EKSPRES UVODNIK: God bless Russia

EKSPRES UVODNIK: God bless Russia


 Odnos Amerike i Rusije je trenutno na nivou hladnog rata, što uključuje i merenje međusobnog uticaja u raznim delovima sveta, pa i ovde kod nas
Da bi se shvatila Amerika, ono što želi od nas, šta traži, a šta nudi, mora se najpre krenuti od realnosti, koliko god ona bila neprijatna ili, po nama, nepravedna.

Zato i počinjemo podatkom koji ukazuje na to što se kod nas zove nepravdom, ali i što je najbolji pokazatelj razlike u težini između najveće zemlje Balkana, i po mnogo čemu najveće zemlje na svetu.

Rat u bivšoj Jugoslaviji odneo je nešto više od 130.000 života, što svakako nije nešto čime bilo ko od nas može da se pohvali.

Za zločine u tom ratu razni srpski komandanti i političari, i svakako zločinci, osuđeni su na više od hiljadu godina robije, čime takođe ne treba baš mnogo da se hvalimo.

Rat u Vijetnamu koštao je samo Severnovijetnamce negde između dva i četiri miliona života (kao i kod nas, u tom broju najviše je civila).

Za zločine u tom ratu, a po pisanju “Vašington posta”, “svaki vod američke vojske je počinio neki zločin”, osuđena su tačno 23 vojnika (oficira), na manje od godinu dana zatvora. Jedan je, doduše, osuđen i na doživotnu robiju, ali mu je američki predsednik tu presudu preinačio u tri godine kućnog pritvora.

Drugim rečima, Amerika se prema nama, i prema većini ostatka sveta, ponaša u skladu sa starom rimskom izrekom – što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu, a lako se da zaključiti i ko je, u toj interpretaciji, Jupiter, a ko vo.

Jupiter, da se ne zaboravi, u okviru svojih nadležnosti ima i onu da kažnjava, pa nas je, sve bombama, i ozbiljno kaznio za grehe koje mi i dan-danas ne priznajemo, bar ne do kraja, ali od kojih ni tada, ni danas, nismo mogli da se baš tako lako operemo.

I, naravno, da se i to može svesti pod belosvetsku nepravdu, ali, posle svega, i s obzirom na to da mi tog Jupitera ni na koji način ne možemo da kaznimo, niti da mu na bilo koji način vratimo, kakve sve to veze ima i zašto bi nas upućivalo na bilo šta drugo osim na realnost samu.

Drugim rečima, u odnosima sa Amerikom nema mesta kukanju. Ona, kakva god da je, nije neko ko se u međunarodnim odnosima može obići, a još manje je neko s kim se može, bez posledica, svađati.

Znači, mora se pronaći neki modus vivendi, “minimum zajedničkih interesa”, što bi rekao Ivica Dačić, a da pri tom, u toj trgovini neravnopravnih, ne ostanemo baš bez gaća, ili, još bolje, da citiramo predsednika Vučića, da, kada se spoje njihova velika i naša mala šaka, i “u toj maloj, našoj, bar nešto ostane”.

I ako nešto Srbija danas pokušava, onda je to upravo to – da dobije, bar malo, za sve ono što od nje traži ta ogromna i moćna realnost.

Da li će to biti mogućno, uopšte nije izvesno, a da neće biti lako, jasno je svakome ko je bacio oko na ono što bi moglo da bude predložak “nove” američke politike na Balkanu, “Novu američku strategiju za region”, koju je predložio Atlantski savet, a o čemu je “Ekspres” pisao u prošlonedeljnom broju.

I jeste da se tu pominje ruka pomirenja koja treba da bude pružena Srbiji, ali isto tako se vrlo jasno nazire zazor od onoga što oni nazivaju Big Man (Veliki čovek), i u čemu prepoznaju Vučića, kao i potreba da se u novo prijateljstvo uđe sa porukom – ako nećete, izolovaćemo vas i odstraniti i sa vrlo ozbiljnom porukom o stacioniranju američkih trupa na Balkanu.

Pri tom je autorima ovog predloga sasvim jasno da je i Amerika činila greške i da je njena politika prema Balkanu, Srbiji, bila ona koja se zvanično zove “Benign neglect” (benigno zanemarivanje), kao i da je mogla više da pruži, naročito kada je reč o perspektivama ovog regiona.

Zato se i u posebnom odeljku govori o jačanju tih perspektiva, igranju na mlade i na preduzetnike, investiranju u infrastrukturu, to jest u budućnost, i samim tim u bolje odnose.

Opet, osnovni problem predloga nalazi se u činjenici da je motiv za “novu politiku” nešto veoma staro, a to je odnos Amerike i Rusije, koji je trenutno na nivou hladnog rata, što uključuje i merenje međusobnog uticaja u raznim delovima sveta, pa i ovde kod nas.

Pogotovo što ceo predlog odiše tim strahom od Rusije i njenih razloga za mešetarenje po Balkanu. Taj strah se zasniva na analizi koja kaže da Putin hoće da obnovi ono što je nekada bila sovjetska imperija, i, s njom, i svoju novu meru u međunarodnim odnosima, i to tako što traga za svojom moći.

Pri tom se uopšte ne misli da smo mi, Srbija, Rusima nešto posebno značajni (i tu su autori verovatno sasvim u pravu), nego da mu više služimo da skrene pažnju i odvuče energiju zapada na ovu stranu, umesto da ona bude tamo gde Putinu ne treba (Ukrajina pre svega).

Takođe, Balkan, i mi, po autorima služimo Putinu kao mesto na kojem može da zapreti, pre svega Evropi, i da je, koristeći fragilnost mnogih državica, natera da se do iznemoglosti bavi gužvama u regionu, koji je, i po mnogim analitičarima sa zapada “meki donji trbuh Evrope”. Eventualni sukobi (Makedonija, Kosovo), izbeglice, vodili bi radikalizovanju islamskih zajednica i, od Evrope, i za Evropu, po mišljenju autora, stvorili kaljugu iz koje više ne bi mogla da izađe.

Sve to, opet, ne vodi ničemu drugome nego onome što autori predloga zovu Putinovim snom o novim presedanima i novoj promeni granica, koji bi, ako se ostvari, osim Ukrajine, Donbasa i Krima, mogao da uključi i nove kartografsko ratne vežbe na Baltiku.

Sve zajedno, više nego dovoljno da se Amerika zabrine. I da se seti Srbije, najveće zemlje na Balkanu, i potrebe da ta država bude neka vrsta sidra koje će čitav regionalni brod držati u mirnim i sigurnim vodama.
Za to im je potrebno, pre svega, i to ne kriju, novi odnos sa samim Vučićem, koji im jeste jedini izbor, ali i kojeg ne bi baš voleli da ostave u sadašnjem formatu unutrašnje nedodirljivosti.

S druge strane, on im jasno poručuje da moraju nešto i da daju, da bi nešto dobili, sve i kada se isključi ruski faktor, i da uopšte neće tako lako pristati na snižavanje svoje cene, ni u Srbiji, a ni van nje.

Kako će se to međusobno tikanje završiti, ostaje da vidimo. I da ne zaboravimo, dok čekamo, na realnost. Koliko god da nam se ona ne sviđa.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar