Histerija

Histerija

FOTO TANJUG / NEMANJA JOVANOVIC / dmm


U leto 2001. godine na proslavi Stubova kulture, na koju su stigli gotovo svi dojučerašnji revolucionari, pobednici u decenijskom sukobu sa Miloševićem, predstavnici nove elite, Svetlana Velmar Janković, njeno iskustvo, njena pamet,
nisu imali nikakvu sumnju.

“Mladiću”, rekla je, “zapamtite, ništa ne menja karakter čoveka, kao audi sa vozačem”. I pogrešila je. Nije njih audi sa vozačem promenio. Pogotovo što je, većina njih, nova vlast, bila ubeđena da su to postali isključivo svojom zaslugom, da jesu pobedili, ali da je to, ipak, nešto što im je ionako pripadalo.

Milošević, njegova trinaestogodišnja vladavima, u njihovim glavama bila je tek incident, greška one i u to vreme bezube Srbije, koja je tek u oktobru 2000-te prihvatila da vlast treba da bude prepuštena najboljima, onima koji su stvoreni za vladanje, jer znaju najviše, najpametniji su, gotovo rođeni na zadnjem sedištu audija, da budu prvi, u svakom društvu.

Zoran Đinđić nije bio njihov tipični predstavnik.

Previše pragmatičan, previše protestantski odgojen, spreman i da uprlja ruke zarad
ostvarivanja cilja, vredan u meri koja je vređala njihovu urođenu lenjost, on im je sve vreme smetao, između ostalog i zato što nije verovao u njih, ništa manje nego oni u njega.

Nacionalno uštogljeni Koštunica, spreman da bude neobavešten kad god to treba, bio je, po svemu, lakši izbor.

Pogotovo kroz kohabitaciju, koja je omogućila da se osiguraju pozicije, i da se, baš na onom mestu na kojem i treba, dočeka vlast Borisa Tadića. On je bio idealan izbor. Blještav, a prazan, toliko da su ga na nekim mestima zvali “Tulumba”, a na drugim – Forest Gamp.

Kako god, sve je bilo pod kontrolom. A ono što nije, gašeno je, otpuštano, čak i hapšeno, uz prećutno odobravanje elite. Njoj je bilo dobro, sve do 2012. godine i Tadićevog poraza na izborima. Mnogi iz elite nisu bili čak ni protiv tog scenaria, na izborima su promovisali “bele listiće”, ali su onda suočeni sa činjenicom da gubitak nije samo njegov, nego, u velikoj meri, i njihov.

Razne sinekure su otišle k vragu, honorari izgubljeni, pozicije, uticaj, članstvo u komisijama, upravnim odborima, novci od kombinacija, reklama, i sve ono ostalo što im je život, za vremena Borisa Tadića, činilo tako udobnim i zgodnim.

Još kada su shvatili da je na vlasti apgrejdovana verzija onog protestantskog Đinđića kojeg nisu voleli, i samim tim deset puta efikasniji, a za njih gori, nisu više imali gde.

Histerija je bila sasvim očekivan izlaz. Nemoćni pred tim političkim džinom, koji je sve svoje protivnike doslovce zgazio, pripadnici elite, kako one političke, tako i javne, počeli su da se bacakaju, vrište, koče, grče, plaču i besno zahtevaju da neka sila, bilo koja, ukloni tog ugnjetivača njihovog lika i dela.

Kako kod dece, tako i kod odraslih histerija je način da se na sebe skrene pažnja, i da se ukaže na neku umišljenu nepravdu. Dete će, u samoposluzi, da dobije histerični napada kada ne dobije čokoladicu, ovi su ga dobili,
jer im je oduzeta vlast, oduzet im je položaj, oduzete su im pare, uticaj, moć, razna profitabilna mesta.

I, zbog toga, za taj deo političke i javne elite, činjenice su prestale da budu važne.

Oni su našli svoje, zaboravljajući sve ostale.

Vučić je, tako, proglašen za velikog zlog vuka, a njegova vladavina, uprkos faktima, za najgoru stvar koja je mogla da se desi. I upravu su. Za njih gori scenario ne postoji.

Gigant sa više od pedeset odsto glasova, pa ga još i bezubi Srbi vole, štreber koji u sve što radi ulaže sto puta više energije nego što su oni u stanju i da zamisle, tip koji je uprkos njihovom hejtu
pokrenuo gomilu stvari u učmaloj zemlji, postigao rezultat, postao planetarno prepoznatljiv…I, da sve bude još gore, kada se bavi njima, s vremena na vreme, i u to uloži više truda nego oni sami, dok se bave i sobom, i njim.

Zato ih je porazio, gde god je stigao i hteo. Što je sve rezultiralo, još većom histerijom. I sada, koji mesec pre izbora, ona dostiže svoj vrhunac. U nju upadaju profesori univerziteta, umetnici, pisci, novinari, svi koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da je na vlasti onaj, po njima nedostojan, u odnosu na njih drugorazredni, deo snaga koje su onomad porazili.

Sve ono što nisu hteli da rade Borisu Tadiću, sada bi, histerično, da rade Vučiću. Da ga biju, jure, prognaju, streljaju, obese, smeste u ludnicu, lustriraju i, na taj način, dokažu da je on, poput nekada Miloševića, takođe samo incident, nepogoda koja će sigurno da prođe, a oni će ponovo zasesti na nepravdom oduzeti presto, prestole.

A gde je tačno njegov greh, nije baš sigurno.

I svako ko iole pamti, zna da danas dnevno bude objavljeno više medijskog materijala protiv Vučića, nego što se Tadiću dešavalo za godinu dana. I da je Tadić, a ne Vučić kontrolisao baš sve medije, svaki štampani (osim Tabloida i Borbe, koju je ugasio) i svaku televiziju.

I da je on smenjivao urednike, čak i hapsio, izglasao onaj ludački Zakon o informisanju, uveo svoje ljude da vode Kurir, oterao Ljilju Smajlović, Antonija Kovačevića, da ne pričamo da je tada, a ne danas, poptredsednik Tadićeve stranke i gradonačelnik ujedno bio i vlasnik novina, preko kojih su mnoge sudbine i političke i javne, uništene, za njegov račun.

Pa zašto onda tolika histerija, oko slobode medija danas? Zašto onda Petričić nije oštrio pero i crtao klasičnog autokratu, svekontrolora Tadića?

Gde su bili svi današnji glasnogovornici slobode. Od Goce Suše, do onih iz Nina, Vremena, Blica, da ne pričamo o N1 koja nije ni postojala.

Zašto tada Snježana Milivojević, tada kada je hapšen Slavoljub Kaćarević, kada su Smajlovićka i Kovačević smenjivani, kada je Borba ugašena, kada je izglasan onaj zakon, zašto nije pričala o tome da je jedina građanska vrednost koju treba da naučite – kako da na ulici artikulišete svoju volju?

Zašto onda, kada su gubljena radna mesta, zemlja propadala i zaduživala se, kada su u Moskvi osnivane firme kojima je trebalo da bude kupljena Politika, kada je otet Kurir, kada je Đilas bio vlasnik Pressa.. zašto u to vreme Jovo Bakić nije pričao o tome kako se u RTS upada sa dugim cevima i kako ćemo ove jednog dana juriti po ulicama.

Gde su bili Teodorović, ona fantomska braća Trifunović, Kojo, svi govornici sa umrlih protesta, pripadnici raznih Samoodbrana, istoričari, pisci, slobodni novinari?

Kako i zašto se nije čuo njihov glas?

Danas se za kulturu daje deset puta više novca nego onda. Danas je ekonomski deset puta bolje. Danas ima deset puta više glasova protiv nego tada. I svako ko hoće pošteno da računa, ne može da ne kaže da tada, u vreme Borisa Tadića, jeste, u svemu, bilo deset puta gore.

A gde je bila histerija?

Gde kočenje, bacakanje, vrištanje, gde su bili Danas, Vreme, Nin, Petričić, svi ovi sa N1, NUNS NDNV, glumci, pisci – svi?

I čime objašnjavaju svoju ondašnju podršku nekome ko je bio i gori i grđi?

Koliko ih se bunilo protiv Zakona o informisanju?

Koliko ih je došlo pred CZ kada je Kačarević tamo utamničen? Ko je podržao Ljlju, ili Antonija? Ko je protestvovao zbog Borbe? Snježana Milivojević? Jovo Bakić? Olja Bećković? Drugi profesori? Glumci? Pisci? Novinari? Drugog objašnjenja, osim da im nije bilo loše, nema.

Zato što su bili ubeđeni da su oni elita, koja će određivati tokove, koja će biti deo duboke države, postavljati, smenjivati, uticati, uzimati pare, imati moć.

Zato što ni Beograd na vodi, ni radovi po ulicama, ni RTS, REM, Koridori, fabrike, putevi, investicije, radna mesta… ništa do svega nije smelo da se dogodi bez njih, bez njihovog amina, i njihovog odgovarajućeg dela.

A desilo se. I ne mogu to da podnesu. Otuda nezadovoljstvo. Otuda deca sa protestantskim stažom, bez obzira na svu odvratnost tog idiotskog čina, otuda razne smoodbrane i samoobmane, otuda kuknjava pred strancima, otud sve besmislene stranke i pokreti, mediji koji imaju samo jednu tezu, otuda raznorazni heroji nove revolucije, prolupani glumci, akademici koji su se revolucije setili tek kada su prešli sedamdesetu, novinari koji su prespavali devedesete pa ih sada imitiraju, otuda sav taj elitistički bašibozluk, koji prosipa okolo svoju frustraciju i traži nečiju krv.

No, ubrzo idu izbori.

I za njih je neki plan obično pametnji način od histerije. Pošto se oni ne održavaju na twitteru, niti po kafanama i kafićima.

Ali, nije na nama da ih na to podsećamo. Na nama je da im kažemo da možda jesu skrenuli pažnju na sebe, svim tim grčenjem, ali da više nikoga ne mogu da prevare.

Danas, dok oni vrište, jeste deset puta bolje nego onda kada su mudro ćutali.

I to je dokazano. I moraće da nađu nešto drugo.

Histerija nije dovoljna. Više je dosadna.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar