Heroin 21. veka

Heroin 21. veka


Adiktivnost interneta, njegova sposobnost da razvije zavisnost kod korisnika, nekoliko hiljada puta je veća od one koju poseduje heroin, kao najadiktivnija prirodna susptanca. Posledično, ljudi postaju zavisni od svega što je povezano sa internetom – od mobilnih telefona i drugih mobilnih uređaja, preko onlajn igrica, društvenih mreža, kupovine, kockanja, pornografije…

 

Ako je internet droga, onda sam ja zavisnik! Ovako bismo u 21. veku mogli da parafraziramo izjavu Klaudija Kaniđe, argentinskog fudbalera iz devedesetih, koji je, osim po golgeterskim sposobnostima, bio poznat i kao uživalac kokaina. Jer adiktivnost interneta, njegova sposobnost da razvije zavisnost kod korisnika, nekoliko hiljada puta je veća od one koju poseduje heroin, kao najadiktivnija prirodna supstanca.

Zavisnost od interneta nije nova pojava. Ona je prepoznata još pre nekih 20 godina. U međuvremenu ona se rapidno proširila i, što je najgore, njene su razmere sve veće. Posledično, ljudi postaju zavisni od svega što je povezano sa internetom – od mobilnih telefona i drugih mobilnih uređaja, preko onlajn igrica, društvenih mreža, kupovine, kockanja, pornografije…

Nebrojeno ste puta sigurno i sami sedeli u društvu u kojem su svi, ili bar većina, umesto jedni u druge, gledali u svoje mobilne telefone. Isto to rade i deca na rođendanima, a neretko i roditelji, umesto da se posvete svom potomstvu.
Paradoksalno, ali uređaji i sredstva, osmišljena da olakšaju komunikaciju i povežu što više ljudi, doveli su do toga da je prave komunikacije nikad manje, i da se ljudi sve više otuđuju jedni od drugih. Umesto prijatelja u realnom životu, ljudi sve više traže one virtuelne drugare, iako oni nikakve veze sa prijateljstvom najčešće nemaju.

Ova najmodernija, digitalna zavisnost, kao i svaka druga ima i dodatne posledice, pre svega na mentalne i fizičke sposobnosti ljudi. Sveprisutna digitalizacija dozvolila je ljudima da se opuste i sve se više oslanjaju na svoje pametne uređaje koji umesto njih pamte telefone, adrese, rođendane, godišnjice… Ukratko, mozak im za neke stvari sve manje treba.
Iz čitavog spektra digitalnih zavisnosti svoje “ime i prezime” u vidu dijagnoze za sada je dobila samo zavisnost od video-igrica. Nju je pre godinu dana kao bolest prepoznala Svetska zdravstvena organizacija i uključila je u 11. izdanje Međunarodne klasifikacije bolesti SZO koje je objavljeno sredinom prošle godine.

Simptomi bolesti zavisnosti od kompjuterskih igara uključuju davanje prioriteta igranju na štetu drugih aspekata života, kao što su porodične i društvene veze, ishrana, spavanje, školovanje ili rad.
Bolest pogađa najviše mlade muškarce koji su više nego žene skloni igranju igara na kompjuterima.
Američko udruženje psihijatara smatralo je da nema dovoljno istraživanja tog stanja da bi se ta zavisnost svrstala među bolesti.
Po Međunarodnoj klasifikaciji koja se primenjuje u celom svetu za utvrđivanje i klasifikovanje bolesti, zavisnost od kompjuterskih igara trebalo bi smatrati bolešću ako negativne posledice traju više od godinu dana.

kompjuter

Zavisnost od interneta prisutna je i u Srbiji, te barem po tome pratimo svetske trendove. Na sreću, ne još u obimu koji je prisutan u nekim zemljama.

U Kini, na primer, istraživanja koja su rađena na uzorku od 10.000 adolescenata, kako kaže dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje, pokazuju da svaki deseti tinejdžer ima sve simptome zavisnosti od interneta. U Koreji je čak oko 15 odsto mladih, uključujući i studente, sa tim simptomima.

Istraživanja rađena kod dece uzrasta od dve do četiri godine, a koja su provodila po više od sedam sati pred ekranom, utvrdila su da je njihov frontalni korteks, deo kore velikog mozga koji se nalazi neposredno iza čela i koji nas čini mislećim bićima, smanjen.
“Nažalost, uvek se nađu neki ljudi koji i u tome pronalaze nešto dobro, pa je bilo komentara da je to samo još jedan od modela prilagođavanja i evolucije čoveka?! A ja se pitam čemu se mi to prilagođavamo. Pre 20, 30, 40 godina čitale su se bajke, pa se zamišljalo, razvijala mašta, kreativnost. Danas je fokusirano čulo vida. Sve je servirano. Ljudi postaju pasivni. Tako da će verovatno kroz evoluciju zakržljati neki organi koji nam nisu potrebni, za 50.000-100.000 godina. Mozak je prvi na udaru i frapantno je koliko se on brzo prilagođava.”, kaže dr Mladenović.

U Dnevnoj bolnici Klinike za bolesti zavisnosti prošle godine su, na primer, boravila četvorica momaka koji su napustili školovanje posle završenog osmog razreda osnovne škole.
“Zamislite da se to dešava u Beogradu u 21. veku! A znate li zbog čega su to uradili? Pa da bi bili na internetu i igrali igrice” objašnjava dr Mladenović za “Ekspres”.

Multiplejer igrice, veoma popularne kod mladih, istovremeno su i veoma adiktivne, jer okupljaju više igrača sa svih strana sveta, što je mladima veoma privlačno. A naročito im je, kako kaže dr Mladenović, privlačno ako im je alternativa u realnom svetu takva da ih u školi zadirkuju zbog toga što nemaju najnoviji model patika ili mobilnog telefona. Simptomatično je i to da su svi sem jednog bili deca razvedenih roditelja.

Dr Mladenović ističe da nije problem u samom internetu, koji je, kako kaže, revolucionarni pronalazak barabar sa pronalaskom točka.
“To je fantastična stvar. Odlična stvar je i vatra. Niko ne može da kaže da vatra nije korisna. Ali ponudite je detetu i ono će da se ispeče. Isto tako deci nudite neograničen pristup internetu. Problem je u nama, u sistemu, jer nismo napravili sistem prevencije,”, ističe dr Mladenović.

Mladima je, kaže, u ruke stavljena igračka koja je fantastično opasna, svoje kapacitete i mogućnosti uvećava svake nedelje. Armija ljudi se u svetu bavi samo time kako da naprave igricu koja će da bude što adiktivnija, koja će što više da navuče konzumente i da donese još veću zaradu.
“Čete psihologa i sociologa bave se time kako da te stvari postanu što adiktivnije. Igrice su, nažalost, jedina kategorija koju sistem prepoznaje kao uzrok zavisnosti.”, kaže sagovornik “Ekspresa” i pita se zbog čega na tu listu zavisnosti nije stavljena i zavisnost od društvenih mreža.

Jer veliki je broj ljudi koji imaju i po nekoliko profila. Preko dana, u realnom svetu oni su radnici u fabrici u Srbiji koji rade za minimalac od 30.000 dinara, ali su zato u virtuelnom svetu plejboji “koji poseduju palatu i jahtu”.
“Zamislite samo do kakvog će nesklada u njegovoj glavi o identitetu da dođe kada se ponovo sutradan vrati u tu fabriku? Možda će iz revolta ubiti nekoga ili sebe. Najbezbolnije bi bilo ako bi napustio taj posao i fabriku i vratio se u virtuelni svet. Bilo bi fantastično ako bismo mogli da živimo od vazduha, ali ne možemo.”, kaže dr Mladenović.

Naposletku, postavlja se pitanje ima li kraja celoj ovoj priči i gde je izlaz. Uz ogradu da ne želi da zvuči pesimistički, mada strahuje da smo ovu bitku izgubili, dr Mladenović ističe da drugog izlaza osim u porodici ne vidi.
“To stalno ponavljam, ali osim porodice ne vidim ni jednu jedinu instancu u današnjem svetu koja će da zaštiti pojedinca. Bez obzira na to da li je reč o detetu ili nekom starijem. Deca su samo više ugrožena zbog svoje nezrelosti, nepostojanja ličnosti, nemanja iskustva. Pogodniji su za manipulaciju. Nije na nama da otvaramo priču o zrelosti, koja opada u društvu u poslednjih 30-40 godina. Sve smo nezreliji, što to znači da sve više potpadamo pod princip zadovoljstva. Radimo samo ono što nam se sviđa i što nam pričinjava zadovoljstvo u tom trenutku, ne misliće o tome šta će da bude za mesec, dva ili tri.”, kaže sagovornik “Ekspresa”.

I u tome je, međutim, važna uloga države, kako bi se porodica ojačala. Dr Mladenović navodi tzv. islandski model koji je, kako kaže, ipak do jednog nivoa zloupotrebljen u Srbiji. Island je sve napore usmerio na rešavanje problema alkohola i marihuane kod adolescenata. Edukacija u školama bila je samo jedan od aspekata ove priče.
“Krucijalna, prva stavka je ojačati porodicu, podići životni standard, omogućiti ljudima da rade jedan posao sa tendencijom da se smanjuje radna nedelja na četiri dana. A nama se nudi varijanta radite, ako je moguće i 25 sati dnevno. Nije to dobro, jer onda nema ko da čuva našu decu. Onda su njihove familije mobilni telefoni, tableti i internet. I onda se čudimo što u nekom trenutku oni napuštaju školovanje.”, objašnjava on.

Nisu, naravno, samo deca u problemu. I odrasli su se pretvorili u digital zavisnike. Iz ruku ne ispuštaju mobilne telefone, tablete i druge digitalne gedžete. Lajkuju fotografije, šeruju i pišu postove i komuniciraju sa svojim “prijateljima”. A za to vreme realni život prolazi pored njih.

telefoni

Ima i onih koji se odlučuju za reli digitalnu detoksikaciju, a oni drugi, nešto umereniji, za digitalnu dijetu. Prva rigoroznija varijanta podrazumeva da se odreknete gotovo svih električnih uređaja u određenom vremenskom periodu.

Za one druge, umerenije, najbolja varijanta je digitalna dijeta. Prvo, treba definisati vreme u kojem nećete koristiti nijedan od uređaja. A to vreme možete da iskoristite za druženje sa drugarima, bavljenje sportom, odmaranje, čitanje…

Koje je to vreme, zavisi od osobe do osobe. Neko će možda svoj telefon da “zakopa” ujutru dok se sprema za posao. Mnogo je pogodnije da to uradite uveče, jer je to vreme koje možete da provedete sa prijateljima i porodicom. Naravno, to podrazumeva da su i oni na digital dijeti. Koje god da vreme odaberete, važno je da se tog režima pridržavate.

Drugi korak je da sebe odviknete od toga da reagujete momentalno kada vam se neka notifikacija ukaže na telefonu, tabletu, kompjuteru… One s vremenom mogu da postanu prilično uznemirujuće i da vam odvlače pažnju, jer vas neprestano svetlucanje ekrana, zujanje i zvonjava odvlače od vaših obaveza. Zato podesite vaš telefon tako da obaveštenja o nečemu što ne zahteva momentalnu reakciju jednostavno isključite.

Treća, možda i najznačajnija stvar jeste da konačno o’ladite sa društvenim mrežama. Na njima visite svaki put kad vam je dosadno i onda samo odjednom shvatite da vam je celo veče propalo dok ste gledali u ekran, bez nekog smislenog razloga i bez nekog određenog cilja. Zato, kao i kada je reč o proveri službenog mejla, odaberite doba dana kada ćete proveravati svoje naloge na društvenim mrežama. A ako ste od onih koji neprestano i preko svake mere objavljuju suviše lične informacije, očajnički se nadajući da ćete da izazovete bilo kakvu reakciju vaših „prijatelja”, učinite svima uslugu i jednostavno nemojte to da radite.

Od otuđenja do ludila

U knjizi „Second life” reč je o tome da će virtuelni svet postati pandan realnom, ali mnogo privlačniji. Već sada, kako ističe dr Ivica Mladenović, ima ljudi koji kupuju svoja ostrva u tom virtuelnom svetu i prave sebi neko utočište.
“Ali to je sa stanovišta zdrave logike neverovatno, jer to ne postoji. To vrlo često liči na otuđenje od realnosti, a otuđenje od realnosti je osnovni simptom ludila.”, dodaje on.

U Francuskoj je, kako kaže, svojevremeno sprovedeno istraživanje posle kojeg je zaključeno da imaju mnogo dece sa simptomima autizma, gde upravo dolazi do otuđenja realnosti. Tek kasnije neko se setio da upita šta rade ta deca, a odgovor je bio logičan – provode dosta vremena na internetu.
“I zbog toga što su fokusirani na internet i video-igrice, ne obraćaju pažnju na stimuluse iz realnog života. To se zove pseudoautizam.”, kaže dr Mladenović.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar