IDITE, NEĆETE SE VRATITI: Srbiju godišnje napusti oko 51.000 mladih ljudi

IDITE, NEĆETE SE VRATITI: Srbiju godišnje napusti oko 51.000 mladih ljudi

Shutterstock


Maja i Miloš žive sa spakovanim koferima. Ne zato što su neki svetski putnici koji više vremena provode po svetskim metropolama nego kod kuće. Njihovi koferi spakovani su za put u jednom pravcu – Nemačka. Oboje su medicinski radnici – lekari. Srbiju su odlučili da napuste jer, kako kažu, više “ne mogu da se bore sa vetrenjačama”.

Nije u pitanju egzistencija, jer su sa njihove dve plate mogli sasvim lepo da žive sve četvoro – njih dvoje i dvoje dece. A to znači da su mogli da, uz kredit za stan koji imaju, svake godine idu i na more i na zimovanje, ali i na još poneko kraće putovanje.
Problem je, kažu, koliko god to izlizano zvučalo, u sistemu. Od toga da su oboje na poslu morali da trpe hirove manje stručnih ljudi od njih koje je sudbina ili partija na hijerarhijskoj lestvici postavila iznad njih, do toga da ne mogu da naplate dobijenu presudu protiv investitora koji im je uz stan prodao i neupotrebljivu garažu.

Već nešto više od godinu dana sve četvoro pohađaju intenzivne kurseve nemačkog jezika. Miloš je položio i nekoliko ispita u Nemačkoj, neophodnih da bi dobio radnu dozvolu. Ostao mu je još jedan, a čim ga, kako veruje, uspešno savlada, nada se i poslu u jednoj bolnici na jugu Nemačke, sa čijim je menadžmentom već razgovarao.

Shutterstock

Shutterstock

Svestan je da tamo u startu neće imati poziciju kakvu je imao u Beogradu, jer ovde je jedno vreme bio i pomoćnik direktora klinike, ali spreman je na to jer veruje da to radi za dobro svoje porodice.

“Više jednostavno nema smisla da ostajem ovde. Iako još nemam posao u Nemačkoj, dao sam otkaz jer je stanje na klinici bilo nepodnošljivo”, objašnjava Miloš, kao da se pravda zbog čega je to uradio.

Uz Maju i Miloša, kao već iskusne zdravstvene radnike, Srbija će izgubiti i njihovu decu, odlične đake osnovne škole, ali, što je takođe veoma značajno, perspektivne atletičare. Jer oboje treniraju u jednom prestoničkom klubu i na svim takmičenjima redovno su na pobedničkom postolju u svojim kategorijama.

Kažemo da će Srbija da izgubi, jer oni svakako nemaju nameru da se u nju, jednom kada odu, vrate. Sa tim su definitivno raskrstili.

I po tome se, na žalost po Srbiju, ne razlikuju od hiljada i hiljada drugih koji su već otišli ili tek planiraju da emigriraju iz Srbije, bez obzira na to da li je reč o IT stručnjacima koji bi mogli da rade i odavde, ali im sistem više odgovara u inostranstvu, medicinskim tehničarima koji će raditi kao negovatelji u staračkim domovima Austrije, šoferima koji će posao naći u Sloveniji ili onim koji su spremni da svoju fakultetsku diplomu zamene sertifikatom za rad na CNC mašini koja će im u Nemačkoj vredeti više nego što im vredi akademska titula u Srbiji.

A podaci Evropskog statističkog zavoda pokazuju da Srbiju mesečno napusti više od 4.000 ljudi, a godišnje oko 51.000, uglavnom mladih. To praktično znači da Srbija godišnje ostaje bez grada veličine Užica.

Podaci OECD-a govore da je za deceniju i po, od 2000. do 2015, Srbiju napustilo 654.000 osoba, a najgora je bila 2015. godina, kada je iz zemlje otišlo čak 60.000 ljudi.

Shutterstock

Shutterstock

Istraživanja rađena među studentima 2018. i 2019. godine pokazuju da svaki treći budući akademski građanin ima nameru da po završenom fakultetu ode iz Srbije, a čak polovina njih nema nameru da se vraća.

Studija Fondacije “Fridrih Ebert” pokazuje istovremeno da mladi kao razlog odlaska iz zemlje navode ekonomske razloge, a odnedavno i “pesimistično viđenje budućnosti srpskog društva”. A iza toga se, praktično, krije i ona reč „sistem” koju spominju i Maja i Miloš.

Reći će mnogi kako su ljudi odlazili i ranije, kako je „gastrosa” bilo još 60-ih i 70-ih godina.

Ove nove generacije se, međutim, po nečemu razlikuju od prethodnih generacija ekonomskih emigranata. Skoro da niko od njih, naime, nema na pameti mogućnost da će se kad-tad vratiti u Srbiju. Malo kome od njih će pasti na pamet da na rodnoj grudi sazida kuću od 300 kvadrata u kojoj će provoditi penzionerske dane okružen unučićima. Nagledali su se tih kuća izgrađenih pre 30, 40 godina koje danas zvrje prazne, u kojima nema ni deda, ni baba, a kamoli da se iz njihovih dvorišta čuje dečja graja, i takvu grešku neće ponoviti.

To potvrđuje i demograf Vladimir Nikitović iz Instituta društvenih nauka u Beogradu, koji se godinama bavi migracijama stanovništva.

“Trend je danas drugačiji, a za to postoji više razloga. Drugo je vreme bilo kada su gastarbajteri ranije odlazili. Država je tada imala sporazume sa zapadnim zemljama kojima je trebala radna snaga, dok je kod nas bilo viška radne snage u segmentu koji je bio potreban zapadu, kada je reč o obrazovnoj strukturi. Istovremeno, bila je to bebi-bum generacija, pa je svakako bilo viška radne snage. Generalno gledano, tako nešto bilo je u interesu obe strane. Sada je u pitanju nešto drugo. Zapadne zemlje ponovo imaju interes za radnom snagom, doduše u drugim sektorima, ali mi nemamo interes da nam ljudi odlaze. To je osnovna razlika kada govorimo o pokretačima migracija”, kaže Nikitović za “Ekspres”.

Druga razlika je što, kako kaže, ljudi kada su ranije odlazili, to su činili sa namerom da se vrate posle nekog vremena, jer nije postojala ni jasna percepcija kako to tamo izgleda, niti šta bi oni radili. Postojala je, dakle, jasna namera da odu u inostranstvo kako bi nešto zaradili i da se potom vrate. Ispostavilo se, međutim, da su i oni u inostranstvu ostali uglavnom veći deo radnog veka.
Jedan od razloga za njihov povratak je, kako dodaje Nikitović, i taj što države u koje su dominantno išli ljudi sa ovih prostora, poput Nemačke, Austrije i Švajcarske, nisu imale politiku integracije prema ljudima sa starne.

Shutterstock

Shutterstock

“Tako su oni na neki način bili getoizirani, pa su tek njihovi potomci imali priliku da se integrišu”, kaže Nikitović.

Promene na globalnom nivou, međutim, doprinele su da se menjaju stvari i kada je upitanju migracija stanovništva. Mobilnost je veća, a preko interneta je moguće doći do većine neophodnih informacija o tome kako se nastaniti u drugoj zemlji. A to onda daje više mogućnosti da se razmišlja o trajnom iseljenju.

“Činjenica je da novije generacije više razmišljaju o trajnom naseljavanju u inostranstvu. To ne znači da će u praksi tako i biti, jer ne zavisi sve samo od njihovih želja, ali je svakako bitna razlika u odnosu na onaj raniji period”, dodaje Nikitović.

Druga razlika je, kako dodaje, i to što je sada među onima koji bi se iselili sve više ljudi sa višim i visokim obrazovanjem. To ne znači da i dalje nema onih, pre svega sa nešto nižim stepenom obrazovanja, najčešće u sektoru građevine ili transporta, koji i dalje razmišljaju, da tako kažemo, kratkoročno, sa željom da za par godina zarade nešto novca kako bi u Srbiji sazidali kuću ili kupili stan.

“Oni se poprilično muče. Žive skromno. Najveći broj njih kada odu i dalje imaju viziju da zarade novac koji ovde ne mogu, kako bi u Srbiji pokušali makar nešto da sazidaju ili reše neke od osnovnih problema koji su ih naveli da idu. Obrazovaniji najčešće razmišljaju o trajnom odlasku i, u najvećem broju slučajeva, to se i događa”, kaže Nikitović.

On dodaje da to ne znači da oni koji su otišli da voze kamion ili da budu medicinske sestre neće ostati, jer postoji i ta opcija, ali se u osnovi razlikuju njihovi motivi kada odlaze, tj. često ne planiraju da ostanu.

Da se struktura srpske dijaspore već promenila, te da će se, procene su, još više menjati, svedoči i Aleksandar Čotrić, poslanik i član Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije.

“Ljudi koji danas odlaze ne liče na one ekonomske migrante od pre 40 ili 50 godina koji su odlazili sa svešću da odlaze na određeno vreme. U većini slučajeva reč je o ljudima koji planiraju za stalno da se isele i da život sa svojim porodicama nastave u inostranstvu. Oni će, možda, slati izvesno vreme novac rodbini, ukoliko je imaju ovde, ali generalno je reč sve više o onima koji se kompletno iseljavaju. Oni su prelomili u sebi da je to odlazak za stalno”, kaže Čotrić.

Shuttertsock

Shutterstock

To se, dodaje, dalje reflektuje i na njihov odnos sa starom dijasporom. Oni se, naime, sve ređe uključuju u rad srpskih udruženja u inostranstvu. A za to je više razloga. Osnovni je što nemaju vremena jer moraju da rade kako bi prehranili porodicu.

“Kad stignu tamo, oni moraju da rešavaju egzistencijalne probleme. S druge strane, u upravama tih klubova su uglavnom stariji ljudi sa kojima oni nemaju mnogo dodirnih tačaka. I kada dođu u klub, budu na nekoliko sastanaka, samo kako bi se uverili da sebe ne vide u tim udruženjima”, kaže Čotrić.

Novi emigranti se, kako kaže, više povezuju sa svojim kolegama sa posla, povezuju se interesno i profesionalno, a ne po nacionalnom ključu.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar