INTERVJU BRANKICA JANKOVIĆ: Stvoriti građane koji se ne plaše

INTERVJU BRANKICA JANKOVIĆ: Stvoriti građane koji se ne plaše

Foto Oksana Skendzic


Prvo što je uradila kada je ušla u našu redakciju, Brankica Janković pogledala je izložene naslovnice “Ekspresa”, ocenjujući na koliko su njih bile žene, i na koliko su tih žene predstavljene u pozitivnom ili neutralnom kontekstu. Kao poverenici za ravnopravnost to joj je, možemo reći, u opisu radnog mesta. Kakvu smo ocenu dobili, za ovu priču sada i nije previše bitno. Ono što je bitno jeste da je dеsеt gоdinа prošlo od usvajanja Zakona o zabrani diskriminаciје. A pitanje je kоlikо smо danas tоlеrаntniјi, kоlikо smо sаzrеli, а gdе smо nаzаdоvаli?

Na parafraziranje njenih reči o tome kоlikо smо dаlеkо ili blizu оnоg društvа u kоmе sе bојi diskriminаtоr i svаkо оnај kо krši lјudskа prаvа, а nе оbičаn čоvеk, Brankica Janković, nažalost, odgovara ovako: “Daleko smo, a okolnosti nam ne idu naruku”.

“Predstoji duga borba pod uslovom da ima volje i snage za posvećen rad, a ja mislim da je ima. Ja sam od onih koji veruju u svakodnevne male korake i koji na duže staze daju rezultat. Nikakve velike reči, ni koraci sedam milja. To znači gledati dugoročno.
Svaki uspešno rešen slučaj diskriminacije je od pomoći, zato što šalje pravu poruku društvu. Za prave, održive korake i vidljive rezultate nije dovoljno da se donose zakoni i da prođe deset godina njegove primene. Za poštovanje principa ravnopravnosti potrebno je promeniti kulturni model ponašanja. Aktuelni model odlikuju potpuno neracionalne i bespotrebne podele na “za” i “protiv”. Nije bitno protiv čega, samo je bitno da smo “za” ili “protiv”. Drugo, tu je i duboko uvreženi patrijarhalni obrazac u porodici, u partnerskim odnosima, koji se reflektuje na društvo i na državu u celini. Zatim, strah od prijavljivanja za nepoštovanje zakona. I dalje se plaši onaj koji treba da prijavi nepoštovanje zakona, a ne onaj koji ga je prekršio.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

I to nema veze samo sa ravnopravnošću nego i sa ostalim segmentima društva.

“Da, to traje kod nas decenijama. Mi nismo stvorili građanina koji se ne plaši da prijavljuje nepoštovanje zakona. Dalje, u taj model spada i primitivizam na javnoj sceni, koji se ne kažnjava, već se prečesto nagrađuje dodatnim medijskim prostorom. Kod nas se primitivizam promoviše. Tu je i nedovoljno bavljenje našim unutrašnjom izazovima, koji su pravi problem svakog društva, pa i našeg. Na regionalnom i globalnom nivou isti su problemi. Sve evropske institucije za ravnopravnost navode brojne probleme, narastujuću diskriminaciju u njenim raznim oblicima, govor mržnje, ksenofobiju, rasizam, antisemitizam… Diskriminacija kod nas naročito je izražena na tržištu rada. Nejednak tretman je nešto što posebno pogađa žene, starije radnike, ali i osobe sa invaliditetom i mlade na jedan poseban način. Pa ipak, posle ovih 10 godina, sve više građana razume šta znači zabrana diskriminacije i spremni su da nam se obrate. Moram da dodam još jednu vrlo važnu stvar. Po mom dubokom uverenju, biti ravnopravan ne znači samo pravo da se bude jednak, nego naročito znači imati pravo na različitost, naravno, ukoliko ona nikoga ne ugrožava, ne omalovažava ili ne ograničava.

A koliko je država spremna da sankcioniše diskriminaciju?

“Videćemo. Mi kao institucija funkcionišemo. Država je stvorila mehanizam za borbu koji je besplatan za građane. Sudska zaštita je još nedovoljno efikasna, jer smo presude za prve slučajeve diskriminacije čekali po nekoliko godina od primene zakona. Sada je ipak mnogo bolje i uspostavljen je kompletan pravni okvir. Sada očekujemo još izmenu Zakona o zabrani diskriminacije. Volela bih da se to uskoro desi, jer bi to bila kompletna priča.”

Spomenuli ste da je najviše prijava iz oblasti zapošljavanja. Da li je samo reč o polnoj diskirminaciji, jer spomenuli ste i da i mladi imaju problem? Pretpostavljam da je reč o tome da im se traži prethodno iskustvo koje oni nisu imali gde da steknu.

“Tako je. Dve su stvari kod mladih. Onima do 30. godine kažu – mlad si, na tebe ne mogu da se oslonim i ne verujem ti dovoljno. I traži se iskustvo. A gde ćeš ga steći? Pa mora ti neko dati šansu da bi stekao to iskustvo. Za tzv. starije radnike važi predrasuda da su nedovoljno efikasni i nespremni za inovacije. Takođe, pojava koju smo notirali, a što se nalazi i u našem posebnom izveštaju o diskriminaciji na tržištu rada koji smo predali Narodnoj skupštini u decembru, jeste diskriminacija na osnovu pripadnosti sindikalnim i političkim organizacijama. Često se, tokom samog radnog odnosa, daje prednost pripadnicima nekih sindikalnih organizacija, obično onih koje su po volji poslodavaca. A u javnom sektoru je izraženo davanje prednosti prilikom zapošljavanja pripadnicima određenih političkih partija. Ali to je nešto što kod nas traje dugo.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Kako to iskoreniti?

“Možemo, pod uslovom da ljudi, između ostalog, i prijavljuju ovu diskriminaciju, ali i da postoji politička volja. Ali ljudi se plaše za svoj posao, i to traje decenijama. Nama često dolaze ljudi koji na kraju odustanu od pritužbe. Kažu, ako ne može anonimno, onda ne mogu da prijavim zato što ću ostati bez posla. A takav je zakon. Naravno, možemo razgovarati da li da postoji zakonska mogućnost i anonimne prijave, zato što to jeste veliki problem. Bilo je puno promena, posebno proteklih godina, u zakonu o državnim službenicima i uopšte o radu u javnom sektoru, ali to očigledno nije bilo dovoljno. To mora da bude sistemsko rešenje da bismo imali najkvalitetnije ljude. Državni aparat mora da funkcioniše veoma dobro da bi država bila jaka i moderna. Priča o jakoj i modernoj državi pada, ako državni službenici nisu kvalitetni, jer oni neće pružati građanima ono što očekuju.”

A ako partije stalno zapošljavaju svoje ljude, ne možemo očekivati kvalitetne službenike…

“Tako je. Doći će do negativne selekcije. U redu je baviti se politikom. Treba da imate u politici kvalitetne ljude, treba motivisati i mlade ljude da uđu u politiku. To je u redu, ali to ne treba da bude uslov za obavljanje državnog posla. Onaj ko je odlučio da se bavi državnim poslom, on neće da se bavi politikom, jer državni posao ne treba da bude bavljenje politikom.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Pоvеrеnik zа zаštitu rаvnоprаvnоsti, pо dеfiniciјi kоја pišе nа sајtu, nеzаvisаn je i sаmоstаlаn držаvni оrgаn. Јеstе li zаistа nеzаvisni?

“Izgleda da će se i od nezavisnosti napraviti mit, nerazumevanje i nerealna očekivanja. Meri se nekakvim raznim neadekvatnim, nedovoljno preciznim kriterijumima. Mnogi sebi daju za pravo da ocenjuju da li je i koji organ koiliko nezavisan, kao da se to meri brojem izjava, nastupa za/protiv vlasti/opozicije. Nezavisni, kontrolni državni organi ne smeju biti ničija opozicija ni podrška. To je najgore što može da se desi. Dakle, držim se zakona koji, da se razumemo, i nas nezavisne institucije ograničava, a tako i treba. Izvršna vlast se ne meša u smislu pritisaka kako da radim ili da ne radim svoj posao. Ako me pitate da li je sistemski postavljena nezavisnost kako treba – ne u potpunosti, jer ipak Ministarstvo finansija odlučujuće utiče na raspoliživa finansijska sredstva, koja su i najbitnija za efikasan rad. Ima onih, naročito iz civilnog sektora, koji kritikuju što nam se građani obraćaju i kad jesu i kad nisu pretrpeli diskriminaciju, pa je zato puno pritužbi čiji je krajnji ishod odbacivanje. Kao da su svi građani pravnici po obrazovanju pa moraju znati tačnu definiciju diskriminacije. Čovek se obraća za svaku vrstu nepravde, i država zato i postoji. Pa ako nešto nije diskriminacija, nego neka druga povreda prava, kojoj isto posvetimo pažnju, kažemo čoveku – nije diskriminacija, nego je povreda tog i tog prava, obratite se tu i tu. Neki su pokušali da umanje značaj onoga što radimo, javno poručujući da im ne pada na pamet da postupe po našoj preporuci.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Ko je to rekao?

“Direktor Optše bolnice u Prijepolju, dva profesora fakulteta – dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu, a drugi je na Medicinskom u Beogradu. Parafraziram odnos – “šta je to poverenik, to nas ne zanima”. Ali nismo mi zbog toga pokrenuli stratešku parnicu, nego zato što smatramo da je to bio jedan apsolutno nedopustiv govor i poruka o nasilju nad ženama i pripadnicima LGBT zajednice. A bilo je i onih koji su me zvali da mi kažu da nisu saglasni sa našom preporukom. To da li se slažemo ili ne slažemo sa nekim propisima, nije uslov za njihovo poštovanje. I još nešto meni posebno važno, za one koji drugačije od mene vide patriotizam, kojim se posebno dičimo u našem već pomenutom kulturnom i vrednosnom sistemu ponašanja, svi smo pred zakonom jednaki. Za mene je poštovanje zakona patriotizam. I ne čekam da mi neko kaže da treba da radim svoj posao. Ne znam da li ste primetili, ali u poslednje vreme često se čuju i pozivi vlasti, ali i opozicije da mole institucije da rade svoj posao. Zar je to način na koji država treba da funkcioniše? Meni, odnosno instituciji, niko ne treba da kaže da treba da radim svoj posao.”

Ali izgleda da ima i onih kojima treba reći?

“Izgleda da ima.”

Znate li nekog?

“E, sad, tu je priča o odgovornosti. Za mene je nesuvisla, neodgovorna, pa čak i opasno kada se čuje da institucije ne rade ili su zarobljene ili da ne postoje. Već sam čula u nekim državnim organima da kažu – što da radimo, ionako nikome ništa neće valjati. Onda svako može da kaže – pa šta ima veze, vidiš da smo mi najgori, hajde da ne radimo. Ta kritika je veoma opasna iz sledećeg razloga: organ za koji se kaže da nije radio svoj posao ima svoj naziv i ima onoga koji tim organom rukovodi.”

social-network-post-1920x1080-2-710x399

Znači da se direktno kaže ko ne radi.

“Tako je. I onaj koji izađe treba da kaže – taj i taj nije radio svoj posao. Taj može posle da kaže zašto nije radio – možda ima argumentovano opravdanje. Tako ćemo izaći iz naše matrice kolektivnog nad individualnim. Valjda ima ime ili naziv taj koji nije radio ono što je trebalo da radi, a ne generalizovati da sve ne valja i da je crno ili belo. Mnogo ljudi vredno radi, i više od mogućnosti, da bi funkcionisao državni aparat. Skoro su me pitali zašto nisam reagovala kada su pretili nekom novinaru. Odgovorila sam da nije bila u pitanju diskriminacija već pretnja. Svi ovde sebi daju za pravo da nešto očekuju ili ne očekuju. Od institucija, od medija pogotovo. Ja bih da budeš objektivan i nezavistan, ali po mom ukusu. Mnogi su sebi davali za pravo da sude ko je nezavisan, jer nezavisan je samo onaj ko izađe i kaže nešto protiv vlasti. Pa, ja ne znam koliko imamo mišljenja da su ministri i ministarstva nekoga diskriminisali. Ali to ne znači da svaki dan treba da izlazim u javnost sa time, niti mi pada na pamet da se nekom pravdam. Mi podnosimo izveštaje Narodnoj skupštini. I mislim da je za nezavisne institucije najvažnije imati jak parlament, jer to utiče i na našu ulogu u državi, kao mehanizama koji treba da pomažu Skupštini u vršenju neke od funkcija. Inače je Narodna Skupština mesto gde treba da se vode najvažniji razgovori i rešavaju najvažnija državna pitanja.”

Povezane vesti – INTERVJU DEJVID VUJIĆ: SAD moraju da sagledaju vrednost Srbije

Jesu li ta ministarstva postupila po vašim preporukama?

“Jesu. Svi. Jedini, od državnih organa, koji nije hteo da postupi po preporuci je bio ministar Nenad Popović zbog izjave o LGBT populaciji.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar