INTERVJU DANICA MARINKOVIĆ: Ne bih sebi oprostila da nisam otišla u Račak

INTERVJU DANICA MARINKOVIĆ: Ne bih sebi oprostila da nisam otišla u Račak

Foto Oksana Skendzic


Bivši ministar u kosovskoj vladi, jedan od ljudi sa Srpske liste Ivan Todosijević osuđen je u Prištini, doduše nepravosnažno, na dve godine zatvora, zbog, kako se navodi u presudi, negiranja genocida u Račku. To je onaj slučaj koji je bio povod za bombardovanje

Jugoslavije, ali je potom izbačen iz svih optužnica protiv srpskih zvaničnika u Hagu, jer jednostavno nije bilo dokaza koji bi potkrepili da je reč o zločinu. Zasluge za to dobrim delom pripadaju i Danici Marinković, nekadašnjem istražnom sudiji iz Prištine, koja je radila uviđaj u Račku i čiji rezultati ukazuju da o masakru i ratnom zločinu u ovom kosovskom selu nije bilo ni govora.

No, ona nije iznenađena prvostepenom presudom suda u Prištini, jer, kako kaže “tamo ne postoji pravno društvo, tamo vlada kriminal”.

“Ne znam mesto u svetu gde neko za nešto takvo može da bude osuđen na dve godine. Ne znam kako će drugi stepen da prođe, ali nadam se… Vidite šta oni rade sada, skupljaju dokumentaciju ko zna kakvu o zločinima Srba na Kosovu i Metohiji. Ja sam tamo bila od 1974. godine. Kao sudija sam 20 i kusur godina radila. Večito su oni bili skloni prevarama, izmišljotinama, podmetačinama…”, priča Marinkovićeva za “Ekspres”.

Čega se prvo sećate u vezi sa tim 15. januarom 1999. godine?

“Bila sam dežurni istražni sudija te nedelje. Telefonom su me pozvali iz dežurne službe SUP Priština. Rečeno je da imaju saznanja da se u Račku desio sukob između policije i terorista. I rekoše, na vama je da se proceni da li da se ide na uviđaj ili ne. U to vreme, po zakonu, ja kao istražni sudija odlučivala sam da li da idem na uviđaj ili da ne idem. Ako idem na uviđaj, formiram ekipu, obavestim tužioca koji može, ali i ne mora da izađe na uviđaj…”

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Od čega zavisi da li ćete izaći na uviđaj ili ne?

“Znate šta, procenjujemo od situacije do situacije. Kad su rekli da je bio sukob, pretpostavila sam da je bilo i poginulih. Odmah sam odgovorila da idemo na uviđaj. Plan je bio da sa ekipom prvo odem u policijsku stanicu Štimlje. Tamo me čekao komandir, a već su bili prisutni i posmatrači.”

Posmatrači OEBS-a?

“Da, zato što smo ih uvek obaveštavali, za svaki događaj. Nekad su dolazili, nekad nisu.”

Kako su došli pre vas?

“Policijska stanica bila je u obavezi da ih obavesti, baš kao i mi iz suda. Razgovarala sam sa komandirom, rekao je da se pretpostavlja da ima poginulih, ali kažu ne znamo kakva je situacija na terenu. Pitaju me šta mislim, ja rekoh – obezbedite mi pratnju i krećemo.”

Da li su krenuli i posmatrači OEBS-a sa vama?

“Nisu hteli.”

A zvali ste ih?

” Da, da. To je šteta. Da vam kažem, svaki razgovor koji sam ja s njima vodila, snimljen je. Sve! Kako je tekao razgovor, rasprave sa njima, kako im govorim da ovde vladaju zakoni Srbije, a ne zakon stranaca, OEBS-a…”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Gde se nalaze snimci tih razgovora sada?

“To je sve ostalo dole. Bili su u policijskoj stanici u Uroševcu. Ne znam šta je s tim bilo posle. Sve što je bilo kod mene, ja sam povukla za Beograd.”

Šta ste zatekli u selu?

“Naša policija je već bila na terenu. Skupljali su oružje koje je bilo razbacano po celom selu i kad sam došla, oružje je bilo na gomili. To su bile tone oružja. U zapisniku sam i konstatovala šta je sve bilo od oružja – i automatske puške i mine… Evo, samo da vam pročitam. Toga dana pronađeno je: mitraljez „broving“, kalibar 12,7 mm, “broving” sa postoljem, kalibar 7,9 mm, sa pojačanim punjenjem dva komada, automatske puške kalibra 7,62 mm – 36 komada, dve snajperske puške, pet ručnih bacača, 12 mina sa punjenjem za ručni bacač, 22 ručne bombe, municija različitog kalibra – 7.282 komada, tri ručne radio-stanice, sanitetske opreme, vojničke uniforme sa oznakom UČK…”

I gde se sve to nalazilo?

“To je sve fotografisano. Ja sam to konstatovala i izdala nalog da se utovari u kamion sa prikolicom i da se prebaci u policijsku stanicu u Uroševcu. Tamo su imali magacin, i to je oružje otišlo tamo. Pošto smo pronašli oružje, krenuli smo da vidimo da li ima poginulih. I samo što smo počeli da se penjemo uzbrdo, na nas je otvorena paljba, vatra sa svih strana. To se pucalo, nije se znalo sa koje strane bije…

Malo smo se sakrili iza nekog drveća, malo legli na zemlju, međutim, oni nisu prestajali. Onda smo se po savetu policije vratili, jer su rekli da je suviše rizično, da ne smemo dalje jer možemo da nastradamo. Kad smo se vratili u Štimlje, mene pitaju – sudija, šta ćemo? Rekoh, sutra dolazimo opet. Kažu, pa vidite kako se puca. Kažem, dolazimo sutra pa ćemo videti šta ćemo dalje. Sutradan, 16. januara ponovo dođem i pozovem i profesora Dobričanina. On je bio veštak za sudsku medicinu, patolog, ili kako danas kažu forenzičar. On kaže: “Sudija, sa vama idem gde god kažete.”

 Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Da li je policija u međuvremenu obezbeđivala Račak i mesto gde se sve to dogodilo?

“Ja ne znam to. Tih dana dok sam to radila ništa o tome nisam znala, niti sam pitala, niti mi je ko to preneo. Koncentrisala sam se da uđem u selo.”

Ne znate da li je neko drugi pre Vas ušao i nešto tamo radio?

“Pa, nije. Tek 16. januara, kada sam se vratila sa uviđaja, čujem da kruži Vokerova izjava da je bio u Račku, da je ono što je video strašno, da je to bio masakr… To je jedna bestidna laž koja nas je kasnije koštala i bombardovanja i žrtava, materijalnih i ljudskih. Dakle, 16. januara ponovo odemo tamo. Nađemo se u policijskoj stanici i ja kažem da sam odlučila da ponovo pokušamo da uđemo u selo. Jer već mi je bilo sumnjivo zašto su prethodnog dana pucali na nas. Zašto pucaju na uviđajnu ekipu? Stranci su opet bili tu, ali ni tog dana nisu hteli da idu sa nama. Kao ni narednog dana. Dakle, tog 16. januara nisu nam dali da dođemo do pola puta, a već su pucali na nas. Jedva živu glavu izvukosmo.”

Šta su Vam govorili stranci, zašto oni nisu hteli da idu?

“Kažu, ne smete da idete tamo, tamo je rizično, tamo je opasno, tamo su nedužni seljani koji kad vide policiju u uniformi… Mi možemo da vas odvezemo našim vozilom… A ja im kažem da sam ja ovde istražni sudija i da ja odlučujem ko će ići, da li će se ići, kao i da nisam sigurna sa njima. A kad idem sa našom policijom, znam da oni neće ni na koga da pucaju osim ako na nas krenu. Pa ih pitam i što bi oni nedužni seljani pucali na nas? Nemaju oni čega da se plaše, mi samo radimo svoj posao. Kažu, biće još žrtava ako policija otvori vatru, kako ću ja da odgovaram za to. Čak mi je i jedan Vokerov zamenik, neki engleski general, pretio kako će da se potrudi da ja budem optužena u Hagu. Bila sam, međutim, odlučna. Pokušali smo da uđemo u selo i 16. i 17. januara, ali nisu nam dali, pucali su na nas.”

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

I posle ste odlučili da ponovo krenete u Račak 18. januara.

“Da, a svi me gledaju začuđeno. Pitaju se da li je ova žena luda ili šta misli? Jedva smo izvukli živu glavu, a ona hoće opet. Rekoh, moramo da uđemo u selo da vidimo šta se desilo. Vokerova izjava je izašla, kaže da je bio masakr, da je bilo žrtava, da je on to video. E, pa idemo da vidimo šta je on to video. Sutradan ponovo ista procedura. U Štimlju u policijskoj stanici čekaju nas trojica posmatrača, dvojica Amerikanaca i jedan Italijan. Ja njima objasnim da idemo, da jeste rizično, ali da ćemo pokušati da uđemo. I oni prihvate, bez ikakvog komentara, da pođu sa nama. Samo su ćutali, nisu pokušali da me spreče, da me vređaju, ništa.”

Da li su to bili neki novi posmatrači ili su bili i prethodnih dana?

“Novi, koji su prvi put došli. Oni su sve prošli zajedno sa nama, od početka uviđaja do kraja. I kada smo bežali od pucnjave, i oni su bežali sa nama… Tog 18. januara pratile su nas i TV ekipe i posmatrači i predstavnici stranih i domaćih medija. Svi su krenuli u koloni. Ušli smo u selo. Policija ispred nas, pa mi u sredini, i iza nas ponovo policija. Usred sela džamija. Meni dolazi jedan policajac i kaže da su u džamiji našli tela. Mi svi zajedno odemo i vidimo onako u krugu kod džamije poređani leševi. Obučeni, a preko glave prekriveni nečim kao peškirom. Svi pitaju da li mogu da snimaju. Svima sam dozvolila. Onda kažem profesoru Dobričaninu da, pre nego što bilo šta drugo počnemo da radimo, otkrije svako telo i pogleda da li ima vidnih tragova masakra. Jer Voker je izašao sa tim da fale uši, da je nekome glava odsečena… I profesor je redom otkrivao, a ja za njim. Iako nisam stručnjak za tu oblast, vidim da ima glava, ima oči, uši, samo mrtav čovek. Sve je snimljeno.”

Koliko je bilo tela?

“Pronašli smo 40 tela. I onda profesor javno, glasno, da svi čuju, izjavljuje da ne uočava da je nad telima izvršen masakr. Samo su na jednom telu, pošto je bilo napolju par dana, životinje izgrizle glavu.”

Sve su bili muški leševi?

“I jedna žena je bila. Posle je utvrđeno da su i na njenim rukama, to jest na prstima, pronađeni tragova barutnih čestica.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar