Strah će se reflektovati kroz pitanje koliko su nam deca bezbedna u školama. Roditelji će više nego obično proveravati da li su im deca dobro, pratiće ih do škole i vraćati kući posle nastave… Sve će to trajati dok ne prođe dovoljno vremena, odnosno dok nas sistem ne ubedi da ponovo treba da mu verujemo da su nam deca najsigurnija kada su sa svojim nastavnicima.
Prosveta je od kraja jula na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović, koja je već najavila određene promene. O svim tim promenama, vraćanju ugleda nastavnicima, problemima u obrazovanju, ali i samim učenicima razgovarali smo sa Aleksandrom Markovim, profesorom u Osmoj beogradskoj gimnaziji i predsednikom Foruma beogradskih gimnazija.
Nismo mogli, a da razgovor ne započnemo pitanjem kakve smo zaključke izvukli od maja do septembra, odnosno koje su to rupe u prosveti koje je neophodno zakrpiti.
“Neminovno je da početak školske godine bude u znaku svega što se desilo. Ne samo početak, već i najveći deo cele školske godine. Svi se naravno nadamo da se ništa slično, čak ni približno slično, neće dogoditi. Što se tiče nekih zaključaka, sama činjenica da su smernice iz Ministarstva prosvete stigle svega dve nedelje pre početka školske godine govori nam da nismo baš izvukli neke zaključke.
Od maja do septembra je prošlo dosta vremena. Počevši od radionica koje su jednostavnije s jedne strane, ali i najkomplikovanije za decu da bi se sačuvala njihova pažnja. Kada smernice dobijete dve nedelje ranije i kada to treba da primenite u praksi, prvo nastaje konfuzija kako ih treba primeniti. Da li je potrebno popuniti formulare, obrasce, šta je potrebno da piše u planovima, kako nadoknaditi to što ćemo propustiti gradivo… Drugi problem je kako osmisliti radionice za dete koje će u toku dana ući na sedam časova pa puta dve nedelje. To su sve pitanja koja su otvorena i koja ćemo morati u hodu da rešavamo. A kada rešavamo u hodu, onda ne postižete ciljeve koje ste hteli. Zaključak je da je reakcija zakasnela. Mogli bi u Ministarstvu prosvete da se opravdaju činjenicom da nije bilo ministra, ali ministar nije taj koji se bavi tom problematikom i koji je jedini koji to može da reši. Zašto se ranije neke stvari nisu sprovele to je svakako pitanje za nadležne u ministarstvu.“
Kada govorimo o tragediji u “Ribnikaru“, jedan od zaključaka je da prosveta nije jedina zakazala, da njena krivica nije najveća. Međutim, činjenica je da smo o problemima u školi počeli glasnije da pričamo posle te tragedije. Zašto smo morali da primimo ovako snažan udarac da bi prosveta došla na dnevni red?
“Delimično se slažem sa vama jer nastavnici i strukovna udruženja jesu pokušavali da ukažu na sve probleme koji postoje, odnosno na akumulaciju problema koji su iz godine u godinu postajali sve ozbiljniji. To nije bilo dovoljno da nadležni, ali i šira javnost, shvate da se u školi suočavamo sa ozbiljnim problemima po pitanju nasilja, ali i ponašanja učenika. Ovaj događaj je nekako osvestio, odnosno bar imam utisak da je osvestio, širu javnost. Nastavnici i oni koji rade u prosveti bili su svesni problema, ali šira javnost izgleda da je postala toga svesna na teži način. E sada, zašto je to tako… Imam utisak da u današnjem društvu niko nikome ne veruje, da smo svi usmereni na svoje lične probleme i da nismo sposobni da sagledamo probleme drugih. A ukoliko postoji problem u obrazovanju i prosveti, on se pre ili kasnije reflektuje na ponašanja u društvu. Obrazovni sistem je osnov svakog društva i ako tu zakažemo onda se tu javljaju ovakvi problemi i ovakve stvari. Kakve smo pouke izvukli iz svega ovoga – to je možda još važnije, a nisam siguran da smo ih izvukli i plašim se kako će sve izgledati od prvog septembra. Odnosno da li će roditelji, primera radi, i dalje angažovati advokata da im brani dete tokom vođenja vaspitno-disciplinskog postupka. Da li će negirati postojanje problema ili će sarađivati sa odeljenskim starešinama i nastavnicima… Počinje školska godina pa ćemo imati priliku da vidimo da li smo izvukli pouke, ali kažem, postoji opravdana bojazan da to nije tako, pogotovo u društvu kakvo je naše u kojem je svakog čuda tri dana dosta.“
Za promene je neophodno da roditelji odigraju važnu ulogu. Da bi deca prepoznala autoritet u školi, pre svega moraju da ga imaju kod kuće.
