INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava

INTERVJU GORAN PASKALJEVIĆ: Ovo je vreme zaborava


Svet nikada nisu pokrenule ni preobratile priče malih ljudi. Ali bez tih i takvih priča ne bi postojali heroji i oni drugi. Kroz filmove Gorana Paskaljevića prolaze već decenijama iako on tvrdi da nikada nije razmišljao da li će se publici dopasti, niti da li su za Oskara. “Samo sam otvarao pitanja na koja mi se činilo da je važno da skrenem pažnju i verovao da mi je to obaveza.”

Seobe naroda, strah koji polako prerasta u mržnju prema tim ljudima, politika i jedno dete koje se našlo u sredini toga, Vaš film “Uprkos magli” je sve to, ili još nešto? I zašto ste odlučili da snimate u Italiji?

“Pre dve godine nisam imao nameru da snimam film u Italiji. Bio sam predsednik žirija u Valjadolidu i sticajem okolnosti u žiriju je bio i Lučano Solvenja, koji je distribuirao moje filmove u Italiji još od “Čuvara plaže u zimskom periodu”. Rekao mi je: Zašto ti ne bi došao da snimiš nešto u Italiji?, pošto sam mu se žalio da se u Srbiji jako teško dolazi do sredstava za film, da sam i prethodni film snimio izvan Srbije, u Indiji. Bio sam iznenađen njegovim predlogom. Šta da snimam u Italiji, pitao sam ga, nisam Italijan? Međutim, on je insistirao da razmislim i ja sam se setio jedne rane pripovetke Filipa Davida.

Razmišljao sam da to može da se pretvori u priču o deci migrantima koja lutaju Evropom. Ima ih deset hiljada, od toga pet hiljada njih bez roditeljskog staranja luta drumovima Italije. Poslao sam sinopsis i odmah su me pozvali da dođem u Rim, našli su producenta. Italijanski javni servis RAI je odmah dao znatna sredstva za film. Na moje veliko čuđenje, i italijansko Ministarstvo kulture mi je dalo finansijsku podršku i pored toga što sam stranac. Naravno, u međuvremenu sam napisao jednostavan scenario uz pomoć italijanskog koscenariste i preselio se privremeno u Italiju. Volim jednostavne priče. Kad sam počinjao da se bavim filmom, kad sam imao šesnaest godina, na mene je uticao italijanski neorelizam koji povremeno utiče na sve male kinematografije. Na primer, veoma uspešan iranski novi talas je oslonjen na neorelizam, na priče o običnim, malim ljudima i njihovim problemima.”

Šta Paskaljević misli o srpskoj kinematografiji, ali i vremenu u kom živimo, empatiji koja je nestala, isključivosti koja je sveprisuta, čitajte u novom broju Ekspresa koji je već na kioscima.

Ekspres200

Ekspres. Drugačiji ugao.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar