

Spomenuli ste da se nije toliko bavio Informbiroom, Golim otokom... Zbog čega? Da li je on bio isključen iz toga ili...

“Ne, borba sa informbirovcima i Goli otok bili su u domenu savezne službe i vojne službe. Tu je srpska služba samo asistirala. Ona jeste najviše ljudi posle vojne službe poslala na Goli otok, ali nema ga ni u jednoj od tih priča. Prema mojim razgovorima sa njegovim pomoćnikom Vladanom Bojanićem, pre dvadesetak godina, Penezić je odmah po izbijanju Informbiroa, posle tih partijskih sastanaka u Užicu, gde je išao da vidi kako Užice reaguje pa onda dalje, odmah dao naređenje svojim ljudima za Srbiju da blokiraju granicu prema Rumuniji i Bugarskoj, pošto su se već javili pojedinci koji su pokušavali da pobegnu na tom istočnom delu zemlje od Smedereva, Velikog Gradišta, Zaječara itd., da odmah krenu u hapšenje tih ljudi. To je bilo gde se on pojavljuje. I bila je jedna velika grupa ’49. na ’50, u trsteničkom kraju. To su te veće akcije Udbe za Srbiju na tom planu. On je tu samo koordinisao kao ministar unutrašnjih poslova Narodne Republike Srbije. On se sasvim sigurno bavi tim, ali s obzirom da je to na višem nivou, njega više ima u ovim poslovima stvaranja seljačkih radnih zadruga, progona narodnih neprijatelja. Imam utisak da je više posvećivao pažnje progonu tih poslednjih odmetnika, kojekakvih četnika i ko zna koga na terenu, zato što imam utisak da je tu nekako nalazio bolju inspiraciju za svoje delovanje, a ovo sa Sovjetima nije mu baš bilo težište. Najpoznatije akcije imao je kao šef Ozne za Srbiju ‒ zarobljavanje generala Mihailovića, Kalabića i ostale družine. On se bavio baš unutrašnjim neprijateljima, ali po onoj definiciji kontrarevolucije.“

Da li ste našli nešto što je nepoznato u vezi sa hvatanjem Draže Mihailovića?

“Pa to smo mi našli kao državna komisija 2009. godine, to što je ostalo u arhivi BIA-e na Banjici. Nije nađeno ništa o streljanju Mihailovića, o zatvoru i tome svemu, ali o operaciji hvatanja je ostalo. Ostali su svi telegrami, ostale su karte, ostala je ta komunikacija iz koje se vidi da je Penezić aktivno učestvovao u tome. On je bio čovek koji je išao sa grupom na teren, prerušen kao neki četnik Nikola, i on je faktički bio veoma zainteresovan da se ta stvar uradi. Vidi se iz tih telegrama da komunicira direktno sa Rankovićem, a pošto je to na neki način njegov teren, on je dolazio u Užice pa su odatle kretali peške prema Višegradu, i shvatao je to kao neki svoj poseban zadatak. Pred samo zarobljavanje Mihailovića počeo je da gubi malo nerve i počeo je da se nervira u smislu da je pokazivao znake da možda akcija ne ide u dobrom pravcu jer su oni otišli na jedan pogrešan trag prema jednom svešteniku tamo u Rudu. U tom trenutku postavljen je za ministra unutrašnjih poslova, pa se on delimično isključio iz operacije. Ali kada Mihailovića dovedu u Beograd ovi njegovi iz te grupe, on se tu uključuje, pa onda i Kalabića...“

I onda u ispitivanje.

“Više u organizaciju. Ispitivanje su, postoje neki pravni osnovi kakvi god da su, on je bio tu zadužen za obezbeđenje, za isleđenje, za sve te prateće aktivnosti. I verovatno oko likvidacije Kalabića i oko Mihailovića... Ali nema podataka da se on nalazio na streljanju Mihailovića. Možda je bio, mi to ne znamo, ali očigledno možda i nije. Ono što je bitno jeste da je grupa koja hvata Mihailovića su njegovi i Rankovićevi najugledniji saradnici u narednih 25 godina. Znači ti ljudi i Svetolik Lazarević koji je faktički njegov zamenik, ali formalno ne vodi grupu, vodi je Dragoljub Vasović, i koji strada sa njim na Ibarskoj magistrali, ali svi ti ostali ljudi su kasnije bili na izuzetnim funkcijama u gradskoj, republičkoj, saveznoj vlasti. To je ta grupa rankovićevaca kasnije poznata. Ljudi iz te grupe, tih 10-15 ljudi, oni su se rasporedili u različitim funkcijama i najveći deo ih je posle Brionskog plenuma smenjen.“