Dr Slobodan Zečević: "Evropa će raditi na izbacivanju rusko-kineskog uticaja sa Balkana"

Početak 2026. godine bio je spektakularan, na globalnom nivou, a najveći prasak je svakako bilo američko kidnapovanje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura. Da li nam to pokazuje u kom će se smeru odvijati stvari u narednom periodu? Drugo, ako kažemo da je međunarodno pravo srušeno 1999. godine, NATO agresijom na SRJ, a možda i pre toga, da li je poslednji potez američkog predsednika Donalda Trampa zakucavanje poslednjeg eksera u sanduk međunarodnog prava, uz sve one eksere koji su kucani u međuvremenu? I kako u svemu tome treba i može da se postavi Srbija?

Sve su to pitanja na koja u intervjuu za "Ekspres" pokušava da odgovori francuski đak (studirao je na Sorboni) dr Slobodan Zečević, direktor beogradskog Instituta za evropske studije.

"Međunarodno pravo je ranije imalo malo veću svrhu, mada nikada nije bilo dokraja poštovano. Uvek su se velike sile ponašale u skladu sa svojim interesima. Sećate se američkih intervencija u Vijetnamu i u Koreji, sovjetske u Avganistanu, Čehoslovačkoj, Mađarskoj... U suštini, mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja je uvek bilo prisutno, u tom periodu u smislu zaštite geostrateških pozicija koje su izgrađene posle Drugog svetskog rata. Ali je na neki način postojalo bar kao moralna obaveza da se poštuje međunarodno pravo kao neka vrsta ravnoteže između dva bloka. Sada je jedna drugačija situacija. Pre svega menja se suštinski politika Sjedinjenih Američkih Država naročito sa Trampom. Prema mom mišljenju, on je prvo odustao od koncepta Amerike kao globalne imperije, u smislu Amerike koja stvara jedno svetsko tržište i njime upravlja i služi kao svetski žandar koji upravlja celim svetom. Danas je Amerika postala jedna vrsta nacionalne države, nacionalne demokratije koja štiti svoje nacionalne interese. Danas otprilike Tramp razmišlja kao Si i kao Putin. On razmišlja – mene interesuju nacionalni interesi Sjedinjenih Američkih Država i želim da ih zaštitim što pre i najenergičnije što mogu."

A te interese definiše on?
"E, sad, da li je samo on ili je to ipak jedna ozbiljnija strategija koja je sazrevala kao opozicija globalnoj ideologiji demokrata... Ja mislim da se u njegovom drugom mandatu vidi da je to jedna pripremljena strategija, ozbiljno promišljena od strane konzervativnih republikanskih teoretičara, stručnjaka za međunarodne odnose. Nije to tako naivno sve to što on radi. On ide na zaštitu nacionalnih interesa, a to u ovom trenutku znači da je svestan da će kad-tad u ovom veku doći do sudara sa Kinom. Taj šok ne mora da bude obavezno nuklearni rat i verovatno neće biti. Ali doći će do ogromnog šoka, pre svega ekonomskog, tehnološkog, oko zone uticaja i on želi, trči i juri da se što pre spremi za to. Za Rusiju još ne zna šta će biti. On je pokušao da je privuče na svoju stranu. Rusija ne može više da bude supersila. Ona nema više tu težinu koju imaju SAD i Kina koja je supersila u nastajanju. Rusija jeste sila, ali sporedna."

Da kažemo regionalna.
"Regionalna sila koja pokušava da se oko sebe zaštiti koliko god može, sa nekom ambicijom u Putinovoj glavi da mogu da budu supersila. Ali oni ne mogu to da budu. Oni vojno prate, imaju dovoljno nuklearnog naoružanja, ali tehnološki ne mogu da prate, tehnološki oni nisu ništa. Oni su energetski i teritorijalno važni, ali nisu tehnološki na nivou SAD i Kine. I sada Tramp pokušava da Kineze i Ruse istisne gde god može. Drugo, mislim da pokušava da teritorijalno proširi SAD. On želi da Amerika ima veću teritoriju od Rusije, on smatra da je teritorija bitna."

Zato mu je, pored ostalog, Grenland važan.
"I Kanada i Grenland. A kroz sve to želi da obezbedi energetske resurse i retke metale kao adut SAD u tom šoku koji će imati sa Kinom. Kina ima retke metale, a nema naftu. Tu on vidi kinesku slabost i zato izbacuje Kineze iz Venecuele. I zato će da uradi dosta toga da izbaci i Kineze i Ruse iz Irana. Kao što sam rekao, on još ne zna šta će biti sa Rusima. Mislio je da preko Putina, s obzirom na to da su Rusi deo naše civilizacije, može da ih prevede na zapadnu stranu. Ali Putin sumnja u Amerikance, boji se da mu ovi ne naprave od Rusije ono što su napravili od Srbije, odnosno od Jugoslavije i Srbije, da ih razdele, da Rusiju učine teritorijalno manjom. Zato Putin okleva, ne okreće se Americi još uvek, drži sa Kinezima partnerstvo, a onda Tramp udara. Udara sad jer se sprema za taj šok."

Sa druge strane, ni Kinezi neće trpeti Putina do kraja jer i njima je interesantan Sibir zbog resursa. 
"Tako je. Kinezi su nezgodan partner za Rusiju, u suštini, zato što, sa jedne strane, to su politički bliski režimi nastali iz komunizma. Putinu sada odgovara to savezništvo. Drugo, dobra je saradnja u osporavanju američke supermoći. Sa druge strane, oni nisu ista civilizacija. Rusi su Evropljani, Amerikanci su deo naše civilizacije, oni su naša izvezena civilizacija na severnoamerički kontinent, Rusi su kao nacija, kao kultura pre svega zainteresovani za Evropu. Oni nemaju veze sa Azijom. I tu je jedan problem. Ali geostrateško osporavanje moći Amerike ih je spojilo sa Kinezima. Oni su, naravno, neravnopravan partner u tom odnosu, zato što Kinezi imaju tehnologiju, imaju mnogo više ljudi i u velikom su usponu, i u vojnom i u tehnološkom smislu."

Do čega bi dovelo američko preuzimanje Grenlanda? To je, da tako kažemo, sukob unutar istog bloka, unutar NATO.
"Tramp potcenjuje Evropljane, misli da će oni morati da prihvate sve što Amerika radi zato što je Evropa deklasirana kao i Rusija. Rusija ima još vojnu moć. Evropa je moćna, ima 450 miliona stanovnika, ali nema vojne snage i u tehnološkom smislu ne prati Amerikance, nema resurse. Ovaj ugovor sa Merkosurom (blok zemalja u kojem su Argentina, Brazil, Paragvaj, Urugvaj, prim. nov.) je za Evropsku uniju veoma bitan jer se nadaju da preko Latinske Amerike izvuku litijum i retke metale i da će da izvezu svoju robu koju više ne mogu da izvoze ni u Kinu, a ne mogu ni u Ameriku, pre svega automobile i industrijsku proizvodnju, što je za Nemce izuzetno bitno. Tramp misli da je Evropa nemoćna i da zavisi od njega jer odbrana EU zavisi od NATO-a, američkih poreskih obveznika, i od američkih vojnih snaga. On je ubeđen da Evropa njemu ne može da se suprotstavi po tom pitanju i poprilično ih potcenjuje po pitanju Grenlanda. I još jedna stvar, apsurdna kada je reč o Grenlandu, kad Tramp kaže da mu treba iz geostrateških razloga. On već ima baze na Grenlandu."

On kontroliše i NATO.
"Da, on kontroliše NATO i kontroliše Grenland u vojnom smislu gde imaju američke baze. Videćemo šta je tu cilj. Ali što se tiče Venecuele, to je jasno ‒ Kinezi aut, Rusi aut, to je američki kontinent, to pripada nama, naši su resursi, nafta je u našim rukama. Kineze ću da oslabim na taj način. Iran, koji je u jednom trenutku delovao moćno jer je opkolio Izrael sa svih strana sa tim svojim promuslimanskim milicijama, rasturili su neverovatnom brzinom. Šokantno je kojom brzinom uspevaju da izađu iz obruča Amerikanci, Izraelci..."

