Dr Ljubodrag Savić: "EU danas liči na SFRJ 1990. godine"

Neke male zemlje moguće je da će nestati sa svetske mape, mada to izvesno preti nekim srednje moćnim državama i do juče veoma moćnim zajednicama država poput Evropske unije. Stari i do juče važeći svetski poredak je umro, a novi još nije uspostavljen. Svet se našao u interregnumu, gde svetsku politiku vodi ogoljena sila bez bilo kakvog prikrivanja, Ujedinjene nacije su svedene na marginu. SAD uzimaju Grenland bez pardona, prete da će tako zaposesti i Kanadu, stavili su šapu, po Monroovoj doktrini, na Južnu Ameriku, Rusija će moguće svesti Ukrajinu na minimum, Kina će zaposesti Tajvan, a sa Indijom uspostaviće svoju dominaciju u okruženju...

Gde se u celom galimatijasu svetske preraspodele moći nalazi i Srbija, koja geografski apsolutno pripada Evropi? Ekonomska politika naše zemlje oslonjena je na Evropsku uniju, i još imamo zvaničnu politiku da želimo da uđemo u ovu mnogodržavnu zajednicu.

O tome razgovaramo sa dr Ljubodragom Savićem, penzionisanim profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu i pravim znalcem ove problematike na našim prostorima.

"Privreda Srbije, nema nikakve sumnje, već danas suočava se sa ozbiljnim problemima. Naša ekonomska politika već više od deceniju opredelila se na direktna ulaganja ozbiljnih firmi, prvenstveno iz Nemačke i nekolicine drugih zemalja iz Evropske unije, uz određene dobro pozicionirane domaće firme. Evropska unija danas, svojim neznanjem i kratkovidošću, dovela je u pitanje sopstveni opstanak, koji, bojim se, nije više ni upitan.

Evropske firme uložile su svoj kapital prvenstveno u izradu poluproizvoda, najčešće kablova za automobilsku industriju i neke proizvođače poljoprivrednih mašina, kao i u belu tehniku. Te firme iz Evropske unije imale su svoju računicu – u Srbiji su imali jeftinu naftu i gas, obučenu i ne preplaćenu radnu snagu. Danas, nažalost, imamo sledeću situaciju: neke od tih firmi već su napustile Srbiju. Neke najavljuju odlazak, što je i logično jer u njihovim matičnim državama zatvaraju se one nekad najmoćnije fabrike automobila.

Uništila ih je Kina sa svojim modernijim i jeftinijim automobilima, čak i onim iz IT opusa. Ključno pitanje za Srbiju je – gde i kako će se završiti ova priča?" Nadam se da neće otići tako brzo?

"Nadam se da neće. Verujem da će neke i ostati. Mi i dalje treba da se držimo narativa da je naše opredeljenje da stojimo na evropskom putu. Važno je da će te neke firme imati svoj interes da opstanu u Srbiji, da evropska automobilska industrija neće nestati, bez obzira na lošu poziciju u kojoj se ona danas nalazi u lošem stanju."

Evropska unija, odnosno njeno vođstvo u Evropskoj komisiji i drugim organima, sve do NATO alijanse, kuju velike planove, počeli su, recimo povodom Grenlanda da se suprotstavljaju čak i Sjedinjenim Američkim Državama.

"To je, rekao bih, verbalni delikt. Aktuelno vođstvo u Briselu nema realan kontakt sa stvarnošću, oni žive u svom irealnom svetu. Da se razumemo, Evropska unija nastala je iz baze Zajednice za ugalj i čelik, koju je osnovao Robert Šuman 1950. godine. Ova zajednica je rasla dugo uz predznak EZ, da bi posle postala Evropska unija. EU su osnovale Sjedinjene Američke Države u okviru Maršalovog plana, investirale su u evropske zemlje, a prvenstveno u Nemačku, tadašnjih 150 milijardi dolara.
Razrušene i ratom opustošene i poražene evropske zemlje počele su da grade infrastrukturu budućih moćnih država, jer Amerika im je odredila ulogu tampon zone prema Sovjetskom Savezu, jer u Hladnom ratu SAD su strahovale da Sovjeti mogu udariti preko centralne Evrope do Atlantskog okeana. Zapadni stratezi računali su da bi u takvoj operaciji Americi i Britaniji bilo potrebno neko vreme da odrade već projektovan kontraudar. Jer Sovjeti su u to vreme imali pod šapom ’Istočni lager’ sa Poljskom, Čehoslovačkom, Istočnom Nemačkom, Mađarskom... Istorijski nastavak priče je poznat, početkom ’80-ih raspao se SSSR...
Posle tih događaja, EU, koja je imala svoju bezbednosnu vertikalu u NATO alijansi, bila je potrebna Americi i njenom neoliberalnom kapitalizmu, za ekonomsko osvajanje Istočne Evrope, i za ratove od Afrike do Bliskog istoka. Porazom neoliberalne politike SAD i kolektivnog Zapada, Evropska unija, a moguće i sadašnji profil NATO saveza, izgubili su svoj smisao, Evropska unija, zapravo, danas ne postoji.
Zamislite, Evropska unija je potpisala sa Amerikom da će koristiti isključivo američku naftu i gas. Ursula fon der Lajen je to potpisala sa Trampom u Vašingtonu, žena sva srećna. A koliko će to biti skuplje od ruskih proizvoda, koje krišom i dalje kupuju, nije za poređenje."

Kako je došlo do propasti Evropske unije, čini se da je to stiglo nekako prebrzo?
"Ne, sve ima apsolutno zdravu, odnosno jasno prepoznatljivu logiku. EU ne samo da je sebi pucala u nogu, nego je svesno izvršila samoubistvo. Oni su, uz obilatu pomoć SAD i Britanije, proizveli rusko-ukrajinski ratni sukob. Zapravo, napravili su ratni koncept da Ukrajina bude apsolutno antiruski prostor i država sa svim fašističkim obeležjima u obračunu sa ruskim stanovništvom u Ukrajini. Kolektivni Zapad je računao da Rusija može protiv njih da vodi rat najduže do dve godine i da će se u haosu raspasti u najmanje tri nove države, a sve pod kontrolom Zapada. Bili su na tragu one ideje Madlen Olbrajt, koja je pre 20 i nešto godina izjavila ’da to veliko bogatstvo koje Rusija ima u Sibiru ne pripada samo Rusiji. To pripada celom svetu’!
Nošena tom idejom, Evropska unija se odrekla jeftinih ruskih energenata, retkih metala i ruskog tržišta. Nisu razumeli da Rusiju niko vojno do danas nije porazio jer Rusi su uvek vodili odbrambene ratove, a posle Napoleona i Hitlera, ruska vojska je završila u Parizu i Berlinu. Rusija, evo rat traje već četvrtu godinu, ima ekonomski rast od četiri do pet odsto. Rusija je pametno ulagala novac od energenata u vojnu industriju, poljoprivredu, stočarstvo, prehrambenu industriju.
U svakom slučaju, to je jedna samoubilačka politika Evropske unije. I ne bi bio problem, ne ovoliki, da je taj kolektivni Zapad zaista bio kolektivni. Nije, nažalost EU, jer EU je sebe dovela do propasti."

Da li zaista za Evropsku uniju nema nimalo nade, da opstane u bilo kojem obliku?
"Verujem nema baš nikakve. Evropska unija je Zapad, ali jednako Evropa trpi štetu, možda ne jednako, ali trpi štetu osim ove činjenice da su se odrekli jeftinih sirovina, jeftine energije i velikog ruskog tržišta, plasmana svojih proizvoda na rusko tržište, to je ipak velika zemlja sa velikim brojem stanovnika.
Evropska unija se jako dobro razvijala u periodu globalizacije, kada je Kina još bila slaba, u Kini je tada cena radne snage bila izuzetno niska, privreda je bila u rukama nesposobnih komunističkih lidera vojnih i civilnih, gde se nisu poštovale ekonomske norme, a radni dan trajao je od deset do dvanaest sati. U zemlje EU iz Kine tada stizale su jeftine komponente, recimo za automobile, a bilo je i drugih proizvoda. U fabrikama Evropske unije te poluproizvode su sklapali i dorađivali pa ih posle prodavali celom svetu, od Evrope, Azije, SAD pa i Kine za velike pare... To je bila tajna uspeha Evropske unije.
U međuvremenu, novo državno rukovodstvo uvelo je tržišnu privredu, uz strogu kontrolu Komunističke partije Kine, pa je ova mnogoljudna, danas obrazovana i bolje plaćena radna snaga učinila Kinu prvom ekonomijom sveta. Evropska unija bila je zatečena i još ne dolazi sebi.
Ali, nije to jedini problem EU. Tamo nema lidera, nema snažne ličnosti sa državnom vizijom, ličnosti oko koje bi se okupili neki mladi ljudi, koji su spremni da zasuču rukave i da grade novu zdravu državnu zajednicu.
Ko je uopšte Ursula fon der Lajen, da ne pominjemo nekakvu Kaju Kalas, Martu Kos... Zamislite, ako im vredi poređenje, Evropu su nekad oličavali Šarl de Gol, Vili Brant... Evropskoj uniji nema spasa jer njeno sadašnje rukovodstvo živi i radi u sopstvenom virtuelnom svetu, onom iz vremena neoliberalizma, nikako da prepoznaju da je stiglo novo vreme u kojem su oni višak. EU, bez Sjedinjenih Američkih Država, ekonomski i bezbednosno ne može da opstane. Iz Vašingtona poručuju da im je EU baš suvišan balast."

Čuju se iz EU ideje da bi posle ove prevaziđene zajednice trebalo oformiti novi savez od pet do osam država ‒ Nemačke, Francuske, Poljske, Italije, Danske, Švedske, Norveške... Koliko je to realno? 
"Prostor sadašnje EU je ozbiljno tržište, tu živi do pet stotina miliona ljudi. Za to tržište zainteresovani su SAD, Kina i Rusija i to je njena upotrebna vrednost. U stvari Kina je izuzetno prisutna na tržištu Evropske unije, kineske investicije su važan deo privrede EU. Čuo sam za tu ideju o nekakvoj novoj zajednici, ali postoje i sile koje bi morale odobriti taj novi savez. A tu stoji i pitanje surevnjivosti o supremaciji Pariza – Berlina – Varšave. Verujem da od tog saveza nema ništa.
Pošto zemlje još malo žive EU nemaju nikakvih resursa, čitao sam da Brisel ima ambiciju da im sirovinska baza bude Južna Amerika – Brazil, Argentina, Peru, Čile... Za te resurse, opet, pitaju se neki drugi momci, a ne stoluju u Briselu, nego u Vašingtonu, Pekingu, Nju Delhiju i Moskvi.
Da se razumemo, mene Evropska unija danas podseća na SFRJ s kraja ’80-ih. Svima je jasno da državi spasa nema, samo je pitanje cene njenog nestanka."
Nemačka, Francuska, Italija i Češka ulažu ozbiljna sredstva u vojnu industriju, od proizvodnje oružja, municije i vojne opreme. Da li će vojna industrija podići BDP pomenutih zemalja?
"Hoće svakako. Istorija je potvrdila tu praksu. Međutim, problem je u tome da SAD, Rusija, Indija i Kina proizvode mnogo kvalitetnije oružje, municiju i vojnu opremu. Ove globalne sile zauzele su tržište, a kvalitetom i kvantitetom su ispred pomenutih evropskih zemalja."

Opozicione političke partije u Francuskoj i Nemačkoj su u ozbiljnom usponu. AfD u Nemačkoj verovatno će ugroziti poziciju Fridriha Merca, a opozicione stranke u Francuskoj će sigurno preuzeti vlast. Opozicija u Francuskoj i Nemačkoj već najavljuje da će uspostaviti trgovinske odnose sa Rusijom?
"To su ohrabrujuće vesti, prvenstveno za Evropu, ali i za današnje nelogične globalne podele. To bi, verujem, otvorilo prostor za pravljenje nekog suverenističkog bloka u okvirima sadašnje EU. Mislim, kad bi se Francuska i Nemačka vratile suverenizmu, mogu napraviti blok sa Mađarskom, Slovačkom i Češkom, što bi urazumilo ostatak EU, da se vrate realnoj politici, koja komunicira sa realnošću."

Vratimo se našim problemima. Kažete, neke firme iz EU, koje su na naše tržište došle kroz direktna ulaganja uz ozbiljne subvencije države Srbije, napuštaju našu zemlju. Šta bi, prema Vašem mišljenju, Srbija trebalo da radi?
"Naš jedini prostor za konkurentno vraćanje srpske privrede na evropsko i svetsko tržište je poljoprivreda i stočarstvo. Moramo se vratiti na tržište Rusije i Kine kroz poljoprivredu i stočarstvo.
Strateška greška je što smo prodali PKB sa njegovim plodnim zemljištem. Zbog čega smo to uradili, zaista ne razumem. Uz to, uništili smo selo, mnoga sela su prazna i upuštena. U nekim selima ostala su samo starčad. Zvuči apsurdno to što predlažem – treba oživeti naša sela, uključiti ih interesno u obnovu poljoprivrede jer to je, realno, jedina šansa Srbije. Ali, uprkos svemu, mi posedujemo početne resurse: nezagađeno poljoprivredno zemljište, veliki prostor za obnovu stočarstva i klanične industrije.
Evropskom i svetskom tržištu potrebna je zdrava hrana. Mi imamo iskustva iz bivše Jugoslavije, kada smo takvu hranu prodavali na konkurentnim tržištima. Recimo, možemo uzgajati milion goveda, svinja, ovaca po našim planinama, proizvoditi sirovo meso, ali i mesne proizvode kao zdravu hranu. Danas uvozimo zamrznuto meso iz Argentine? Baš za ne verovati.
Ali, ponavljam, tržište Rusije i Kine za izvoz zdrave hrane je naša ozbiljna šansa. Tržište Kine, zbog ukupnih političkih i ekonomskih odnosa sa Srbijom, se nudi. Oni bi jedva dočekali organsko meso i mesne proizvode iz Srbije. U to sam uveren.
Vlada Srbije bi pod hitno morala da napravi strateški program, da obezbedi novac za obradu poljoprivrednog zemljišta i uzgoj stoke, industrijsku preradu sa najvišim standardima. Te investicije bi se brzo vratile uz ozbiljan rad i pametno poslovanje. Tim pre što imamo mlade ljude koji su završili adekvatne fakultete, da ih dobro platimo i da podignemo adekvatnu industriju."

Već dugo, kad je u pitanju upravljanje državnim preduzećima, imamo poraznu praksu, izraženu kroz neznanje i loš odabir kadrova. Te Vaše ideje su najprimerenije stanju stvari u Srbiji, ali realizaciju programa o kojem govorite dati u ruke političkim strankama na vlasti jeste propast u najavi?
"To je tačno, ali u startu imamo saznanja šta ne bismo smeli da radimo. Istina, kad bi samo politika odlučivala o rukovođenju ovim programima, za koje sam siguran da su jedini izlaz za Srbiju, stranke na vlasti ili u opoziciji nikako ne bi smele da odlučuju o njima. O svemu treba da odluči struka i znanje. Treba da vratimo stari sjaj određenih instituta, poput onoga za kukuruz.
Poznato mi je da su određeni novonikli bogati ljudi kupili veliki deo plodnog zemljišta u Srbiji. Možemo u te projekte i njih da uključimo, ali uz stručno znanje adekvatnih akademskih ustanova."

Da bi se ostvarili ovi Vaši projekti, država Srbija bi morala da ima kratkoročnu i dugoročnu strategiju razvoja zemlje. Koliko mi je poznato, ona ne postoji. Uz pomenuto stoji i pitanje – zbog čega Vlada Srbije nije na vreme prepoznala da će nam privreda ostati na "ničijoj zemlji"?
"Postoji nekoliko tih strategija, koje su mrtvo slovo na papiru. Znači da ih nemamo, a ozbiljna zemlja bi svakako morala da ih ima. Šta je problem Srbije? Vlast se često bavi odbranom sopstvene vlasti, a ne važnim ekonomskim pitanjima. Ekonomska pitanja i ukupan odnos vlasti prema privredi zemlje je dosta haotičan, a odluke se često donose preko kolena. Pa kako smo prodali tako važna i dobrostojeća preduzeća, pa tek banke, baš budzašto.
U to vreme sam u nekoliko navrata razgovarao sa nadležnim ministrom za privatizaciju Mlađanom Dinkićem, našim studentom. Pitao sam koja je ideja, zbog čega to radi? On mi je odgovarao da će tržište sve regulisati, a sva državna preduzeća moramo privatizovati. Kaže, biće to dobro. Pomislio sam – dobro za njega.
Ova Vlada Srbije i bilo koja druga što će doći mora da razume da snaga Srbije ne počiva na dobrim političkim liderima po svetu, nego na njenoj ekonomskoj moći. Tako je uvek bilo, ne razumem zašto to nije i danas!"

U javnosti pojavila se i mogućnost da bi Sjedinjene Američke Države mogle biti ozbiljan privredni partner Srbije?
"Siguran sam da mi ni u ekonomskom niti u političkom smislu u agendi Sjedinjenih Američkih Država ne postojimo. Za njih mi na mapi nismo ni vrh čiode. Da neka američka firma dođe u Srbiju, to ne isključujem, ali to ne menja politiku SAD prema Srbiji ni za jotu.
Pa videli smo i ovih dana da je Americi bliža tzv. država Kosovo, da se Donald Tramp sa poštovanjem odnosi prema predsednici kosovske skupštine u Abu Dabiju. A Amerika Srbiji šalje diktat da priznamo Kosovo i da sa Kosovom uspostavimo uzajamne državne odnose. Pa SAD su predvodile onu sramotnu NATO akciju 1999. godine, koja nije odobrena u Savetu bezbednosti UN. 
Pa neumno je očekivati neku ozbiljnu ekonomsku saradnju između SAD i Srbije."

Pominjete Kinu kao važnog ekonomskog partnera Srbije. Čega je sve vlasnik Kina u Srbiji danas?
"Kina je naš važan ekonomski i politički partner. Kupili su nekoliko važnih preduzeća koja uspešno posluju. Ta saradnja u izgradnji infrastrukture u Srbiji je značajna. Jer važno je da, zahvaljujući tim auto-putevima, sav međunarodni saobraćaj iz Turske, Grčke, Makedonije ide isključivo preko Srbije. Politički, Kina je iskren saradnik sa Srbijom. A Kina i Rusija, osim što su važne vojne svetske sile, i sa njima treba da razvijamo i ekonomske odnose. One su članice BRIKS-a koji iz, do juče, maglovitog interesnog ekonomskog saveza, prerasta u nešto mnogo važnije. Uz pomenuto, veoma je važno da je potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini između vlada Republike Srbije i Narodne Republike Kine koji je stupio na snagu 1. jula 2024. godine. To znači da imamo slobodnu trgovinu sa Kinom koja podrazumeva preferencijalni pristup kineskom tržištu za sve proizvode srpskog porekla, koji će dovesti do značajnog povećanja izvoza, proširenja investicionih i drugih proizvodnih kapaciteta u Srbiji, povećanja konkurentnosti, kao i jačanja sveukupne privredne aktivnosti. Povlašćen pristup tržištu od 1,3 milijarde stanovnika stavlja srpske kompanije u mnogo bolji položaj u odnosu na kompanije iz Evrope i okruženja.
Ovaj sporazum sa Narodnom Republikom Kinom apsolutno otvara široka vrata unapređenoj srpskoj poljoprivredi i stočarstvu, o čemu smo pričali. Sve se, nekim slučajem, dopunjava."

Šta nam donosi MOL, koji je od Rusije kupio većinski paket akcija "Naftne industrije Srbije"? Ima li u ovoj, za nas važnoj trgovini i nekih zamki, o čemu natucaju neki dnevni mediji?
"MOL nam donosi mnogo. Najpre, na našem tržištu biće dovoljno naftnih energenata, Srbija je odahnula. Srbija je povećala i svoj vlasnički udeo u NIS-u za pet odsto, pošto je MOL-u prodata i ’Petrohemija’ čijih je 90 odsto vlasništva odranije pripadalo NIS-u.
Važno je da je u ključnim dokumentima između MOL-a i Srbije upisano da MOL nijednu važnu stratešku odluku ne može da donese bez saglasnosti Srbije. To podrazumeva da MOL nikako ne može da ugasi Rafineriju nafte u Pančevu. A onih plus pet odsto povećava udeo Srbije u profitu NIS-a. Važno je da NIS i dalje zapošljava oko 12.000 dobro plaćenih radnika, da u budžet Srbije unosi oko 12 procenata, a u BDP oko osam odsto. Rešenjem američkih problema sa NIS-om Srbija je ušla u stabilno snabdevanje gorivom, što je u poređenju sa neizvesnom budućnošću mnogih evropskih zemalja, koje krišom kupuju rusku naftu i gas, lagodna pozicija."