Episkop Petar: "Što više dajemo, to više dobijamo"

Njime od pre nekoliko meseci rukovodi episkop Petar, vikarni episkop toplički. Njegovo preosveštenstvo provodi nas kroz prostorije Starateljstva, od stomatološke ordinacije do kuhinje i trpezarije. U toku je upravo bila podela obroka za taj dan – čorbast pasulj. Ko god se od korisnika kuhinje zatekao, želeo je da ga pozdravi, da mu zahvali... Iako sitne konstitucije, vladika Petar pleni pojavom. Doprinose tome i blagi izraz lica, ali i odmerenost u nastupu.

"U proseku par stotina ljudi dnevno prođe ovde kroz našu trpezu u Francuskoj ulici, a na još četiri lokacije u gradu dele se lanč paketi. Ovde gledamo da bude kuvana hrana. To znači našim korisnicima, s obzirom na to da su najveći broj njih beskućnici koji nemaju često priliku da jedu kuvano, za trpezom. Ovde insistiramo da bude nešto na kašiku. Veliki broj ljudi obilazi i druge naše lokacije pri hramovima, gde dobiju lanč pakete. U proseku dnevno 2000 obroka se obezbedi“, priča za "Ekspres“ Njegovo preosveštenstvo vladika Petar, episkop toplički, vikar patrijarha srpskog.

Da li taj broj raste, da li se smanjuje...

"Naši korisnici su ljudi koji su često nekako ispod svakog radara društvenog, na poslednjoj lestvici. Za njih je svaki dan borba i preživljavanje. Ima nekih koji izađu iz neke teške situacije pa se oporave, ima nekih su godinama naši korisnici, ima i onih koji su novi. Ali uglavnom ta brojka od 2000 je konstantna već godinama.“

INTERVJU Monsinjor dr Ladislav Nemet: "Poštovanje je temelj za dijalog"

Nadbiskup beogradski

Nadbiskup beogradski

Vesti 07.04.2023. 18:10

INTERVJU Monsinjor dr Ladislav Nemet: "Poštovanje je temelj za dijalog"

Kako to funkcioniše? Da li svako ko dođe dobije obrok ili postoji neki kriterijum?

"Ovde osim dobre volje nije ništa drugo potrebno, nikakva druga legitimacija. Ne pitamo ni ko je koje vere, ni kog uzrasta, ni statusa. Ne postoji nikakva kategorizacija naših korisnika. Ko god je gladan i dođe ovde i obrati se da jede, biće uslužen. Svesni smo da mi ne možemo rešiti socijalne probleme jednog društva, da će uvek biti gladnih, ljudi u problemu, siromašnih itd. Ovo je čisto delo crkve na nivou Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i u skladu sa tim naša osnovna misija, pored toga što se trudimo da tim ljudima pomognemo, jeste da pokažemo da su i ti ljudi, bez obzira na njihov društveni status i životnu problematiku, ipak neponovljive i apsolutno vredne ličnosti. Društvo funkcioniše tako što svakoga prepoznaje kroz neku ulogu. Ali mi kao crkva ne smemo da imamo prepreke kad je reč o čovekoljublju osobito projavljenom kroz obezbeđivanje potrebitom najosnovnije egzistencijalne potrebe, a to je da svakog dana ima barem jedan obrok.“

Kako se snalazite za namirnice, za obroke, kako nabavljate?

"Deo budžeta Verskog dobrotvornog starateljstva obezbeđuje se tako što sve crkvene jedinice u Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj, dakle svaka parohija, deo svog budžeta, nekih pet posto na godišnjem nivou, uplati u VDS. To je neki novac na koji mi svake godine možemo da računamo. S druge strane, ostali deo budžeta obezbeđujemo dobijajući raznorazne donacije. Sa nekim institucijama i nekim dobrotvorima i dobrotvornim organizacijama imamo dugogodišnju saradnju, pojave se novi, neki pomognu jednokratno. Ali uglavnom u velikoj meri živimo i radimo i borimo se uz pomoć dobre volje dobrih ljudi. Napomenuo bih, vrlo značajnu pomoć dobijamo od Robnih rezervi, oni nam obezbede brašno za otprilike celu godinu. A ovde jedinica mere nije ni dolar, ni dinar, ni evro, ovde se meri u kili brašna. Deo namirnica kupujemo, a deo namirnica dobijamo kao donaciju. U ’Veru’ i u DIS-u imamo naše korpe gde potrošač može da, ako je kupio dva kilograma brašna npr. jedno stavi u korpu.“

Da li je ta korpa u "Veru“, DIS-u, neka mera naše ljudskosti? Koliko smo mi ljudi?

"Ne mogu da krivim ljude i da merim ljudskost bez toga da mi prethodno pošaljemo snažnu poruku ljudima. Danas je čovek opterećen raznim problemima, opterećen informacijama i svestan sam toga da čovek ne može da se seti da pomogne. Svakog momenta nešto drugo mu je pred očima. Naš zadatak je da svakako s vremena na vreme pokažemo da postojimo, da na neki način postanemo vidljivi, pa onaj ko se prepozna i ima dobre volje da može da se uključi. Ta misija je vrlo bitna. Danas u javni prostor koji je opterećen lošim vestima, crnim hronikama, raznoraznim problemima, šaljemo svetlu poruku. Duboko verujem da na taj način menjamo društvo. Šaljemo radosnu vest sa delima ljubavi koja se čine u ovom gradu u ime Hristovo. Nema jače, snažnije poruke o živom delovanju crkve u ovom našem vremenu, nego upravo na ovaj način. I to je osvežavajuće i isceljujuće. Nikoga ne mora da isprovocira da on sutra pomogne, ne radi se samo o tome. Ali mnogo znači da čovek dobije informaciju o primeru empatije, ljubavi i dobrog dela. Mislim da je to zdravo za ljudsku dušu pojedinačno, a i za društvo sveukupno.“

Ko je, zapravo, bila Sveta Petka

Svetiteljka našeg porekla

Svetiteljka našeg porekla

Život 27.10.2023. 10:21

Ko je, zapravo, bila Sveta Petka

A zašto se čini da ta poruka ljubavi koju pokušavate da pošaljete teže pronalazi put do ljudi od onih loših, mračnih poruka?

"To je u prirodi ljudskoj. Ne znam, to je verovatno fenomen za neko posebno razmatranje. Naše je da budemo što više možemo vidljiviji, glasniji, ali ne bučni.“

Ako ste rekli da pokušavate na ovaj način da promenite i društvo, šta je to što bi u društvu prvo trebalo promeniti da bi ono postalo bolje?

"To je možda neki sekundarni, tercijarni rezultat. Crkva po definiciji i po svojoj prirodi nije od ovoga sveta, ali živi u ovome svetu. Naš prioritet svakako jeste spasenje, i ono je vezano za drugi dolazak Hristov, ukidanje smrti i sveopšte Vaskrsenje čime će i svi drugi problemi nestati pa i oni socijalni, ali takođe svestan sam toga da čovek koji u sebi nosi svetlost Hristovu, koji je pokrenut tom ljubavlju, koji učestvuje u konkretnom životu crkve, osvećujući sebe utiče pozitivno i na društvo u njegovoj svakodnevici. Zasigurno ako čovekoljublje bude raslo među nama, mislim da će u svim segmentima društva na neki način biti neki boljitak i neko osveženje.“

Imate li utisak da čovekoljublje raste?

"Ne znam šta bih rekao. Nemam neki utisak da mnogo raste. U nekom smo vrlo specifičnom vremenu. Razmišljajući, baveći se istorijom crkve, a kroz to i istorijom čovečanstva, svestan sam da se nalazimo u nekoj epohi, eri koja je tek počela, tek zaživela, a koja je po nekim osobenostima takva da se pre toga čovek nikada sa određenim fenomenima nije sretao. Govorim o virtuelnom načinu života na društvenim mrežama, koji pored nekih svojih benefita ima i takvo dejstvo i efekat da nas udaljava jedne od drugih. Zato, recimo, crkva nikad neće, niti može, odstupiti od onoga što je za nju primarno, a to je konkretna zajednica. Nema crkve bez zajednice. Crkva nije neka filozofija, neka ideologija, neka priča. To je konkretan organizam, zajednica koja se konstituiše kada se mi saberemo na liturgiji, deleći zajednički prostor, vreme i pričešćujući se iz iste Čaše od jednog Tela i Krvi Gospodnje. Dakle, ja mogu da sedim kod kuće i da gledam na Jutjubu pobožne emisije i da mislim da sam sa Bogom na ti direktno. Ali ako nisam došao u konkretnu zajednicu, sa konkretnim ljudima, na čelu sa episkopom, sveštenikom, komšijama, prijateljima i svim ostalima koji su deo te crkve, ja onda nisam deo crkve. To je u osnovi naše vere. Hristos ne bi došao i postao čovek da je za spasenje bilo dovoljno da nam sa neba šalje neke ideje. On je došao i primio ljudsku prirodu da bi bio deo našeg života. Da bude zajedno sa nama i jedno sa nama. Mislim da je danas pogotovu takvo svedočanstvo o načinu života i načinu postojanja, odnosa prema životu, vrlo aktuelno pitanje, kada smo svedoci da su mladi ljudi zarobljeni u nekakvu zavisnost od interneta i od života u tim virtuelnim mrežama. Izgubili su potrebu da imaju fizički kontakt, da se druže, da budu zajedno. A bez obzira na sve te društvene veze i kontakte gde možemo imati hiljade prijatelja i pratilaca, ipak oni nisu, usuđujem se reći, realni. Rezultat svega toga jeste otuđenje i manjak empatije što dovodi do odgovora na vaše pitanje.“

Koliko možemo da se mi adaptiramo na te uslove i na taj život u nekom pravcu koji će biti produktivan? Da li sada mogu da se iskoriste društvene mreže i moderan način života da povežu ljude, ali u smislu o kojem govorite?

"Čuo sam jednu zanimljivu teoriju da u okviru razvoja ljudske civilizacije jedna epoha u nekom mini-krugu prođe čitav razvoj čovečanstva. Mi smo sad u nekoj praistoriji u okviru savremene tehnološke ere. Bez obzira koliko god da je napredovala ta tehnologija, današnji konzument, recimo Jutjuba nema strpljenja da pročita ništa. Toliko godina i vekova se razvijala pismenost da bi verbalna forma ponovo preuzela totalnu dominaciju. I to ako može da se nešto kaže za manje od dva minuta ili još bolje da se ni ne govori. Hoću da kažem da mislim da se nismo još dobro pripremili i adaptirali na to što nam se dešava. Nisam zaista protiv, verujem da društvene mreže i uopšte sve što je vezano za to ima i te kako pozitivne stvari. Ali potrebno je u nekom širokom smislu čitavo društvo pripremiti. Imate slučajeve da deca od 9-10 godina, verujem i mlađi, budu zavisnici od interneta. Da bismo uspeli da se odupremo na kreativan način ovome što nam se dešava, potrebno je mnogo truda, mnogo rada, mnogo dobre volje, mnogo stručnih intervencija... Crkva svojim postojanjem svedoči o jednom načinu života, gde se afirmiše konkretno zajedničarenje, druženje, kontakt.“

Da li je moguće da novu tehnologiju crkva upotrebi kako bi ljude usmerila na ovu drugu stranu?

"Verujem da, apsolutno. Pogotovu što je internet prostor takođe jedan duhovni prostor. U kom smislu? Tu se mogu naći raznorazne teorije učenja, ideje, raznorazni gurui... Danas čoveku nije potrebno da poznaje lično i da ima kontakt sa nekim čovekom koji na bilo koji način praktikuje nekakav duhovni život. Može se sresti sa njegovim učenjem na internetu. Tim pre to je teren vrlo opasan i klizav jer tu mogu da vrebaju raznorazne sekte, raznorazni lažni duhovnici, kvazi duhovnici itd.“

Baš zato crkva ne sme da ga prepusti.

"Ne sme da ga prepusti. Osim što treba da branimo taj prostor od napada onog što je promašaj i što je loše, možemo ga iskoristiti za misiju. Ali šta god da radimo na internetu to treba da bude poziv za konkretno zajedničarenje. Ne može da bude zamena. Nikada ne može da postoji virtuelna liturgija, virtuelna duhovnost, internet duhovnost ne može da postoji. Ona može samo da bude jedna truba, glasilo, način na koji će se vest proneti, ali svakako mi moramo ljude da pozivamo i vraćamo na teren konkretnog praktičnog hrišćanstva.“

Na Zapadu TV propovednici postoje već decenijama.

"Da, ali pitanje je da li više i hrišćanska Zapadna Evropa može da razume neke fenomene koji se kod nas dešavaju – sabranja od 20.000-30.000 ljudi u Ostrogu ili Tumanu ili u Litiji beogradskoj. Pitanje je da li može taj TV propovednik fenomenološki to da razume uopšte. Naš narod i dalje svoju veru pre svega praktikuje na konkretan način, u crkvu dolazi, manastire, na bogosluženja, na molitvu, na pričešće, i to ne tek tako, nego sa dubokom svešću i odnosom prema životu i stvarnosti, Bogu pa i samima sebi. To je odlika pravoslavlja i to moramo da čuvamo. Čini mi se da je zapadno hrišćanstvo to počelo da gubi, udaljilo je pogled od carstva božjeg, a više se vezalo za neki socijalni momenat. Zato i govorimo da naš motiv i cilj nije da mi rešimo socijalne probleme. Postoje institucije, recimo sama država je moćniji instrument koji može mnogo više da pomogne u tom pravcu. Ne smatram da smo mi ti da na taj način rešavamo probleme u društvu. Kad čitamo u Jevanđelju, Hristos nije govorio uopšteno. On se obraćao konkretnim ljudima. Konkretni čovek je došao i tražio pomoć i on ga je iscelio, blagoslovio, oprostio mu grehe. Ima siromašnih svuda, Afrika je puna gladnih... Ali mi imamo konkretne ljude koje svakodnevno srećemo od kojih okrećemo glavu i na taj način činimo metafizičko ubistvo. Metafizičko ubistvo znači da ti ništa nisam učinio u fizičkom smislu, ali ti za mene ne postojiš. Što znači da si ti za mene mrtav, ne vidim te. Ne poznajem te. A taj čovek pored koga sam ja prošao, i na taj način metafizički ga ubio, po svedočenju Jevanđelja u liku njegovom se nalazi Hristos. On je ikona Hristova. A Hristos je rekao da ako Ga u liku malog potrebitog čoveka ne prepoznamo, nećemo Ga prepoznati ni u sili i slavi. Nije stvar da mi od siromaha napravimo bogataša, mi za to nemamo snage ni kapacitete. Nije to naša misija. Naša misija je da prepoznajemo jedni druge i da prepoznajemo Hrista u međusobnom odnosu.“

Da li je tu reč i o vraćanju i nekog ljudskog dostojanstva?

"Apsolutno. Bez obzira na socijalni status, svaki čovek je neponovljiva jedinstvena, a samim tim i apsolutno vredna ličnost.“

U jednom intervjuu rekli ste da Vas raduje kada vidite da je u hramovima sve više ljudi na liturgijama, da je među njima dosta mladih. A činjenica je da nas je u poslednjih 10-11 godina 700.000-800.000 manje. Dokle će ti hramovi biti puni?

"To jeste problem. I jeste u kontekstu svega ovoga što smo pričali, da hrišćanstvo nije samo neka ideologija i pravoslavlje i crkva nije ideologija, nego način života. A način života koji je takođe prisutan, a odudara i odskače i ide u suprotnom pravcu, koji je vezan za savremeni potrošački mentalitet, već u prvoj generaciji svog postojanja pokazuje se kao izvestan promašaj. Zato što dovodi do toga da se deca ne rađaju. Šta je rezultat toga? Dokle to vodi? Vodi u smrt, vodi u nebiće. A maše zastavom luksuza, standarda, hedonizma, života na nekoj visokoj nozi, napretka itd. Sa tim se maše, a rezultat je smrt. Nebiće. Nestaćemo. To je ono o čemu govorimo. Vrlo je bitno da branimo način života. A život je u centru interesovanja vere, crkve. Život. Često se uloga crkve pogrešno tumači u smislu nekakvog moralističkog društvenog cenzora. Pojedinci doživljavaju da je njena svrha da čini društvo moralnijim. A zapravo nije tako. Suština crkve i njene misije je da spasava život, da čini ljude večno živim, a ne da ih čini boljim. Savremeni potrošački mentalitet se trudi da čovečiji život učini boljim, ali nauštrb samog života. Često se govori u medijima – treba ići u crkvu da bi bio bolji čovek. Ma ne idem ja u crkvu da bih bio bolji čovek. Ako nema vaskrsenja, ako život ne pobeđuje, šta ja imam od toga da li ću biti bolji ili lošiji čovek.“

Kada imam kraj.

"Tako je. Kada crkvu svedemo na instituciju koja treba da se bavi lepim i ružnim ponašanjem, onda smo suštinu promašili totalno. Zato u crkvi i te kako ima mesta za grešnike. Mi ne smatramo da je nešto greh zato što samo po sebi ne valja ili zato što je to nemoralno ili se protivi nekakvom univerzalnom zakonu dobra. Nego zato što greh vodi u smrt. Zato se mi borimo protiv greha. I zato crkva nikad nije ta koja će u nekoga grešnika prstom da upre i da ga osudi. Ona uvek voli čoveka, svakog, pa bio i grešnik. Jer taj grešnik jeste neko ko ne podleže osudi, nego neko ko je bolestan, neko ko je promašio, neko ko je od pravca života, spasenja i slobode života i ljubavi, želeći sve to, promašio i krenuo na pogrešnu adresu i uhvatio se za nešto što liči na to, ali je to sve suprotno od toga.“

I crkva treba da ga vrati na pravi put.

"Treba da ga vrati na pravi put. A suština je da pobedi život. Govoreći sada o nekim suštinskim principima u našoj veri, kada smrti ne bi bilo, ne bi bilo nijednog socijalnog problema. Ne bi bilo rata, ne bi bilo neprijateljstva, ne bi bilo gladi, ne bi bilo kompleksa nižih vrednosti, ne bi bilo tuge, ne bi bilo depresije. Dakle, naš problem je što smo smrtni. I zato se mi trudimo da život pobedi. A da bi život pobedio moramo da apelujemo da je vrlo potrebno da učestvujemo u Božjem stvaranju života, da budemo satrudnici Božji i, da budem vrlo konkretan, moraju da se rađaju deca.

Kada smo govorili o moralu, recimo jedan vrlo konkretan primer, zavisnosti od raznoraznih skaradnih internet sadržaja. Mi možemo da kažemo da to ne valja. To je zlo, to je loše, to je ružno, to je ovakvo, to je onakvo. Pitanje je koliko će to da ima efekta. Šta nekog mladog čoveka briga što je to loše, što mu neko zvoca da je to loše, kada njemu to pričinjava neko zadovoljstvo? Zato naša nije tema da li je to dobro ili loše. Naša tema je da li je to zdravo ili nezdravo. Unakazićeš se. Sutra treba da se oženiš, nećeš biti sposoban za brak jer si poremetio funkcionisanje svog organizma, a da nisi svestan.“

Kako da se umnožimo, to je to pitanje?

"U centru svega je odnos prema drugom čoveku, ljubav prema drugom čoveku. Konkretna, praktična, delatna ljubav. Ne virtuelna, ne koristoljubiva. Odnos prema životu kao davanju, gde ja, što više dajem sebe i što više volim drugog, gubim sebe u ljubavi prema drugom, a time sam sve bogatiji, sve više dobijam i sve više živim. Ljubav može da bude strašna nekad. Čovek se plaši ljubavi. Ako hoću da volim, znači da moram da budem spreman da se žrtvujem, da dajem, da se odričem... Primarna reakcija svakog čoveka koji u sebi ima taj odbrambeni mehanizam samoodrživosti je da će reći – čekaj, bre, mani me ljubavi. To će da me košta. Nekad i nesvesno tako reagujemo. Ali Hristos kaže – ne bojte se. E to je ono što je naša poruka, naša misija je da prenesemo Hristovu poruku – ne bojte se ljubavi. Nećete izgubiti. Koliko god izgubite, dobićete. Na kraju sve da izgubite, dobićete sa Hristom, On nam garantuje za to. Hristos nam garantuje ako izgubimo život ljubavi radi, bićemo večno živi. Vaskrsli. Mi verujemo u vaskrsenje tela. Zato govorimo o konkretnom životu. Danas kada govorimo o nekom drugom životu i zamišljamo taj neki raj na nebu, šta će mlad čovek da kaže, koliko to njega interesuje? A sa druge strane, imamo ljude koji i ovaj život, za početak, ne vole. Čovek hoće da se ubije, u depresiji je, nezadovoljan je, zatvoren je u sebe, ne vidi smisao, ne vidi radost, ne vidi cilj, ne vidi ništa. On da bi voleo večni život, mora da voli život generalno. Želim da živim i baš zato što želim da živim, želim da volim, želim da budem slobodan, želim da budem radostan, želim da učestvujem u svemu onome što je Bog dao i što je lepo, ali naravno na jedan zdrav način. Jer greh jeste nezdrav u suštini. Sve energije našeg bića koje nam je Bog dao su blagoslovene i bogomdane. Da li ćemo ih mi usmeriti u nekom pravom bogomdanom pravcu ili ćemo omašiti, to je pitanje između vrline i strasti. A to je ista energija samo je pitanje u kom pravcu je usmerena. Ali sve te energije su bogomdane. I život jeste lep. I mi moramo da volimo pre svega život. Voleći život, nama se javlja potreba da zaželimo život večni. Da kažem da želim da život ovaj koji imam traje večno. Želim da sve ono što je lepo, sve iskrene prijateljske odnose, sve te radosti, blagodeti u ovom životu koje sam doživeo, želim da ih umnožim i da ih učinim večnim. I tada smo mi motivisani da se borimo da zadobijemo taj život večni.“

Čini mi se da mnogi upravo doživljavaju crkvu kao instituciju koja nešto brani i da je za crkvu sve greh?

"Ja se ne slažem sa takvim pristupom. Mislim da crkvu pre svega treba da doživimo ne kao prostor koji nas vezuje i zarobljava, nego kao prostor slobode. To je mesto gde smo voljeni, bez obzira na naše vrline, grehove, mane. To je na vrlo lep način objasnio sveti starac Porfirije, jedan savremeni svetitelj svetogorac. On je govorio – ne može se mrak izbaciti kofom iz prostorije naše duše. Otvorite prozor da uđe svetlost Hristova i tama će sama nestati. Nemojte toliko da se bavimo samo zlim i grehom u nama, to je teško i mukotrpno. Hajmo da se bavimo ljubavlju prema Hristu. I kako budemo to zalivali, i kako svetlost Hristova bude dolazila u naš život, tama će sama da nestane, bez neke velike borbe. Ali zato su mera i putokaz svetitelji. Kad čitamo žitija svetih, recimo pomenutog starca Porfirija, on je maltene naš savremenik. I kad pogledamo na te ljude, na te svetitelje, vidite da su to ljudi apsolutno slobodni, puni života, puni radosti, bez kompleksa, brige, straha... Ljudi koji hodaju ovim svetom punim plućima, i za koje život postaje igra. Dar Božji. Zato što su se oslobodili straha. Zato što su na sebi osetili ljubav Božju i imaju toliko poverenja u nju i da se onda ne plaše ničega, a sve što imaju slobodno daju Bogu jer ih taj Bog svojom ljubavlju neprestano priziva.“