GENERAL SLOBODAN PETKOVIĆ: Ostavili su nam na čuvanje desetine tona radioaktivnog otpada

General Slobodan Petković, načelnik ABHO Vojske SRJ tokom NATO agresije, bio je neposredni svedok upotrebe i učesnik u aktivnostima na rešavanju problema osiromašenog uranijuma. Danas, 20 godina nakon što su avioni A-10 vazduhoplovnih snaga SAD, 28. i 30. marta 1999. godine prvi put municijom sa osiromašenim uranijumom gađali širi rejon Prizrena, kaže da se stalno seća svih pripadnika Oružanih snaga i stanovnika koji su bili ili su i sada neposredno izloženi dejstvu ovog opasnog radioaktivnog metala. Zbog tih ljudi general Petković je i posle penzionisanja 2002. nastavio da se bavi problemom osiromašenog uranijuma.

Koautor je dve knjige: "Osiromašeni uranijum, metode detekcije, saniranje neposrednih efekata i prevencija kasnih posledica'' i ''Zločin u ratu - Genocid u miru''. Član je i Koordinacionog tela Vlade Srbije za utvrđivanja posledica bombardovanja.

"Posle Prizrena, snage NATO gađale su municijom sa osiromašenim uranijumom objekte različite vrste i namene. U više od 60 odsto slučajeva to su bili civilni ciljevi, često u naseljenim mestima. Izvršili su preko 112 udara na 91 lokaciji i ostavili nam večno na čuvanje više desetina tona radioaktivnog otpada", kaže general Petković.

Javnost je danas podeljena u prosuđivanju o efektima upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom. Šta mislite, kakvim posledicama smo izloženi?

"S jedne strane postoji opravdan strah o evidentnoj ekološkoj katastrofi i posledicama. S druge, oni koji su učestvovali u agresiji, razne interesne grupe koje su pod njihovim patronatom krstarile ovim prostorima i njihovi lobisti, uglavnom tvrde da štete i posledica nema, a tamo gde ih je moralo biti, da su minimalne. Kakve li ironije! I gde je tu istina? Nažalost, istinu sve više oseća naše stanovništvo. Ona je u sve većem broju kanceroznih i drugih oboljenja, koje niko od državnih institucija neće javno da saopšti, analizira i komentariše. Istina je i u oboljenjima stranih vojnika koji su boravili na prostoru KiM ili drugim delovima bivše SFRJ. Saznanja do kojih sam došao, dileme i sumnje koje mene muče, govore da svi problemi nisu do kraja razrešeni, pa me stručna odgovornost, lični i moralni stavovi obavezuju da i na ovaj način podstaknem na rešavanje ovog problema. Po mišljenju stručne javnosti, problem osiromašenog uranijuma zahteva dugogodišnje angažovanje, a mi smo stali. Smatram potrebnim da se to što pre nastavi."

Zašto municija sa osiromašenim uranijumom nije zabranjena?

"U formalno-pravnom smislu, municija sa osiromašenim uranijumom nije zabranjeno oružje. Po efektima dejstva ono je visokotoksično radioaktivno oružje niskih aktivnosti štetnih po živi svet. Kao takvo bi moralo biti zabranjeno, jer "svaka primena oružja koje ostvaruje štetne efekte van bojnog polja, koje nanosi povrede civilima, i koje efekte ostvaruje i posle sukoba, smatra se grubim kršenjem zakona rata". Zato je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom na teritoriji SRJ predstavljala povredu osnovnih principa međunarodnog humanitarnog prava.

Da li su planeri NATO operacija znali za kancerogene i genotoksične karakteristike osiromašenog uranijuma?

"Nesporna je činjenica da su znali. Profesor fizike Dag Rok, bivši major američke vojske, direktor programa za razvoj projektila sa osiromašenim uranijumom i šef radiološke zaštite američke vojske, još 1994. objavio je dokumenta kojima je potvrdio da je vlada SAD bila svesna genocidne prirode osiromašenog uranijuma, i to od 1943. Vojni propisi SAD u oblasti zaštite od zračenja nalažu da svaki vojnik oblači zaštitno odelo i nosi zaštitnu masku na 20 do 50 metara od objekta pogođenog municijom sa osiromašenim uranijumom. U februaru 1980. godine sudskim nalogom države Njujork, postrojenje za proizvodnju penetratora od osiromašenog uranijuma prisiljeno je da prestane sa radom, jer su svakog meseca prevazilažene propisane granice oslobođene radioaktivnosti u vazduhu od 150 mikrokirija. Ova vrednost odgovara količini od 387 grama osiromašenog uranijuma, a samo u jednom projektilu je oko 298 grama osiromašenog uranijuma. Ako su vlasti države Njujork bile zabrinute zbog radioaktivnosti u vazduhu, čiji je mesečni ekvivalent radioaktivnosti od jedan do dva projektila, kako da mi ne budemo zabrinuti za efekte koje mogu proizvesti više desetina hiljada projektila, koji su u vreme bombardovanja ostavljeni nama. Sledeći dokaz da su znali je nuklearno-hemijsko-biološki priručnik pod nazivom: "Kfor, internacionalne brigade, Zapad, osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije", koji su dobili pripadnici multinacionalne brigade "Zapad" po ulasku Kfora na KiM u novembru 1999. godine, a koji je potpisao pukovnik Osvaldo Bizari. U delu priručnika nazvanom "Zlatna pravila" napisana su uputstva:

"Nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti do 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođenih projektilima ili raketama sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama uključujući kancer i deformacije novorođenčadi".

U delu naslovljenom kao "Upozorenje" piše: "Hrana i voda postaće neupotrebljive zbog kontaminacije prašinom osiromašenog uranijuma. Nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana... Izbegavati blizinu vozila koja su pogođena projektilom sa osiromašenim uranijumom. Odstojanje ne sme biti manje od 50 metara"."

Dolazile su međunarodne istraživačke misije. Njihovi rezultati o neškodljivosti samo su razbuktale strasti naših stručnjaka.

"Od 5. do 19. novembra 2000. godine organizovana je istraživačka misija UNEP-a na KiM sa ciljem da se utvrdi bezbednost stanovništva i međunarodnih radnika u "postkonfliktnoj situaciji". Ekipa UNEP-a je bila sastavljena od 14 eksperata iz vladinih agencija, poznatih institucija i drugih zainteresovanih. Nije bilo predstavnika Srbije, iako smo mi bili najzainteresovanija strana. Oni su imali podršku NATO, Kfora i Unmika i pet laboratorija sa priznatom reputacijom. Pošlo se od potrebe da se utvrdi tačnost informacija o narušenom stanju životne sredine i utvrdi zdravstveni rizik. Izveštaj koji je sačinjen ima osnovnu poruku da ostaci municije sa osiromašenim uranijumom nisu osnovni problem u životnoj sredini KiM. Takođe, izostavljena je i činjenica da je osiromašeni uranijum umnogome usložio postojeće probleme. Moj zaključak je da je izveštaj UNEP-a urađen za potrebe NATO, da UN nisu u stanju da kontrolišu NATO, a da je NATO upotrebio sredstvo čije se posledice ne mogu držati pod kontrolom, ni vremenski, ni prostorno."

Pročitajte još - URA(V)NILOVKA: Kome smeta istina o osiromašenom uranijumu?

Nije bolje reagovala ni Svetska zdravstvena organizacija?

"I SZO je, prema britanskom fizičaru Kitu Baverstoku, iz jednog izveštaja Ujedinjenih nacija izbacila podatak da je oružje sa osiromašenim uranijumom, koje je korišćeno na prostoru SRJ 1999, opasno po zdravlje i kancerogeno. Ona je 2001. godine objavila falsifikovani izveštaj u kojem je zaključila da "u zonama, u kojima je korišćeno ovo oružje, nije neophodno da stanovništvo bude podvrgnuto opštoj kontroli posledica po njihovo zdravlje". Baverstok tvrdi da su iz tog izveštaja izbačeni njegovi "nalazi koji potvrđuju da je oružje sa osiromašenim uranijumom kancerogeno i genotoksično". Dalje tvrdi da je imao uvid u rezultate istraživanja dr Aleksandre Miler iz radiološke laboratorije Ministarstva odbrane SAD, koji su nedvosmisleno pokazali genotoksičnost osiromašenog uranijuma. Ne samo da nije mogao te svoje rezultate da unese u monografiju o osiromašenom uranijumu, već mu je SZO, kao svom članu zabranila da ih bilo gde objavljuje. S druge strane, rukovodilac projekta studije SZO je potpisao zaključak da je "osiromašeni uranijum zdrav" i da su potrebne "velike količine" kako bi se manifestovale štetne posledice po zdravlje. Na osnovu tako sačinjenog lažnog izveštaja SZO o neškodljivosti osiromašenog uranijuma, objavljenog 2001, Karla del Ponte je zaključila da NATO i SAD, bombardujući 1995. BiH i 1999. SRJ, nisu povredili Ženevsku konvenciju."

A koja je to velika količina za SZO? Zar to nije tih 15 tona osiromašenog uranijuma?

"Rukovodstvo NATO je dugo posle agresije negiralo upotrebu municije sa osiromašenim uranijumom. To su priznali tek u februaru 2000, a danas vode propagandu da umanje efekte na stanovništvo i životnu sredinu. Podaci naše Vojske i NATO mogu se svesti na sledeće: ukupno je ostvareno oko 112 udara municijom sa osiromašenim uranijumom na 91 lokaciju: 12 udara na devet lokacija u Srbiji, dva udara na jednoj lokaciji u Crnoj Gori i 98 udara na 81 lokaciju na KiM. Bitno je istaći da je 49 ili 44 odsto napada municijom sa osiromašenim uranijumom izvršeno posle postignutog sporazuma o okončanju agresije - u zadnjih deset dana rata. Zašto? Pa, da bi u vreme pregovora vršili pritisak na rukovodstvo SRJ da prihvati pregovore i uslove koje nameću, i da se oslobode što većih količina svog radioaktivnog otpada.

Povezane vesti - GODINE KOJE JE POJEO URANIJUM

Kada je u pitanju prostor SRJ van KiM, posle detaljnog izviđanja po okončanju agresije, može se tvrditi da su gađani lokaliteti: Pljačkovica (severno od Vranja); Borovac (južno od Bujanovca - dve lokacije), Cerenovac (jugozapadno od Bujanovca, dve lokacije), Bratoselce (severoistočno od Preševa) i Reljan (istočno od Preševa), kao i rejon tvrđave "Arza" na poluostrvu Luštica u Crnoj Gori. Na KiM najintenzivnija dejstva bila su u rejonima: Prizren, Đakovica, Dečane, Uroševac i Đurakovac. Na teritoriju KiM ispaljeno je od 30.000 do 50.000 komada municije sa osiromašenim uranijumom, a na lokacijama van pokrajine 5.000 do 10.000 komada. Međutim, posle dolaska međunarodnih snaga Kfora, radiološko i hemijsko izviđanje prostora KiM nije bilo moguće."

Jeste li Vi zadovoljni sanacijom? Da li je trebalo više da se uradi?
"Proces dekontaminacije diktirale su osobine zemljišta i dubina prodora projektila u zemlju. Uglavnom, dekontaminacija je vršena sledećim metodama: raščišćavanje rejona i podela na sekcije, dozimetrijska pretraga raskrčene sekcije, utvrđivanje mesta udara uranskih projektila u tlo, njihovo fiksiranje, obeležavanje, uklanjanje projektila i njihovih fragmenata, skladištenje, skidanje potrebnog sloja zemlje i nasipanje nastalih rupa čistom zemljom. Proces je priveden kraju 2007. dekontaminacijom poslednje lokacije definisane za dekontaminaciju na teritoriji Srbije van KiM. Važno je napomenuti da je više od 70 odsto projektila sa osiromašenim uranijumom pri udaru sagorelo i pretvorilo se u aerosoli. U petogodišnjem periodu obrađena je površina od oko četiri hektara, pri čemu su pronađena i uklonjena 704 projektila od osiromašenog uranijuma i više desetina tona kontaminirane zemlje. Dalje se stalo, iako su ostale lokacije ispod 200 bekerela po kilogramu do prirodnog fona. Ne znam zašto. Ja sam 2002. penzionisan. Verovatno iz finansijskih razloga. Sve to košta puno. Ali u datim okolnostima, mi smo na jugu Srbije uradili sve što je moglo. Ljudi su radili pet godina od proleća do kasne jeseni, na terenu. Zvali smo ih žeteocima na poljima smrti."

Više pročitajte na sajtu Ekspresa...