“Osnova normalnog funkcionisanja škole jeste normalan odnos između nastavnika i roditelja. Roditelj pre svega treba da bude svestan da nastavnik nije protivnik učeniku, već da zajedno treba da sarađuju ne samo na vaspitanju, već i na sticanju određenih znanja. Bez roditelja nastavnici svakako ne mogu mnogo. Problem kod nas jeste što je ta osnovna ćelija društva – porodica – uništena i plašim se koliko roditelji danas imaju autoriteta kod svoje dece. Sve odatle počinje. Ukoliko roditelj nije autoritet, pritom ne mislim da maltretira i zlostavlja dete, već autoritet u pozitivnom smislu… Ukoliko roditelj to nije, onda ne možemo očekivati ni da će nastavnik, ili recimo trener, to biti. Ne znam kako da vratimo porodicu. Ljudi su okrenuti dosta poslu, prosto način i uslovi života u zemlji diktiraju takve stvari. Zauzeti su svojim obavezama i jako malo vremena imaju za svoju decu i onda očekuju da škola to ispravi. S druge strane, imam utisak da je sve više nastavnika suočeno sa raznim pritiscima inspekcija, nadležnih i da polako dižu ruke. Sve je prepušteno stihiji pa gde nas ta bujica odnese.“
Dosta toga je prepušteno i entuzijazmu profesora, kojeg je sve manje kako zbog položaja u kom se nalaze tako i zbog plata koje su kakve jesu. Da li je najavljeno povećanje plata dovoljno da bi se vratio ugled nastavnika?
“Svakako da je novac bitan jer svi mi živimo od plate. Međutim, činjenica je da novac nije presudan. Trebalo bi da plata bude veća. To nije plata sa kojom nastavnik sebi može da obezbedi egzistenciju. Neki nastavnici se okreću, oni koji mogu naravno, privatnim časovima. Dakle, dodatno sebe opterećuju, jer kada radite dva posla vi prosto nemate vremena da se posvetite osnovnom. Neki nastavnici su nezadovoljni pa se drže one stare srpske – ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim. S druge strane, imate entuzijaste koji uprkos niskoj zaradi i dalje izgaraju i trude se. Međutim, takvi ljudi sagorevaju i pre ili kasnije dolazi do zasićenja. Znam nekoliko svojih kolega koji su odlučili da promene posao a da nisu našli alternativu. Radi se o kolegama koje rade više od dvadeset godina u prosveti, ali više ne mogu da izdrže i ne mogu da se izbore sa pritiscima koji dolaze. Tako da ne postoji neko sistemsko rešenje koje bi nastavnicima dalo vetar u leđa. Nastavnici nisu podržani, naprotiv, oni su sputani u realizaciji svojih ideja.
Sada, na primer, sve više škola zabranjuje telefone. Ministarstvo je čak dalo preporuku. Mi živimo u 21. veku, mobilni telefoni su sastavni deo života. Umesto da vidimo kako da ih prilagodimo potrebama obrazovanja, mi idemo linijom manjeg otpora i zabranićemo ga. Zabranom postižemo samo kontraefekte. Dovodite nastavnike i učenike u sukob. Primera radi, ukoliko učenik odbije da preda svoj telefon, to sa sobom povlači određene posledice u vidu smanjenja ocene iz vladanja. Ukoliko se ocena ne smanji, kakvu ste poruku poslali učeniku, a kakvu nastavniku… A to se najčešće dešava – ili bude privremeno smanjena pa popravljena. Nastavnik tako gubi potrebu da se bavi tim stvarima i žmuri. Prvo na mobilni telefon, pa se zažmuri na psovku, pa onda na neko gurkanje i tako dolazimo do ozbiljnih sukoba koji se rešavaju na ovaj ili onaj način, ili se ne rešavaju uopšte.“
Stanje u prosveti se verovatno najbolje oslikava kroz zainteresovanost mladih za fakultete koji će im kasnije omogućiti da rade kao profesori. Rešenje za nastavničke smerove vidi se u stipendijama…
“Ne mislim da će stipendije rešiti problem. Uzmite primer jednog matematičara ili studenta ETF-a, koji bi mogao da predaje informatiku. Ta državna stipendija je, ako se ne varam, negde oko 15.000 dinara. Verujem da taj zamišljeni student već od druge, treće godine može privatnim časovima ili osnovama programiranja koje je do tada savladao da zaradi mnogo više. Tako da te stipendije nisu neka posebna motivacija, pa na kraju krajeva i broj upisanih studenata pokazuje koliko su motivisani i zainteresovani za tako nešto. S druge strane, deca slušaju kakvo je stanje u prosveti, uostalom i sami su izašli iz škole pa su iz ličnog iskustva videli kako stvari funkcionišu. S pravom mogu da se zapitaju zašto bi svoj život i porodicu vezali za prosvetarsku platu ukoliko mogu mnogo više da zarade a da pritom budu izloženi manjem stresu i pritisku… A i manjem riziku. Svedoci smo da posao nastavnika maltene ulazi u profesiju visokog rizika jer je bilo i fizičkih nasrtaja, a na kraju i ovo što se desilo u ’Ribnikaru’.“
U kom trenutku se desilo da profesorima ruke postanu toliko vezane kada je reč o uticaju koji imaju na učenike?
“To se nije desilo preko noći. Kao što sam već rekao, svi smo postepeno to dozvoljavali prelazeći od tih mali stvari koje su nam delovale zanemarljivo, a koje su vremenom postajale sve veće. Nastavnici su izgubili osnovne mehanizme putem kojih bi učeniku bilo ukazano da ne poštuje propise i zakone. Ali se ništa nije desilo preko noći, već se dešava u kontinuitetu. Imam osećaj da su stvari sada izmakle kontroli. Da li zbog situacije u društvu, gde su deca postala previše sigurna u sebe, da li su podbacili roditelji, vrlo verovatno da jesu, ali smatram da smo svi nekako podbacili žmureći na neke stvari koje se dešavaju. Škola je izgubila vaspitnu ulogu, svela se na paragrafe, članove zakona… Važno je da je svaki paragraf, zarez ispoštovan itd. Ukoliko inspekcija utvrdi da nije ispoštovan i najmanji zarez, ona obara ceo postupak. Nastavnik koji prođe celu golgotu vaspitno-disciplinskih postupaka, svedočenja i slično, i kada se nađe u situaciji da mu učenik preti ili da odluka koja je doneta tokom postupka bude poništena od inspekcija, povlači se u sebe i žmuri na sve što se dešava oko njega da ne bi sutradan dovodio sebe u neprijatnu situaciju. Svi snosimo određenu odgovornost, ali najveća odgovornost je na onima koji kreiraju zakone jer su konkretnim usložnjavanjem pravilnika i insistiranju na birokratiji i članovima zakona omogućili učenicima da se ponašanju kako se ponašaju. Kada na sve to dodate sve manje vremena roditelja da se bave svojom decom, onda dolazite u situaciju, koja mi je bila nezamisliva pre 10 godina, da učenik prođe pored nastavnika i da mu se ne javi, da mu ne persira… To je danas uobičajena pojava.“
Od prvog septembra u školama će biti veći broj policajaca i psihologa. Međutim, ukoliko se ne stvori atmosfera u kojoj će učenici moći da se obrate tim ljudima, sve će na kraju ostati na tim brojevima.
“Sve većem broju učenika, ali i nastavnika potrebna je podrška ljudi koji su stručni. Tu pre svega mislim na psihologe. Izašao je pravilnik o finansiranju u kojem je predviđen nešto veći broj psihologa, ali je to zanemarljivo veći broj. Recimo, škola koja ima 41 odeljenje ili više može da ima dva i po stručna saradnika. Pazite, dva i po. Počeli smo da delimo ljude. To u praksi znači da će škola imati jednog psihologa, jednog pedagoga i 50 posto radnog vremena, odnosno dva i po dana u toku nedelje će moći da računa na pedagoga, odnosno psihologa. Ali, onda uzmete i 41, koliko je odeljenja, pomnožite sa 30, brojem učenika, i dobićete jedan impozantan broj koji potom delite sa dva i po. Tako da broj psihologa nije naravno dovoljan i treba ga povećati. Što se tiče broja policajaca, u ’Ribnikaru’ je u trenutku nesreće bio i policajac i fizičko-tehničko obezbeđenje, pa se desilo šta se desilo. Ne verujem da će se samim prisustvom policije povećati sigurnost. To me samo podseća na neku kazneno-popravnu ustanovu, a ne na obrazovnu.“
Pomenuli ste korišćenje telefona u školi. Da li se kroz taj primer najbolje vidi koliko nam obrazovanje ide ukorak s vremenom.
“To jeste generalno problem našeg obrazovanja. Imam utisak da ni nastavnici ne prate dovoljno napredak tehnologije, zato i ne mogu da iskoriste tehnologiju koja im je dostupna za potrebe časa. Tako se stvara jaz između učenika, koji su svakako napredniji u tom smislu, i nastavnika. Mi smo sada krenuli putem zabrana. U 19. veku, radikali su bili protiv uvođenja železnice u Srbiju. Govorili su šta će nam to čudo. Zabranom ne možete ništa postići. Ako govorimo o mobilnim telefonima, prva pretpostavka je da postoji internet. Vi ne možete da se oslanjate na internet učenika, morate da im obezbedite dobar internet unutar škole. S druge strane, nastavnik koji radi mora da zna barem osnove korišćenja mobilnih telefona, za potrebe učenja. Da poznaje neku aplikaciju koju bi mogao da iskoristi za nešto što bi moglo da doprinese boljem kvalitetu časa. Pošto među nama nastavnicima ima i onih koji za to ne znaju, onda im je najlakše zabraniti. Ali ukoliko ih pustimo da tu modernu tehnologiju mogu da koriste u svrhu učenja, e onda je to prava stvar. Apsolutno sam za upotrebu mobilnih telefona za potrebe nastave i uopšte savremenih digitalnih tehnologija. Ali osnovna pretpostavka je da im se obezbede tehnički uslovi u školama.“
Profesor ste istorije, koliko je u današnje vreme važno pričati istorijski događaj onako kako se on zaista dogodio. Od ratova na ovim prostorima je prošlo gotovo 30 godina, sada stasavaju nove generacije koje sa tim događajima nemaju ništa, ali povremeno je atmosfera takva kao da se rat juče završio.
“Nastavnici koji predaju istoriju imaju tu vrstu odgovornosti da od učenika ne prave šoviniste, već misleće građane koji će moći da razlikuju stvarnu vest od lažne. Učenici koji su danas u školi nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa tim ratom, ali se nekako i dalje oseća ta netrpeljivost, pa i mržnja, prema drugim narodima, što je naravno potpuno pogrešno. Kada je reč o ratovima devedesetih, njima se u školama ne posvećuje dovoljno pažnje jer su to i te kako osetljive teme. Prvo sama obrada te teme dolazi na kraju četvrtog razreda. Često nastavnici ni ne stižu da je obrade, već se nastava završi sa Drugim svetskim ratom. Moram da priznam da veliki broj nastavnika istorije izbegava tu temu jer je vrlo osetljiva i vrlo lako može odvesti u polje dnevne politike, što je nezgodno. Očigledno da na našim prostorima ne da nije dovoljno 30 godina, već ni 50 ili 100 godina da bi se napravio određeni otklon i da bismo se posvetili tim bitnim i osetljivim temama na jedan naučni, neutralan način. I dalje se delimo na partizane i četnike, a da ne pričamo o ovome što je mnogo svežije i čije posledice i danas osećamo. Osetljiva je tema, a prema planu i programu predviđeno je dva časa da se obradi.“
Predajete mladima, slušate ih svakodnevno. Koliko se kod njih oseća netrpeljivost prema susednim narodima.
“Jedno vreme, pre sedam-osam godina, imao sam utisak da je ta netrpeljivost nekako splasnula i da je manja. Sada ponovo imam utisak da se ponovo bilduje šovinizam, ne nacionalizam jer on ne mora da bude loš sam po sebi. Ali šovinizam je prisutan kod mladih. Nekada je trend bio da se mrze Hrvati i što ih više mrziš to si veći Srbin, sada je to sa Albancima. Deluje da u tom pogledu regresiramo, umesto da idemo napred.“
Na osnovu toga malo što piše u udžbenicima, šta srednjoškolci mogu da nauče o svojim susedima?
“Ništa posebno. U poslednjih 10–15 godina veliki broj izdavača se pojavio. Ali svakako kontrolu nad udžbenicima vrši Ministarstvo prosvete i ministar je taj koji rešenjem odobrava izdavanje udžbenika. Ne bi trebalo da istorija bude jednostrano predstavljena, ali zavisi opet od autora udžbenika. O temama, kao što je Srebrenica, o kojima se još uvek polemiše, tu ćete naći prilično neutralan stav. Niko se neće usuditi da upotrebi neki teži termin. Spomenuće se da je Ratko Mladić uhapšen i priveden sudu u Hagu, ali se dalje neće tretirati i analizirati zbog čega i kako. Stvari se još ne analiziraju da bi učenici mogli u potpunosti da razumeju stvari koje su se desile.“
Da li bismo pozitivan primer mogli da nađemo u Francuskoj i Nemačkoj – nekada viševekovni neprijatelji, danas imaju zajednički udžbenik iz istorije. Ili je to za države sa ovih prostora nedostižno?
“Ta ideja nije toliko nedostižna, ali sa ovakvim zvaničnim stavovima država to naprosto nije moguće. Imate entuzijaste poput Dubravke Stojanović sa Filozofskog fakulteta i profesorke Snježane Koren sa Zagrebačkog univerziteta koje su sele i zajedno uradile neke istorijske čitanke koje tretiraju savremeni period. Postoji volja, postoji ideja, ali ideja od volje do realizacije predugačak je put. Tu bi pre svega trebalo da postoji neka vrsta političke volje koju ja, u ovom trenutku, ne vidim ni sa jedne ni sa druge strane. Niti mogu da je zamislim. Najbolji primer cele priče jeste operacija ’Oluja’. Ali je zaključak da bi naučnicima trebalo prepustiti da se bave tom temom. Na kraju krajeva, sada ste imali i ideju pravljenja nacionalnih udžbenika od kojih se odustalo. Sa zakonskim izmenama uvešće nacionalne čitanke, odnosno neće biti za svaki predmet posebno, već će objediniti nekoliko predmeta u vidu nacionalnih čitanki. Ali ne vidim potrebu da se tu nešto posebno menja. Istoriju ne može da piše država, istoriju pišu istoričari. Ne može država da kaže šta treba da se piše jer to može da bude vrlo opasno. Još uvek ne znamo kako će te čitanke izgledati, čekamo da izađu pa ćemo videti kako je sve to zamišljeno.“