I pri hvatanju Madura pokazala se njihova i organizaciona i tehnološka superiornost u odnosu na druge.
"To je fenomenalna operacija. Ali priprema akcije govori o njihovoj ozbiljnosti. Koliko sam čuo, oni su potpuno rekonstruisali tu zgradu i više zgrada u kojima je Maduro boravio, da bi specijalne jedinice po automatizmu ulazile iz prostorije u prostoriju. Zato su tako brzo i odradili posao."

Istovremeno se pokazuje i nemoć onih koji su rekli da će braniti Madura, pre svega Rusije i Kine. Oni očigledno nisu ni imali ideju da će Tramp to sada da uradi.
"Evo, gde je nemoć Rusa, mada ne treba nikoga potcenjivati. Pre svega na pitanju Madura i na pitanju Irana u ovom trenutku i Sirije, što je prošlo, kada je Asad pao... Sve su to zemlje koje imaju tajne službe organizovane po ruskom modelu. Maduro čak nije imao poverenje u Venecuelance pa je imao Kubance kao obezbeđenje. Ali to je sve Kuba, Venecuela, organizovano po ruskom modelu. Vrhovni vođa Irana Ali Hamnei je čovek koji je studirao u Rusiji. Posle pada šaha krajem '70-ih, Rusi organizuju sve tajne službe Iranu, čitav bezbednosni sistem, naročito ovih čuvara revolucije, Pasdarana. Rusko prisustvo bilo je značajno u Iranu. Drugo, postoje veze između Venecuele i Irana."

Kakve su to veze?
"Tramp dobro zna da Venecuela nije bila glavna u trgovini narkoticima, mada je u tome učestvovala. Kolumbija je bila glavna i Meksiko, za narkotike koji uništavaju američko društvo, omladinu itd. Ali i Iran je tu učestvovao, nisam to znao, davao je logističku podršku, brodove, sarađivao sa narko-kartelima i investirao je taj novac u Venecuelu. Postoji čak direktna tajna veza između Venecuele i Irana."

Dakle nije slučajno ni ovo što se sad dešava u Iranu?
"Iran je imao velike ambicije, i rusku podršku, da opkoli Izrael i da ga praktično matira. Hamas u Gazi, u Libanu Hezbolah, u Jemenu proiranske milicije. Kada su upali u Izrael u oktobru 2023. godine, mislio sam da će Izrael da se nađe u mnogo gadnoj situaciji. Ali strahovit udar su napravili, tehnološki, obaveštajni... Tu su pokazali neku vrstu superiornosti. Sve vreme se po našim medijima pričalo ‒ Zapad je mrtav, Zapad je gotov. Možda je Evropska unija u geostrateškom smislu u krizi, ali Zapad nije mrtav. SAD, Izrael, pa čak ni Velika Britanija koja je privezak, nisu oni mrtvi u vojnom i obaveštajnom smislu."

Ako kažemo da EU geostrateški nema realnu moć, regionalno ona i dalje predstavlja faktor, mada se suočava sa unutrašnjim problemima. Mogu li oni da izađu iz tih svojih problema i da EU ponovo bude značajniji faktor?
"Biće interesantno kako oni to misle da prevaziđu. EU je i dalje ekonomski gigant, ima ekonomski potencijal i ima 450 miliona ljudi. Nema federalnu državu, kao što imaju SAD, i nema federalnu vojsku i nema predsednika koji može da odlučuje i da deluje. Ono što će EU u institucionalnom smislu verovatno početi da radi i sve više će gurati priču o odlučivanju po principu kvalifikovane većine. To vidimo u ovom slučaju sporazuma sa Merkosurom. Protiv su bile Francuska, Poljska, Mađarska, Austrija, Irska... Ali oni su progurali sporazum kvalifikovanom većinom. To je neki put da se generalizuje. Orban se protivi tome, kao i Fico, ali oni to guraju da bi mogli da odlučuju."

Inače su u blokadi.
"U suprotnom su u blokadi non-stop. Znači sa 27 država, pogotovu u geostrateškom smislu oni moraju da utišaju Balkan. To je za njih bitno. Kao što Amerikanci žure da se obezbede u Venecueli i da probaju da uzdrmaju Kineze i Ruse u Iranu, tako oni moraju na Balkanu da isteraju rusko-kineski uticaj. Oni će to raditi naročito kod nas i o tome mi moramo da razmišljamo u narednom periodu."

Da li razmišljamo?
"Ne znam. Mi smo tu posebna priča. Ja to pratim dugo. Bio sam mlad, ali sam imao dobre informacije iz okruženja Miloševića. Naš problem traje od 1989-1990. godine. Mi imamo problem u geostrateškom smislu kako smo se opredelili. E, sad, da li je to nama nametnuto ili smo se mi opredelili tako zato što je Zapad bio protiv naših nacionalnih interesa na Balkanu..."

Onako kako smo ih mi predstavili.
"Predstavili, definisali, tako je. I mi smo se zakačili za Ruse, kao i Venecuela, Kuba, kao i Iran. I to non-stop traje. Opet dolazimo u kritičnu situaciju kada Zapad ulazi u šok sa njima, gde mi možemo da budemo kolateralna šteta. Tu moramo ozbiljno da razmišljamo, naročito u ovoj godini. Kako iz toga izaći, a da ne napravimo sami sebi novu katastrofu, one makaze u koje ušao Milošević, da ne uđemo mi ponovo sada sa Vučićem. To su novi elementi. Evropa će sada da žuri da se obezbedi, da i ovaj deo prostora uključi u EU. Mislim da pritisci koji će doći na vlast u Srbiji preko Evropskog parlamenta, preko izbora, preko monitoringa, jasno stavljaju do znanja da je EU zainteresovana da se ovde raščiste stvari. Vi ili ulazite u EU, prihvatate zapadnu dominaciju ili ste i dalje na nekom dvostrukom koloseku."

Isto tako nema sumnje da je i druga strana zainteresovana da tu ostane. Govorim o Rusima i Kinezima. 
"Da. Što se tiče Rusa, oni su svesni da ovde ne mogu da budu geostrateški faktor. Ali mogu preko nas da budu remetilački faktor, da osporavaju zapadnu dominaciju. To više nije Varšavski pakt, nije da na granici sa Jugoslavijom imaju trupe. Oni su sada par hiljada kilometara daleko. Nemaju više taj stvarni uticaj, ali mi možemo da budemo korisni idioti ruske imperijalne politike, da u suštini budemo remetilački faktor Zapadu i to Rusima koristi."

Da li bi trebalo da budemo ruski korisni idioti?
"Ja to nikada ne bih radio. Smatrao sam i 1989. i 1990. da je to potpuno pogrešno. Poznavao sam lično Miloševića i kada sam završio studije na Sorboni, onda je on tumačio kako sam zbog toga prozapadno orijentisan. Tu ima i istine, ali meni je taj sistem bolji, kakav god da je, i ima milion mana. Na kraju krajeva, šta se dogodilo kod nas? Oni su izgurali sve svoje, koliko god da smo se mi opirali rasparčavanju Jugoslavije pod broj jedan, pa isterivanju Srba iz Hrvatske, pod broj dva, pa evo i oko Kosova. Oni praktično isteruju svoje, iako je Kosovo fikcija. Kako može Kosovo da bude nezavisna država? To je Albanija, objektivno gledano. Ali oni isteruju tu svoju strategiju na nama. A onda nas Rusi huškaju, obećavaju svašta, a ne daju nam ništa, objektivno gledano. Evo i Mađarska ima bolje cene nafte i gasa od nas. Ali je Mađarska deo Evropske unije, zato je njima bitno."

I preko njih imaju upliv u EU. Zašto Srbija ne igra na tu kartu?
"Ja mislim da smo mi mašili od 1989. do danas. Nije lako, ali evo Grčka se pomirila sa nekim stvarima, izgubili su i oni teritoriju u Maloj Aziji, ali su shvatili da drugačije ne mogu. Pola Kipra su im uzeli Turci, međutim, shvatili su da drugačije ne mogu. Šta je za nas bitno, o čemu moramo danas da razmišljamo. Biće raščišćavanje na ovom delu prostora. Evropa će reći – šta ste vi? Jeste li sa nama ili ste sa Rusima? Opredeljujte se. Ako se ne bude jasno opredelila ova vlast, oni će je menjati. Radiće na promeni vlasti u Srbiji. Miniraće je."

Već sada rade. 
"Rade već sada na tome. To su njihove ideje. I druga stvar, mi smo mala zemlja i uvek je neko spolja imao uticaj na političke događaje kod nas, Austrougarska, Rusija ili Francuska, Britanija itd. Znači uvek neko radi spolja. Na kraju krajeva, sad neko kaže da su Britanci, recimo, organizovali 27. mart. To nije tačno. Britanci jesu radili na tome, a 27. mart je digao srpski narod koji nije mogao da smisli Nemce."

Da nije bilo takvo raspoloženje u Srbiji, Britanci to ne bi mogli da urade.
"Ne bi mogli nikada to da urade. Moraš da imaš masovno raspoloženje, masovni ambijent za nešto. Interesantan je slučaj De Gola. On je znao da mu Amerikanci rade o glavi. Ali je bio dovoljno inteligentan i rekao – nisam u fazi sa Francuzima, nemam osećaj da me razumeju, da prate i da žele da prate moju politiku onako kao što su to želeli 1958. godine. Na kraju je otišao iako je dobio čak parlamentarne izbore. Rekao je ‒ ne mogu, vidim da ne mogu da realizujem svoju politiku. Nije imao dovoljnu podršku da pliva uprazno."

I onda imamo zanimljivu situaciju da i dalje većina ljudi u Srbiji ima više simpatija prema Rusiji nego prema Evropskoj uniji.
"Apsolutno. Sve se svodi na neki nacionalni interes u smislu šta naš narod misli – da su Rusi tu, mi bismo Kosovo vratili. Ali Rusi nisu tu. To niko ne uzima u obzir. Ali kada bi se Rusi pojavili na granici, mi bismo vratili Kosovo. To je ta logika."

To je neki kondicionalni nacionalni interes.
"Tako je, kondicionalni nacionalni interes. Rusi bi nam pomogli. A sada je pitanje koliko bi nam Rusi pomogli. Dešavalo se da očekujemo mnogo od Rusa pa da ne dobijemo pomoć koju smo mi očekivali. Ljudi misle, imamo starijeg brata. To je neka pravoslavna velika zemlja, nama slična itd., ona će da nas zaštiti u ovoj situaciji. Ali opet ljudi gube iz vida, 1917. godine je bila Oktobarska revolucija. Rusija više nije imala nikakav uticaj u međunarodnim odnosima. Mi smo tada, 1918. godine, stvorili najveću državu u istoriji koju smo ikad imali. I bez Rusa smo to napravili. U jednom trenutku, tako se to poklopilo, i Amerikanci i Francuzi su hteli da se napravi velika država sa srpskim uticajem i to je to."

Mislite da bi EU želela da reši konačno situaciju ovde i da kaže da li ste ovamo ili ste onamo?
"Tako je. Ja sumnjam zbog Trampove politike. Ljudi ne povezuju te dve stvari, ali ja mislim da je Zapad svejedno i dalje jedan blok. Mogu oni da se svađaju, ali to je svađa u jednoj porodici. I znaju šta im je interes."

Da li i koliko ima tu prostora za neko cenkanje, u smislu ok vi hoćete da Srbija bude tu sa vama, ali dajte vi Srbiji nešto opipljivo? I da li je moguće krenuti tim putem jer većina gleda sa simpatijama na Ruse? 
"Što se tiče odnosa našeg naroda prema EU, on je ovakav zato što ne veruju više nikom. U Srbiji veoma mali broj ljudi veruje da možemo da uđemo u EU. Kada bi se promenio ambijent, u smislu da bi to postalo realno, kao što je sada u Crnoj Gori realno da može da pristupi EU u naredne dve godine, ljudi bi drugačije razmišljali i ovde. Mi razmišljamo tako jer se osećamo odbačenim, mislimo da oni nas neće, da mi ne možemo da uđemo u EU, em što ne poštuju naše nacionalne interese, em što nas neće i ovako i onako. To misle naročito mladi u Srbiji. Zato kada imate ispitivanja javnog mnjenja i pitate da li ste za ovo ili ste za ono, mislim da ti rezultati nisu toliko realni. Zato što se ljudi osećaju izgubljeno, misle da mi ne možemo da uđemo u EU, prema tome što bi se mi uopšte bavili time i šta će nam sve to. Kada bi se obrnule stvari, onda bi ljudi u Srbiji drugačije razmišljali. Odjedanput bi videli sve prednosti koje im to donosi, na ličnom planu."

Da li zato treba raditi na tome da se objasni šta donosi ulazak u EU?
"Da, apsolutno treba raditi na tome šta donosi ulazak u EU. Jer na Kosovu živi 150.000 Srba. A u Srbiji živi malo manje od sedam miliona ljudi. Mi ne možemo da promenimo stanje na Kosovu, šta god da uradimo ne možemo da promenimo, tu je NATO, Amerikanci to drže, očigledno da Kurti ima podršku, čak Amerikanci verovatno sarađuju sa Turcima i naoružavaju Albance. Možemo da promenimo eventualno stanje ovde u Srbiji, u smislu da dobijemo više sredstava za razvoj, da naš narod može da funkcioniše, da putuje, da nas ne ponižavaju i da možemo da budemo tamo u institucijama gde se odlučuje o nama. Mi smo sada u apsurdnoj situaciji. Praktično mi smo deo tržišta EU, deo svega toga, ali nema nas. Hrvati i Slovenci su u Evropskom parlamentu, Plenković je u Savetu ministara, nas nema tamo. Niko ne može nas da zastupa."

Bugari su tamo, Mađari...
"Da. Mi smo tu izolovani. Nemamo uticaj na institucije. Ne možemo da imamo veliki uticaj, ali bar da smo tamo da kažemo zašto, kako, zbog čega, pa se tu prave i neke koalicije, kombinacije unutar EU. To je ipak jedna demokratska struktura, naravno polazeći od nacionalnih interesa."

Kažu da smo 1989-1990. godine pogrešno izabrali pa smo posle opet malo pogrešno birali. Da li je to usud da u ključnim trenucima nepogrešivo biramo pogrešan put?
"Ima jedna stvar koja mene zabrinjava. Ajnštajn je rekao jednu stvar – nije glup čovek koji greši, glup je onaj koji se ponaša uvek na isti način očekujući da će dobiti drugačiji rezultat. I toga se ja plašim jer se ponašamo uvek na isti način očekujući da dobijemo bolji rezultat, a nemamo rezultate. To je ono što se nama događa. Stalno se ponašamo manje-više isto. Mada neko će da kaže – nije tačno jer smo mi 2000. prihvatili sve, sa dolaskom DOS-a. Što je tačno. Ali, argumenti naši su bili i danas su ‒ kako možemo mi da uđemo u organizaciju koja je protiv nas, kako možemo da uđemo u organizaciju koja ne uvažava nacionalne interese Srba. To je ono što je i Vučić rekao Makronu, u jednom trenutku vidim da je to izletelo. Šta oni nama nude oko Kosova, ni podelu. Ne nude nam ni da nam daju taj sever, da se graničimo sa Albanijom, što je realno, što je u jednom trenutku bilo opcija kada je bio Tači. Šta je naš problem? Ne možemo da akumulirano dovoljno sredstava koja bismo mogli da dobijemo za razvoj. Mi sada da dobijemo sa ovim planom za rast, ako realizujemo, to je oko 500 miliona. Trebalo bi da smo članovi EU da dobijemo 2,5 milijarde godišnje, da nam se ubrizga da možemo da razvijamo Srbiju. I to je za nas problem. Drugo, mislim da nećemo moći da se sakrijemo ispod nekog listića ili drveta u ovoj geostrateškoj vetrometini, tako da bih gledao da uđemo u EU, čak i po cenu... To sada ljudi koji su na vlasti drugačije razmišljaju. Da se nađe jedan častan izlaz za SNS, kao što se našlo za Mila Đukanovića, da ga isprate, da nekako bezbolno prođe i ostanu tu. To je jedna od opcija. Zašto je to bezbolnije za nas? Zato što u tom slučaju neće biti građanskog rata. A Evropa i Amerika će ovde svašta raditi, svime će podsticati promenu."

Kako kažete, Srbija je posle 2000. godine prihvatila sve, ali su se ljudi osetili prevareno, da nisu dobili ono što su očekivali.
"Ono što smo mi dobili u tom trenutku je praktično ono sve što su Mađari i Česi i svi prošli od 1994. do 2004. godine do ulaska u Evropsku uniju. Dobili smo divlju privatizaciju. Oni su svi prošli kroz to, kao i mi koji smo znali za sve to. Ali očigledno DOS nije imao nameru niti je hteo da se odupre tome. Jedini koji se odupreo jesu Slovenci. Oni su uradili pametnu stvar. Tada sam pričao sa Jožom Mercingerom, rektorom Univerziteta u Ljubljani, koji je bio i u ekipi Milana Kučana jedno vreme. I kažem mu – zašto mi ne uradimo isto što i vi, da prvo privatizujemo što ne valja, što donosi gubitke, gde ljudi nemaju plate itd. Prvo neka to ide na doboš pa ćemo posle da vidimo ono što radi, nek radi još izvesno vreme. To su uradili u Sloveniji i dobro je išlo. Nisu napravili socijalni udar, kada se odjedanput stotine hiljada ljudi nađe na ulici, kao kod nas za vreme Đinđića. On mi je rekao – mislim da je kasno za vas. Nema DOS političku moć da bilo šta odluči jer je došao na taj način na koji je došao. Milošević je taj koji je to mogao da uradi 1990, 1991, 1992. godine. DOS jednostavno posle toga nije imao politički autoritet da sam nešto uradi. Nisu mogli da izvedu promene koje bi bile postepene, racionalne..."

Kažete da ne mislite da ćemo moći da se sakrijemo ispod lista i da preživimo globalne promene neokrnjeni. Šta činiti? Da li otvoreno i jasno reći mi smo ovamo ili mi smo onamo, pa dža ili bu?
"Ono što treba reći Evropi jeste – mi smo na evropskom putu, želimo da postanemo članica EU, koji su uslovi da se održe izbori u Srbiji, ispoštovaćemo te uslove i ispoštovaćemo rezultat."

Vlast govori da je na evropskom putu i da je EU strateški interes Srbije?
"Ali da li je spremna da u slučaju drugačijeg rezultata na izborima ode? Ili će po svaku cenu da pokuša da se zadrži na ovome što je sada?" 

To bi bio elegantan način, kao što ste rekli, i idemo dalje. 
"Da, to je elegantan način da se završi priča jer u suprotnom možemo da ličimo, a nadam se da nećemo da ličimo, na Venecuelu i na Iran. Mislim da je to ono što nama preti kao najgora opasnost u ovom raspletu događaja."

Pritom uvek imate mogućnost da se nakon najviše četiri godine vratite na vlast jer i nova vlast bi se suočila sa velikim problemima i pitanje je kako bi odgovorila na njih.
"To je tačno. Ali ljudi razmišljaju ovde, mada je Ivica Dačić preživeo sve i svašta – jednom kada odeš ne možeš više da se vratiš. Ali opet jedno je kada odeš na ovaj način, a jedno je kada odeš na onaj način. Zavisi sve šta tu čovek hoće. U strateškom smislu, 1989, 1990, 1991. godine, vođeni su slični razgovori kao danas. Ja to znam. Koji su to razgovori? Bila je jedan struja koja je govorila – Amerika je najvažnija. A druga struja je govorila – ne, ima drugih zemalja na svetu. Nije Amerika sve. Nije Amerika jedina. Ispostavilo se da smo mi platili ceh zato što je pobedila ta struja koja je govorila – ima i drugih zemalja. Nije Amerika sve. Kod Hrvata nije bilo tako. Vidite kako su oni iskoristili tu Ameriku da isteraju Srbe i da ostvare sve svoje nacionalne ciljeve. Doduše, treba da im se poklopi sa američkim interesima. Ali i danas smo opet u toj priči. Da li je Amerika sve? Da li je Tramp samo nekakav, kako da vam kažem, iskok koji će da traje godinu-dve dana i otići će na kraju svog mandata? Ili je Tramp ipak deo jednog američkog kontinuiteta da se održe kao vodeća sila u svetu?"