INTERVJU MILENA INIĆ DRECUN: Branila sam zakon od države

INTERVJU MILENA INIĆ DRECUN: Branila sam zakon od države

Milena Inic Drecun za intervju


Poredeći iskustva s početka karijere u Drugom opštinskom tužilaštvu i ona s kojim ih ga je okončala, Milena Inić Drecun, nekadašnji sudija Vrhovnog suda Srbije, navodi dve okolnosti:
“Kada sam se zaposlila nisam znala kako se zove ministar pravde, nije me ni zanimalo, imali smo obavezu i slobodu da nesmetano radimo svoj posao. I dobro sam upamtila savet: ‘Nemoj olako da ulaziš u krivične postupke, nemoj olako da tužiš ljude, dobro proveri sve’. Iz sadašnje perspektive to nekima možda zvuči smešno.”

Ako bih banalizovao, napisao bih da je posle političkih promena 5. oktobra 2000. godine sudija Inić Drecun pred sobom imala najlakši zadatak na svetu – da kao predsednica sedmočlanog sudskog veća Vrhovnog suda Srbije donese konačnu odluku o krivici Milorada Ulemeka Legije, Radeta Markovića i ostalih optuženih za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi.
Među državnim rukovodiocima i medijima koji su ih uslužno pratili oko toga nije bilo dileme. Kao ni među ostalih šestoro članova veća. Sudija Inić Drecun je, međutim, promašila temu, ustanovivši ono što od nje niko nije tražio; za osudu su manjkali dokazi, tvrdnje svedoka bile su konfuzne i protivrečne, procedura nakaradno sprovedena…
Tako se lagani zadatak pretvorio u najteže iskušenje. Neočekivano se držala činjenica. Čuvajući zakon od onih koji bi trebalo da ga sprovode podnela je ostavku i dala otkaz:
“Podnela sam ostavku jer mi profesionalna, lična i moralna odgovornost ne dozvoljavaju da napišem i potpišem presudu koja bi bila u sukobu sa mojom stručnom ocenom stanja stvari u spisima. Takođe, ne bih mogla da obrazlažem ono što je suprotno mom profesionalnom mišljenju….”
Nije se tome pridavala velika pažnja. Odluka je doneta znatno ranije. Mimo suda.

Šta se događalo u tom periodu?
“Sagledavajući posle svega što se desilo, ni danas mi nije jasno kako političari nisu intervenisali ranije. Ne bih da zvučim nadobudno, ali mislim da su bili svesni da predmet koji je trebalo da se radi po njihovim prohtevima ne bi smeo da dođe u moje ruke. Znali su i da nije uputno bilo šta drugo preduzeti, mislim na bilo koju vrstu pritisaka.”

U zanosu nastalom posle 5. oktobra doživeli ste drugu krajnost.
“Poražavajuće, veoma, veoma tužno. Radila sam u najvišem sudu u državi, a teško sam nalazila sagovornike s kojima bih na pravi način mogla da razgovaram, da ih uverim kako moraju da čuvaju i sačuvaju svoj ugled, autoritet. Na kolegijumima sam bila kao bela vrana. Mi sudije smo krivi zbog toga što nam se desilo. Da li se iko ikada pobunio? Ustao da kaže da tako ne može? Da smo rekli političarima “ako činite zlo u pravosuđu nema napretka ovoj zemlji”, mislim da bi bilo drugačije. Mene su i novinari saletali s pitanjem “ko stoji iza vas, za koga radite”? Doslovce tako. Pa, za koga radim? Radim za zakon!”

Istrajavate u tvrdnji da je pravosuđe temelj zdravog društva?
“Sudija je po zakonu ovlašćen da rešava ljudske sudbine, da doprinese, ili odmogne društvu. I zato nema pravo da radi po željama drugih. Političari upravo igraju na tu kartu, jednostavno smatraju da mogu da rade šta hoće. Pravosuđe je institucija koja bi trebalo da ih zaustavi. Nažalost, ugled pravosuđa je potpuno urušen, u brojnim predmetima su prekršeni mnogi zakona. To je suštinsko uništavanje društva. Nebitni su tu kriminalci.”

Kada vam je, posle nekoliko prethodnih suđenja, na konačno odlučivanje stigao predmet za ubistvo Ivana Stamboliča i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, očekivalo se da prosto potvrdite krivicu optuženih. Onako kako je sročena u optužnici.
“Bila sam predsednica sedmočlanog veća VSS. Nisam bila opterećena predmetom. Znate kako, dobijete predmet, pripremate ga, pa vas neko od kolega pita kada će biti suđenje ili neke detalje. Kada sam kasnije razmišljala o tome shvatila sam da su mi kroz uzgredne opaske “kako ćeš ti to”, “to je teško, nezahvalno”, zapravo nešto nagoveštavali. Shvatila da će u nekom trenutku uslediti pritisci. Ali, to je kod mene budilo još veću pozornost, u smislu da u tom predmetu ne sme da ostane bilo šta o čemu nisam donela stav zasnovan na neoborivim dokazima.”

Odmah posle prvostepene presude predmet se praktično vodio u medijima. Atmosfera je sugerisala da bilo kakva odluka sem najstrože kazne ne dolazi u obzir.
“Bilo je komentara da se u prvostepenoj presudi koju je doneo Okružni sud “nešto kalkulisalo”. Sve u svemu, kada sam proučila čitav predmet usledilo je glavno referisanje koje sam održala u punoj sudnici. Pred svim kolegama iz veća, optuženima, advokatima, publikom, bilo je zaista kako je u novinama opisano “u grobnoj tišini”. Tada sam apsolutno otvoreno ukazala na sve propuste, na sve povrede zakona, postupka, sve o čemu moramo da vodimo računa. Sve sam objasnila i ukazala preko čega ne može da se pređe.”

Kako je izgledala kulminacija?
“Predsednica suda nas je jednog dana sve pozvala i pitala o čemu se radi. Objasnila sam joj u čemu je problem, iznela ukratko svoj stav o svemu. Govorila mi je da kad svi mogu da stave potpis mogu i ja, “i nikom ništa”. Odgovarala sam da neću to da učinim jer mislim da sudija najvišeg suda u državi, ako je iole svestan, zna da time krši zakon, da vrši krivično delo mnogo teže od tih krivičnih dela koja su učinjena. “Ma, nemoj tu sad neka moralisanja… Hitno je, veliki je pritisak javnosti da se presudi”. Rekla sam da neću da sudim na osnovu pritiska javnosti, da ću presuditi kada budem smatrala da je sazrelo da se presudi. Situacija se veoma zaoštrila. To je period pritisaka sa svih strana, na televiziji, u štampi, svuda.U takvim okolnostima, kada se više nije imalo kud, pozvala me je i saopštila “Ti to moraš”. Rekoh “ne moram”. Kada me je upitala “Kako ne moraš?” predala sam joj pripremljenu ostavku: “Izvolite, podnosim ostavku na mesto sudije, na mesto predsednika veća, a vi sad preuzmite predmet”. Istog trenutka je rekla: “Pa, šta ima veze, možemo i sa šest glasova da presudimo”. Jasno je bilo šta to znači. Ići na takav korak, da se donese takva odluka posle ostavke predsednika veća, to ne postoji u civilizovanoj državi.”

Šta je pogrešno u presudi zbog koje ste podneli ostavku?
“Nijedan jedini zaključak, ništa što tamo piše nije dokazano. Sve sam napisala i u svojoj ostavci. Mogla bih o tome da pričam danima. Da potpišem to, da krivotvorim spise, nije dolazilo u obzir. Uništila bih potpuno svoje samopoštovanje, nešto što mi je davalo snage. I osećala sam se dobro. U suprotnom bi me bilo sramota same sebe. To me je vodilo i zato sam sve izdržala.
Provela sam vek u pravosuđu, smatrala sam da radim važan posao, najiskrenije, da neću sebi dozvoliti da se probudim i pomislim da li sam nekom bez dokaza izrekla smrtnu kaznu ili zatvor od 40 godina! Da li sam sigurna da je to dokazano? Slično je bilo i ovde, ko god da su ti ljudi. Stajala sam iza onoga što postoji u spisima i svoju savest sam morala da umirim razmišljanjem da li mogu da kažem da jeste dokazano. A nije. Da ne pričam o motivima…”

U obrazloženju ostavke ste, uz ukazivanje na brojne propuste i rušenje profesionalnih normi, naveli i da ne želite da vas se potomci stide.
“Nije to bila floskula, prazna priča, stvarno sam to imala u glavi. I onda i sada. Nijednog trenutka se nisam dvoumila oko uskraćivanja potpisa na takvu presudu. Ono što je za Radeta Markovića i ostale optužene bilo napisano da su uradili nije dokazano, ili bar ne na način kako se to tvrdi. Ivan Stambolić je ubijen, ali ne na navedeni način. Presuda kao takva nije mogla da opstane. Suština mog stava je da ta presuda nije zasnovana na zakonu. To nijedno pristojna država i društvo ne bi smeli da dozvole. Drugo, što nigde ne bi smelo da se desi, jeste da je moj potpis na presudi praktično falsifikovan. Zvali su me da dođem na razgovor s kolegama “jer ćemo svi propasti” ako ne uradim što traže, ali nisam očekivala da će se usuditi da koriste moje ime i da me uvrste kao člana sudskog veća iako sam već podnela ostavku. Zahtevala sam ispravku, pa su na kraju napisali da za mene, u moje ime, presudu potpisuje neko drugi. Koristili su moje ime iako tad više nisam bila sudija. Nečuveno.”

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar