Ima li prečice do Evropske unije?

"Za Srbiju je prihvatljivo članstvo u Evropskoj uniji bez prava veta“, izjavio je nedavno predsednik Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu za "Algemajne cajtung“. "Najvažniji aspekt za nas je unutrašnje tržište, kao i slobodni protok robe, ljudi i kapitala, to su centralne vrednosti koje time Srbija želi da postigne.“

Članstvo neke zemlje kandidata u EU bez prava veta, koje zagovaraju Srbija i Albanija, predsednik Evropskog saveta Antonio Košta ne odbacuje, podsećajući da su u svim prethodnim procesima proširenja postojale neke prelazne, odnosno privremene, klauzule dodajući da će to sigurno biti neophodno u predstojećem proširenju.

On je u izjavi za ENR dodao da proširenje Evropske unije, odnosno ulazak zemalja Zapadnog Balkana, Ukrajine i Moldavije, predstavlja prioritet za Brisel, ali je neophodno sprovesti brojne reforme kako bi se ispunili svi kriterijumi iz Kopenhagena, budući da se proširenje zasniva na zaslugama, te da EU mora da ima osećaj o hitnosti proširenja, zbog čega bi trebalo da se razmotre interne reforme, odnosno šta treba da se uradi interno po ovom pitanju.

Upitan da li bi podržao članstvo neke zemlje kandidata u EU bez prava veta, Košta kaže da ako se pogleda prethodnih sedam procesa proširenja, u svima su postojale neke prelazne klauzule, privremene klauzule, klauzule o progresivnoj integraciji i ističe da će sigurno u predstojećem proširenju biti potreban i neki prelazni period, naglašavajući važnost da se očuva jedinstvo EU i da se obezbedi jedinstvo u različitosti.

Ovu ideju snažno podržava i Benžamen Adad, francuski ministar za evropske poslove, koji je nedavno izjavio da je proširenje Evropske unije, uključujući ulazak Zapadnog Balkana, kao i Moldavije i Ukrajine, geopolitički imperativ za Evropu.

Viši saradnik u organizaciji Carnegie Europe Pjer Vimon rekao je da je Zapadni Balkan prepoznat za ulazak u EU još pre 26 godina, ali da postoji utisak da se proces odlaže, što i same zemlje primećuju, ocenjujući da Unija na tom putu ide unazad. Potrebno je učiniti da zemlje kandidati shvate da su potrebne za stabilnost EU i jasno im predočiti koje koristi mogu imati od članstva.

Zoran Milivojević, karijerni diplomata i spoljnopolitički analitičar, za "Ekspres“ podseća da proces pristupanja Srbije nije bio standardan.

"On je od početka bio drugačiji u odnosu na sve druge zemlje. Uvek su postojali politički uslovi. Još od početka veka, kada smo se mi izjasnili za tu evropsku priču. Prvo je morala da se izdvoji Crna Gora, pa je onda bio Haški tribunal, kao uslov da uopšte počnu pregovori, pa kada se to nekako završilo onda je Kosovo došlo na red, koje i danas traje. Pitanja Kosova i Metohije je glavni politički preduslov koji i danas figurira“, kaže Milivojević.

U međuvremenu se, dodaje, i metodologija promenila. Ranije su se otvarala poglavlja, sada su klasteri. Na kraju je promenjena i platforma i politički kontekst. Izmenjeni su, prema njegovim rečima, i ključni uslovi jer sada je geopolitika u prvom planu.

"Sada je, što se nas tiče, jedan od ključnih uslova uvođenje sankcija Rusiji. U svim tim okolnostima Srbija nikada od početka nije tretirana ravnopravno, kao što su tretirane druge zemlje. To je prva stvar i od toga sve počinje. To je i sada prisutno. Mi smo izašli sa inicijativom i dobrovoljno smo se odrekli prava glasa, rekli da nas interesuje da se priključimo evropskom tržištu, da polazimo od onoga što je osnova Evropske unije, a to je ekonomija, one četiri slobode, sloboda kretanja roba, usluga, ljudi, kapitala. I u tom smislu rekli smo da prihvatamo sve uslove za pristupanje i tržištu i Šengenu, i da se odričemo prava glasa... to je prioritet. Međutim, videli ste da je izjavila Marta Kos da i to nije prihvatljivo“, dodaje Milivojević.

Šef Misije Srbije pri EU, a od pre neki dan i glavni pregovarač u pregovorima o pristupanju Srbije Evropskoj uniji Danijel Apostolović ocenio je, međutim, da je to lični stav Marte Kos, ali ne i stav Evropske komisije.

Milivojević kaže da je čuo šta je Apostolović rekao, kao i da je rekao da je iznenađen izjavom Marte Kos, što navodi na zaključak da je Srbija bilateralno razgovarala sa državama članicama i da ta ideja otprilike može da prođe, ali se o njoj nije izjasnila i Evropska komisija.

"To je prva stvar. Ali postoji i druga stvar koju moramo imati na umu – da i dalje postoji to tvrdo jezgro, grupa zemalja, tu su baltičke države, Poljska, Švedska, Finska, pa na neki način i Nemačka, koje insistiraju na političkim uslovima koji ne važe za druge zemlje, a to je da Srbija mora da se usaglasi sa spoljnom politikom EU. A to, kad prevedeš na srpski jezik, znači da se uvedu sankcije Rusiji. Videli ste i šta kažu Fon der Lajenova i Marta Kos: ’Evo, dok mi pričamo o tome, Rešetnjikov, ministar za ekonomiju Rusije, u Beogradu se sastaje sa Vučićem, sa njim Srbija kupuje vreme, Srbija kupuje kineske rakete, pregovara novi gasni aranžman...’ Nema tu velike filozofije i velike dileme. Za nas i dalje važe politički uslovi“, dodaje sagovornik "Ekspresa“.

Nije tajna da je geopolitika i ranije bila prvi uslov za ulazak u Evropsku uniju. Jer, kada su primili Rumuniju i Bugarsku Srbija je bila pet kopalja ispred njih po mnogo čemu. Milivojević dodaje kako ni sada tu nema ničeg novog.

"Geopolitika se promenila najpre ratom u Ukrajini. Druga značajna promena je promena administracije u Vašingtonu. Svet više nije unipolaran. Sad živimo u bipolarnom svetu gde je interesima velikih sila u ovom trenutku sve podređeno. Velike sile pokušavaju da izgrade svoje pozicije, svoje interesne sfere kako bi učestvovale na odgovarajući način u novoj preraspodeli moći i u građenju novog svetskog poretka. Evo to je suština. Svetski poredak se do sada zasnivao na unipolarnosti i na takozvanoj liberalnoj demokratiji, zasnovanoj na pravilima koja su izgradile SAD.

To nam je nedavno rekao i Fridrih Merc da se u građenju novog poretka grade nove interesne sfere. Ovaj naš region je zacrtan, da tako kažem, u interesnu sferu Zapada ili ga bar Zapad tretira kao svoju zonu uticaja, a u tom smislu i Evropska unija. Važno je reći da je posle ruske intervencije u Ukrajini zaustavljen proces širenja NATO-a na istok“, primećuje Milivovjević.

A to je u suštini iznudilo i novu poziciju EU, koja se ogleda u tome da sada, pošto proširenje ne može da ide preko NATO-a, sada ide preko Evropske unije.

"I zato se razgovara o prijemu Ukrajine i Moldavije u EU. Evropska unija sada ima novi zadatak. Geopolitička dimenzija je prevagnula u odnosu na one standardne principe na osnovu kojih se proširivala Evropska unija ranije. Sada je geopolitika u prioritetu. I u tom smislu ono što se geopolitički odnosi na nas dobija prioritet. I zato su, kada smo mi u pitanju, prva i glavna pitanja vezana za geopolitički kontekst i za geopolitički interes. Zato insistiraju na takozvanom usaglašavanju, iz prostog razloga što sada u Evropskoj uniji dominira geopolitika i dominira, ja bih rekao, ratna opcija koja podrazumeva definitivno izbacivanje Rusije pa i Kine sa ovih prostora i puno vezivanje ovog prostora i usklađivanje sa onim što je geopolitički interes Zapada koga promoviše Evropska unija“, kaže Milivojević.

Na konstataciju da ima analitičara i na Zapadu koji u novonastalom globalnom prestrojavanju dovode pod sumnju opstanak EU, Milivojević uzvraća da će, prema njegovom mišljenju, u budućnosti Evropska unija imati dva problema.

"Jedan problem je funkcionisanje jer očigledno da reforme stoje pred njom. Zbog promena u Evropi, pa i u svetu, i cele situacije u kojoj Evropska unija deluje, neophodne su promene i korekcije na nivou Lisabonskog ugovora, na nivou onoga što čini novo vreme. Multipolarni svet, drugi raspored interesa, drukčija prava i obaveze država članica po raznim osnovama. Dakle, prvi problem je funkcionisanje. Drugi problem je odlučivanje. Nema više konsenzusa. I tu je glavna bitka između dva koncepta. Jedan koncept zalaže se za dalju federalizaciju, dakle za dalje odricanje država članica od suvereniteta u korist zajedničke politike zajedničkog centra.

Druga škola mišljenja zasniva se na onom što donosi suverenizam, a to je da Evropska unija treba da bude zajednica nezavisnih suverenih država. I tu je ta bitka između dva pola. Tu se vrti sudbina Evropske unije. Na sudbinu Evropske unije će uticati i već utiče i promena transatlantskih odnosa, bar u ovoj administraciji SAD, koja u mnogo čemu odbacuje EU kao do juče značajnog ekonomskog i političkog lidera u svetu. Ova administracija se opredeljuje za bilateralizam. I oni nemaju nameru da svoje interese dele ili ostvaruju zajedno i uvažavajući interese Evropske unije. Smatraju da je Evropska unija skup država koje će rešavati svoje probleme, ali da Evropska unija treba da bude podređena onome što je interes Amerike kao vodeće države Zapada. U ovom trenutku se oni ozbiljno razilaze. Ali, Evropska unija ima šansu i imaće budućnost ako se vrati svojim korenima. A to je da je to mirovni projekat zasnovan na ekonomiji. I na one četiri slobode, ono što je u osnovi Evropske unije. Militarizacija i ratna opcija nisu. Za tako nešto nemaju ni snagu. I druga stvar koju Evropska unija mora da shvati jeste da je Evropa deo sveta, a da nije više vodeći kontinent. Nije nosilac nove civilizacije i novih civilizacionih kretanja, ona je u zaostatku u odnosu na to. Treće, Evropska unija mora da shvati i to da nema Evrope bez Rusije. Evropski kontinent podrazumeva i Rusiju u istorijskom, političkom, ekonomskom, razvojnom, kulturološkom, etničkom, kakvom god hoćeš smislu“, kaže Milivojević.

Isto je tvrdio svojevremeno i general Šarl de Gol, a Milivojević ističe da u EU to prosto moraju da razumeju jer su to neke stvari od kojih Evropska unija mora da pođe.

"Dalje, Evropska unija mora da shvati da joj svet, počev od Amerikanaca pa i mnogih drugih ozbiljnih zemalja, neće dozvoliti da pokrene treći svetski rat. Dakle, ta ratna opcija nema perspektivu i ne ide u korist ni Evropske unije ni Evrope u celini“, dodaje Milivojević.

Nije slučajno Benžamen Adad, francuski ministar za evropska pitanja, pre nekoliko dana na jednoj konferenciji za medije istakao značaj Zapadnog Balkana za novu geopolitičku ulogu EU. Slično je ranije govorio i kancelar Fridrih Merc da "ne možemo mi da se odreknemo Zapadnog Balkana, ne smemo ga prepustiti nikom drugom“.

"Zapadni Balkan je uračunat u zapadnu sferu interesa. I nije kompletan prostor Evropske unije i kao koncepta i kao projekta, ali i kao funkcionalnog mehanizma, ukoliko ostane ova ’rupa’, dakle prostor koji čini Zapadni Balkan. Jer ovde se sučeljavaju tri ključne stvari od kojih zavisi bezbednost, sudbina Evrope. Susreće se u političkom smislu sve ono što su izazovi modernog sveta, i liberalni koncept i suverenistički koncept, i bliskost Mediterana i Bliskog istoka. Ovde su i sve vere zastupljene... Sve to se ovde slama i koncentriše na način koji podrazumeva da Evropa funkcioniše bezbedno. Treće, ovo ti je energetsko čvorište, šta god ko mislio, i saobraćajno i energetsko čvorište. Kroz ovaj prostor prolazi sve, i ako hoćeš da povežeš južnu i centralnu Evropu, ako hoćeš da povežeš Aziju sa centralnom i sa zapadnom Evropom u bilo kom smislu ti moraš da imaš u vidu ovaj prostor. Ne možeš bez njega, naprosto to je tako. I to ti nameće geografija, i to ti nameće ono što ne možeš da promeniš. Ovaj prostor mora da se ima u vidu. I na kraju ono što je za Zapad, za Evropu ključno ‒ zašto to kažu iz Evropske unije, zato što je ovde najveće uporište interesa globalne konkurencije, mislim na Rusiju i Kinu. I prema tome, ako hoćeš da imaš zaokruženu Evropu u smislu politike ili geopolitike ili tih interesa, onda moraš ovaj prostor da imaš kao svoj“, ističe sagovornik "Ekspresa“.

Milivojević se slaže sa time da Srbija ni u kom slučaju ne bi smela da se odrekne Kine i Rusije, ali dodaje i kako misli da to svakako neće da uradi.

"Više od toga što ne bi smela, Srbija ne sme da se odrekne svog imena i svog položaja i svog identiteta. I taj identitet je garancija položaja. Upravo se njen međunarodni položaj i njena pozicija koja podrazumeva i unutrašnju dimenziju zasnivaju na njenoj ličnoj karti. A njena lična karta kaže da je Srbija nezavisna, da je vojno neutralna i da je za Srbiju dominantni kriterijum postavljanja i ponašanja državni i nacionalni interes. I to je to“, ističe Milivojević.

Mora se, ipak, postaviti pitanje šta bi Srbija dobila ulaskom u Šengen zonu, pa čak i bez prava veta?

"Dobija pristup tržištu, što je za Srbiju najvažnije iz prostog razloga. Participacija u tom zajedničkom tržištu za Srbiju je mogućnost da svoj tempo i karakter razvoja, koji ima sada, unapredi u značajnoj meri i da ostvari strateške ciljeve koji se tiču razvoja i ekonomije. Kada je reč o Šengenu, interes je pa da ti kamioni slobodno idu, da ti niko ne dovodi u pitanje slobodan protok roba i usluga. Imajući u vidu geografski položaj Srbije, u svakom slučaju bi to značajno uticalo na dalji razvoj. Zamislite koliko bi firmi došlo ovde pošto smo saobraćajno povezani, pošto imamo te mogućnosti, pošto imamo slobodan protok. Uzmite u obzir koliko bi njih došlo imajući u vidu koliko smo napredniji u razvojnim potencijalima, u IT tehnologijama u odnosu na susede i na sve ostale. Drugo, koliko su naši potencijali u poljoprivredi, turizmu, prerađivačkoj industriji i ostalog značajniji i dominantni u odnosu na celo okruženje... Sve bi to došlo do izražaja.“

Ostaje, međutim, pitanje Kosova i Metohije, ali to, prema Milivojevićevom mišljenju, nije nešto o čemu može da se pregovara.

"Ni u jednoj varijanti. Nije reč samo o pitanju Kosova, nego je reč i o pitanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta. U svim varijantama se podrazumeva, kada smo mi u pitanju, da se Srbija tretira celovito. Dakle, na snazi je Rezolucija 1244 SB UN, međunarodni pravni kontekst je takav kakav je, Kosovo ima status pod protektoratom Ujedinjenih nacija, prema tome tretiraju Srbiju sa Kosovom i Metohijom u skladu sa onim kako država Srbija figurira. Dakle, na globalnoj sceni, kao suverena država u međunarodno priznatim granicama, kao punopravna članica Ujedinjenih nacija sa međunarodno priznatim granicama koje podrazumevaju i Kosovo i Metohiju u njenom sastavu“, ističe Milivojević.

To što je većina država članica Evropske unije priznala Kosovo kao nezavisnu državu je, kako kaže sagovornik "Ekspresa“, njihova stvar.

"Neki su priznali Tajvan pa sarađuju sa Kinom bez problema, ako već treba da pravimo analogiju. Pri čemu je tajvanska priča značajno drugačija. Na Tajvanu postoji potpuno funkcionalna vlast i država u punom kapacitetu, gde ne postoji nikakav mehanizam koji dovodi u pitanje suverenitet, za one koji ga priznaju, osim stava prema Kini. Tamo nema KFOR-a, UNMIK-a, nema neke rezolucije obavezujuće kao što je u slučaju Kosova i Metohije. Postoji politički stav da je to u sastavu Kine, pošto je Kina velika sila, to neki priznaju prećutno, ali tamo i putuju i sarađuju sa njima, pogotovu sa Zapada. Prema tome, Zapad tretira Tajvan kao suverenu, nezavisnu državu u punom smislu, ali ne kaže to javno. A kada je reč o Kosovu i Metohiji, imali bi obavezu da poštuju međunarodno pravo, što i radi dve trećine čovečanstva“, zaključuje Milivojević.