Frustrirajuća beznačajnost

Frustrirajuća beznačajnost


Nije ni čudo što ogromne skokove u istraživanjima prave likovi poput Sergeja Trifunovića, koji s politikom ima veze koliko i s nuklearnim institutom u Vinči. I gde god da ga staviš, u politiku ili Vinču, rezultat je isti. Katastrofa!

 

U još jednoj od kultnih knjiga na koje nas je već navikao, a koja se zove „21 lekcija za 21. vek”, Juval Noa Harari kaže da je najveća opasnost koja nas očekuje u ovo vreme enormnog tehnološkog napretka, veštačke inteligencije, genetskog inženjeringa – vrlo moguća ljudska beznačajnost.
Osećaj da ne služiš ničemu, da postoji nešto veće, važnije od tebe, na šta ne možeš da utičeš, a upravlja tvojim životom. Osećaj da si u svim tim globalnim tokovima beznačajan.

Osećaj koji je već zahvatio srpsku opoziciju.
Kao da su suočeni s nekim kompjuterom, koji ne samo da izračunava milione kombinacija u sekundi nego još i uči svakodnevno, iz svake nove pozicije, i pronalazi rešenja na koja oni nemaju odgovor.

Kao da ih je neko ubacio u biohemijsku laboratoriju koja proizvodi superiorna bića, neuništive kiborge, za koje su oni niža vrsta nedostojna pažnje.

To im je trenutno pozicija.
Apsolutna, frustrirajuća beznačajnost.
Pošto ni svi protesti, ni revolucionarni upadi u RTS, ni medijska podrška kakvu nijedna opozicija ranije nije imala, ni okupljanje sviju sa svima, ni angažovanje glumaca i intelektualaca – nisu doneli ništa.

Istraživanja opoziciji ne daju nikakvu šansu. Ni na izborima ni van njih.

Mogu da dobace do desetak odsto, i to je to.
Pogrešni alati u pogrešno vreme, pogrešne premise u doba koje premise i ne priznaje i menja ih u sekundi, pogrešni ciljevi, pogrešan način.
Kao Džon Lud u sukobu sa industrijskom revolucijom.

Ubeđeni su da je Vučić tek gadna mašina koja im oduzima posao, dakle i vreme i novac, i da je dovoljno razbiti ga (nju) da bi se vratilo staro vreme, u kojem su oni bili patriciji i suvereni.

A Vučić pritom nije ništa drugo nego produkt jednog novog vremena, koje oni niti prepoznaju niti priznaju.
On jeste kompjuter, uključen 0-24, koji je iznedrila potreba, ona koja ide uz svako novo doba, pa i novo doba u Srbiji.
Sve granice, kojih oni nisu ni svesni, on je pomerio ostavivši ih zarobljene u nečemu što im nije jasno i što nikako ne mogu da sagledaju.
On je čist 21. vek, oni su imitacija devedesetih.

Teme koje su tada pokrenule Srbiju, da maršira na Beograd, danas ne postoje.
Ni glad, ni sankcije, ni rat, ni ukradeni izbori, a najmanje akumulacija svega toga.
I možeš da se žališ na nedostatak medijskih sloboda, ali u vreme interneta, Tvitera, Fejsbuka i jasno opredeljenih medija, od kojih su neki opredeljeni za tebe, to jednostavno ne pije vodu.

Možeš i da kukaš na neravnopravne izborne uslove, ali kada ih gubiš sa pedeset odsto razlike, ko će ti poverovati?
Možeš i da donosiš džakove cementa i blokiraš ulice, ali izazvaćeš samo bes većine.

I bivaćeš sve beznačajniji, što će svakako podgrejati tvoj bes, ali, opet, šta ćeš s njim?
Šta kad pred „Pink” možeš da dovedeš njih hiljadu-dve, a on, samo ako hoće, i 100.000 pred „N1″?
Propali pokušaji generišu nove, još propalije pokušaje, i guraju, ponovo i ponovo, u beznačajnost i frustraciju.
Opozicija je upala u krug iz kojeg ne ume da izađe.

Pre svega zato što odbija da uči, što ne ume da prepozna većinu, niti njene potrebe.
Opsednuta je lovom na njegove greške, ne primećujući svoje.

Izabrala ga je za metu, a vreme provodi u svađama sa zamenikom gradonačelnika i vlasnikom jedne televizije.
Sama sebe spušta na nivo na kojem niko ne može ni da izgleda ozbiljno, a kamoli to da bude.
Pristali su da učestvuju u „Zadruzi”, koje se groze.
Vreme troše na uvrede i pokušaje da budu duhoviti.
Promašili su čitav vek i teško da će im on to oprostiti.
Ne smeju da se bave suštinom zato što je, izgleda, i nemaju.
Bar ne za ovo novo vreme.

Ono zahteva ponovno sagledavanje vremena i prostora, i davanje jasnih političkih odgovora na najvažnija pitanja.
Hoće li Srbi, građani ove zemlje, u nove regionalne sukobe ili na turistička putovanja?
Hoćemo li biti deo tehnološke revolucije, i kako ćemo odgovoriti na sve one opasnosti koje idu uz nju?
Da li ćemo biti deo Istoka ili Zapada?
Koja će ideologija, socijalistička ili kapitalistička, biti vladajuća, i da li je moguća neka nova?
Da li je priznanje Kosova rešenje, i da li je moguće razgraničiti se?
Kako stvoriti malu EU na Balkanu da bismo svi mi preživeli?
Da li je moguće dovesti „Folksvagen”?

Prava opozicija, iz ovog veka, imala bi ne samo odgovore na sve ovo nego i na više od toga.
Pravi lider ne bi rekao da će čestitati Vučiću ako „Folksvagen” dođe, nego da je u pregovorima s „Mercedesom” i „Audijem”, koje će zasigurno dovesti.
Zato što je to ono što većinu zanima mnogo više od toga da li će Dnevnik voditi Milica Nedić ili Nataša Jeremić. Jer su iste.

Baš kao što su političari isti pa nije ni čudo što ogromne skokove u istraživanjima prave likovi poput Sergeja Trifunovića, koji s politikom ima veze koliko i s nuklearnim institutom u Vinči. I gde god da ga staviš, u politiku ili Vinču, rezultat je isti. Katastrofa!

Sve zajedno, opoziciji, ako ikada želi da pobedi, već danas treba ozbiljna rekonstrukcija.
I traženje, ne lidera, nego ideologije, politike za ovaj vek i za ovo doba.
Bez toga, svešće se na „Zadrugu”, s tim što će ona prava, na „Pinku”, imati gledaoce. A oni neće.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar