INTERVJU MOMIR BULATOVIĆ: Milošević tražio da nas prime u NATO da izbegnemo rat

INTERVJU MOMIR BULATOVIĆ: Milošević tražio da nas prime u NATO da izbegnemo rat

Foto: Ekspres/ Marko Đoković


Povodom smrti bivšeg predsednika Crne Gore i predsednika Savezne vlade SR Jugoslavije, Momira Bulatovića objavljujemo intervju koji je aprila 2018. godine dao za Ekspres…

Niko ne sme da nam dira Slobu, Mila i Momira! Onda se u manjem od ona dva oka u glavi dogodio narod. Greda je bila žuta, a Momir i Milo su bili mladi. Bio je tu i miting na kome se “okupio svaki treći Crnogorac”. A da, bio je tu i Sveto. Evo, 30 godina kasnije od svetog trijumvirata srpstva izniklog na ruševinama Saveza komunista, malo je ostalo. Sloba je u večnim lovištima, Milo je po svoj prilici večan, a Momo se povukao iz javnog života.

Prethodno je Milo Đukanović krenuo svojim putem i otrgao se iz zagrljaja Miloševića već krajem 1996. godine. Sledeće godine dogodio se najskuplji razvod u Crnoj Gori. Bulatović je ostao uz Miloševića, ali i bez partije koju preuzima Đukanović. Momir bira Beograd kao sigurniju opciju. Nije mogao da vodi Crnu Goru koja je protiv Srbije. Bio je jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića do samog kraja. U vreme kada je NATO bombardovao SRJ bio je predsednik Savezne vlade.

Kada ste prvi put dobili ozbiljno upozorenje da će Savezna Republika Jugoslavija biti bombardovana?
“Ako neko sada očekuje da su to bili neki špijunski kanali, neke diplomatske depeše, grdno se vara. U to doba na svim svetskim naslovnicama je bilo insistiranje da NATO svojim kredibilitetom zaustavi ogromne zločine na Kosovu i Metohiji. Njih, srećom, nije bilo, ali je javnost bila bombardovana pričom da smo mi zatvorili 100.000 Šiptara na fudbalskom stadionu i da je samo pitanje dana kada ćemo ih ubiti, a onda vam ne treba nikakva tajna diplomatija. Oni su vitlali i pretili tom svojom silom preko svih svetskih medija. Prema svim našim podacima, očekivali smo da će bombardovanje početi sredinom oktobra 1998. godine. Tada, u misiju poslednje šanse, kako su je zvali, dolazi Ričard Holbruk i pregovara s Miloševićem. U to doba sam ja bio na samitu šefova država ili vlada jugoistočne Evrope u Turskoj i sve moje regionalne kolege su me pitale kada će početi intervencija. Ni za koga to nije bilo nikakvo iznenađenje. Reakcija tadašnjeg premijera Bugarske mi je posebno ostala u sećanju. On se mnogo ljutio iz rezona: ako bombarduju Srbiju, njemu će propasti turistička sezona. Molio je da nešto uradimo. Rekao sam mu, nećemo mi bombardovati sami sebe, čoveče, nego vi učinite nešto kod vaših prijatelja da Srbija ne bude bombardovana. Svi su kršili ruke i govorili: “Vidite vi to s Amerikancima. Samo se Amerikanci pitaju.” Srećom, tada je došlo do sporazuma i bombardovanje je odloženo.”

Šta je vlast preduzimala da ne dođe do bombardovanja? Kakva je bila ideja Slobodana Miloševića?
“Uradili smo sve što smo mogli. Počeli smo pregovore sa umerenim Albancima, s Ibrahimom Rugovom na čelu. Taj dijalog je išao teško i sporo, ali smo ga doživljavali kao jedino rešenje. Ali onda je Amerika odlučila da iz tog procesa isključi Rugovu. On je bio predstavnik umerenih i tada većinskih Albanca, koji nisu bili pristalice oružane pobune i terorističkog delovanja, a na njegovo mesto su Amerikanci instalirali Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija. Amerikancima smo nudili bazu “Bondstil”, uz saglasnost vlada Srbije i Jugoslavije za simboličnu nadoknadu od jednog dolara. Nudili smo im da nas prime u NATO, jer ako smo u NATO-u, ne mogu da nas bombarduju. Nudili smo im, takođe, da upravljaju rudnim bogatstvom, da im damo koncesije na energetske i rudne potencijale Kosova i Metohije, jer ako mi ne možemo da nađemo zajednički jezik sa Albancima, nek to bude neka engleska ili američka kompanija. Sve smo im nudili da ne bude rata, ali je rat moralo biti. Njima je taj rat bio potreban.”

Kažete da ste nudili Amerikancima da Srbija uđe u NATO?
“Da i o tome postoji zvanični dopis. To je Milan Milutinović predložio Medlin Olbrajt. Na tom sastanku pred Rambuje, kada joj je Milutinović rekao da je Srbija spremna da uđe u NATO, ona se prvo onesvestila, nije verovala šta joj nudimo, a onda se vratila i rekla “ne, to nije opcija”. Bilo bi mnogo pametnije da su nas primili u NATO nego što su nas bombardovali.”

Povezane vesti – Preminuo Momir Bulatović

Da li je tačno da je Milošević išao u Moskvu da od Jeljcina traži S-300?
“Priče vezane za S-300 su, da izvine čitaoci, priče za malu decu. S-300 nije cipela koju ćete kupiti u nekoj radnji. Da biste imali S-300, morate da imate tri ogromna voza koja će dovesti tu skalameriju, morate da imate nekoliko stotina visokoobučenih i specijalizovanih oficira. Mi nismo imali S-300, a čak i da smo ga imali, ne bismo ga upotrebili iz prostog razloga što bismo tako mogli da povećamo stepen gubitaka neprijateljske NATO avijacije na možda 50-60 aviona, ali i da doživimo njihovu surovu odmazdu. Oni su bili toliko moćniji i snažniji i ubilački raspoloženi da je bilo sasvim realno očekivati da se tepih bombi izruči nad Beogradom.”

Šta je Milošević hteo s Kosovom? Imam utisak da je Kosovo i Metohija Miloševiću služila samo za izborne krađe. Na svakim izborima SPS bi ukrao oko 500.000 albanskih glasova.

“Pa ne znam, zaista. Ja taj deo ne poznajem dobro. Znam da su ga mnogo optuživali. Znam da je on to sa indignacijom odbacivao, ali posmatrano sa stanovišta nekih državnih interesa, Milošević je nasledio Kosovo kao nerešen problem. To je bio najvrući krompir koji je držao u ruci i jedna od njegovih prvih aktivnosti jeste bila da dezavuiše Ustav iz 1974. godine, koji je, faktički, dao državost Kosovu i Vojvodini i čini mi se da je to jedan od njegovih najvećih doprinosa, što je i Vojvodinu i KiM vratio u ustavni okvir Republike Srbije. Znam da su postojali ekstremno veliki problemi iz prostog razloga što su Albanci bojkotovali sve moguće institucije, a emitovali su sliku u svetu koja nije bila povoljna ni za Srbiju, ni za Jugoslavija. Mi smo imali i s druge strane činjenicu da je veliki broj Srba i Crnogoraca na KiM, zauzimao pozicije koje im objektivno nisu mogle pripadati, zato što Albanci nisu hteli da zauzimaju neke državne pozicije. Dovoljno je bilo da ste Srbin ili Crnogorac, pa da zauzmete neku dobru funkciju, pa da možete onda i da pokazujete i silu i netrpeljivost i nedovoljnu transparentnost u svom poslovanju. Sećam se da je jednom ljut, Slobodan Milošević rekao: “Teži su mi Srbi i Crnogorci sa KiM, nego Albanci”.

Gde vidite ključne greške Beograda u politici prema Kosovu? Kako gledate na činjenicu da je za nepune dve godine formirana teroristička vojska od 30 hiljada naoružanih ljudi, usred države Srbije?

“Ja verujem oficirima koji su tamo bili i koji govore o tome da to nije bila tako respektabilna vojna snaga. Oni jesu proklamovali da je toliki broj, imali su oružje, ali kada je 1998. krenula punom snagom naša antiteroristička operacija, za dva ili tri dana je urađeno to, da su oni bili potpuno deaktivirani. Nije nam zaista bio problem taj teroristički deo. Problem nam je bio to što su oni bili marionete NATO, njihova pešadija. Kasnija zbivanja su pokazala da NATO nije baš briga za živote i zdravlje običnih Albanaca, jer su najviše izručili osiromašenog uranijuma na ona područja u kojima žive Albanci.”

Kako su izgledali razgovori između Miloševića, Holbruka i Vas?
“Holbruk je bio diplomata s manirima šefa koncentracionog logora. On je američku diplomatiju shvatio kao sredstvo za ličnu promociju. Čak je i njegova žena jednom pitala: “Pa zašto, pobogu, ne date to tim Albancima kad su oni tamo množina?”. Na to je Sloba odgovorio: “Pa, kako? To je srce naše zemlje, kad biste samo znali koliko je tamo naših crkava i manastira.” To je u redu, rekla je, stavite vašu policiju i vojsku da čuva te manastire, a pustite to tamo Albancima. S Amerikancima ne možete da razgovarate o tome, da uđete u neke nijanse, finese. Mi možemo da postignemo sporazum sa Albancima kad razgovaramo jer oni znaju šta znači Kosovo i njima i nama. Ali sa Amerikancima ne možete.”

Kako ocenjujete ulogu Viktora Černomirdina? Je l’ on bio američki čovek?
“U tom periodu, kada dolaze Viktor Černomirdin i Marti Ahtisari, mi imamo već eskalaciju bombardovanja i odlučujemo se da prihvatimo te pregovore i takozvani ultimatum koji nam je dat. Černomirdin je bio čovek koji je presudio, iako je najmanje pričao. Černomirdin dolazi kao lični izaslanik Borisa Jeljcina. Staje kompletno iza predloga Martija Ahtisarija, odnosno staje iza predloga NATO-a. Lako nam je bilo da odbijemo NATO, ali nismo mogli da odbijemo Černomirdina. Inače, ruski general Ivašov i dan-danas javno tvrdi da je Černomirdin bio izdajnik jer je potpuno prekršio instrukcije koje je dobio od Borisa Jeljcina. Instrukcija je bila da se založi za Saveznu Republiku Jugoslaviju, da se založi za trenutni prekid bombardovanja, a on se pridružio ultimatumu koji je bio iznesen pred Miloševića i koji je značio definitivno uništenje. Nama je bilo zaprećeno da će ubiti kompletan narod i sravniti celu državu.”

Ko vam je zapretio i rekao da će Srbija biti sravnjena?
“To je Ahtisarijev stav bio, pa ga je onda Milošević pitao: “Izvinite, a kako ćete objasniti da ste ubili dva i po miliona ljudi samo u Beogradu?”. Čovek je odgovorio: “Znate li koliko ih je ubijeno u Vijetnamu?”. U to doba NATO gađa “Prvu iskru” u Bariču. Opasne hemikalije prete trovanjem čitavog grada. Ja sam predsednik Savezne vlade. Po zakonu moram da potpišem zakon o evakuaciji Beograda. A gde da evakuišem Beograd? Kako možete da pomislite da se ovaj grad može evakuisati. I zato ću ja do kraja svog života biti zahvalan Brentu Sadleru, dopisniku Si-En-Ena, koga smo imali na vezi i zamolili ga: “Idi, molim te, slikaj tamo i reci da se sprema evakuacija grada zato što se priprema trovanje”. Čovek je objavio TV prilog i nikada više nijedna bomba nije pala na “Prvu iskru”, ali odmah posle toga je Brent Sadler izgubio posao. Više nije dopisnik Si- En-Ena, ali je ostao naš prijatelj svih ovih godina.”

Još jedna negativna uloga Černomirdina je bila ta da zahvaljujući njegovom držanju Rusija nije dobila svoj sektor na Kosovu?

“Da. Da bi lakše naš narod prihvatio povlačenje vojske i policije sa Kosova i Metohije, mi smo pomogli da ruski bataljon, koji je bio stacioniran u Bosni, dođe i zauzme aerodrom u Prištini. Rusi tada nisu imali goriva, mi smo im dali. Ali u tom periodu, ne zaboravite, Rusija je faktički bila na kolenima. Mi smo očekivali njenu pomoć, a njoj samoj je trebala pomoć ogromnih razmera. Danas je situacija potpuno drugačija.”

Gde ste se sastajali sa Miloševićem za vreme bombardovanja? Koliko ste se često viđali?

“Gotovo svakodnevno.”

Gde je to bilo?

“U Belom dvoru. Najčešće smo šetali. Imali smo dobar sistem uzbunjivanja i obaveštavanja, tako da smo uvek znali kakvo je nebo iznad nas. U vreme rata mi je bila pružena prilika da novinaru “Vašington posta” dam intervju. I rekao je čovek: “Objaviću intervju s vama, bez ikakvih skraćivanja”. I bilo je to u Palati federacije, današnja Palata Srbija, koja je bila evakuisana kompletno. Samo sam ja koristio svoj kabinet sa mojim osobljem. Dok smo razgovarali, sekretarica mi je donela obaveštenje da naša služba javlja da šest aviona poleće iz Mađarske i da bi trebalo da se sklonimo. On me je pitao: “Šta to čitate?” Ja kažem, nadam se da vam ne smeta, šest vaših aviona je krenulo i moguća smo meta. Čovek je skočio, zgrabio je papire. Krenuo je, a ja sam ostao da sedim u onom ogromnom kabinetu. On se okrenuo i rekao: “Izvinite, vi nećete da bežite?” Ja sam rekao: “Bih rado, ali stvarno ne znam gde. Nemam gde. Ovo je sve skupa moja zemlja.” On je rekao: “Znate šta, objaviću ovaj intervju, mene je strah, ne smem ovde da ostanem, ali vam garantujem da će u tom intervjuu biti ta rečenica premijera, koji nema gde da beži.” Intervju nije nikada objavljen zato što je te noći bila srušena kineska ambasada, ali bila mi je simpatična ta reakcija novinara.”

Zašto ste smenili Vuka Draškovića krajem aprila? On je bio Vaš potpredsednik zadužen za spoljnu politiku.

“Ja sam sa Vukom odlično sarađivao, ali je bio dogovor da se Vuk, kao čovek koga je Zapad mnogo više prihvatao od mene, ili od Slobodana Miloševića, a koji je u toj fazi zaista bio patriotski opredeljen, pojavljuje na CNN-u. U nekoliko navrata je to dobro uradio. Međutim, sastavni deo dogovora je bio da se u tom periodu ne napadamo međusobno i onda na jednom prijemu, koji sam ja organizovao, Vuk počeo da priča protiv JUL-a. Ja sam ga zamolio da to ne radi i on mi je obećao da više neće kritikovati JUL. Otišao je sa tog prijema i posle toga me je pozvao Milošević i rekao je: “Upali, molim te, Studio B, da vidiš šta priča tvoj potpredsednik Vlade”. Ja upalim televizor i vidim da je Vuk zaista počeo te političke obračune. Ali tu epizodu saradnje sa Vukom Draškovićem, ne samo na tom nivou, nego posebno na nivou grada, za vreme NATO bombardovanja, ja držim veoma dragocenom i jako korisnom.”

Sada, sa ove distance, kad bi moglo da se vrati vreme, šta je trebalo da promenimo u politici prema Kosovu?

“Godinama posle je Strob Talbot, tada visoki činovnik u Stejt departmentu, u svojoj knjizi “Kurs sudara”, sudara između NATO i Jugoslavije, napisao pravi razlog. On je rekao: “Nije bilo ponašanje Slobodana Miloševića prema Albancima pravi razlog sukoba sa NATO, nego činjenica da se Jugoslavija suprotstavljala opštim tendencijama koje su postojale”. Milošević i ja nismo dali da se izvrši pljačkaška privatizacija. Nije nam padalo na pamet da prodamo bankarski sistem. I on i ja smo, kao ekonomisti i ljudi koji su vodili računa o našim privredama u tim teškim okolnostima, smatrali da mi treba samostalno da donosimo odluke i da upravljamo ovom zemljom. Šta ste mogli da uradite? Da potpišete kapitulaciju? Amerika godinama na ovom prostoru vodi politiku kontrolisanog haosa. Ona hoće da izazove haos da bi onda njihovi ambasadori i izaslanici bili moćniji od bilo kog šefa države u lokalu.”

Stid me što je Crna Gora priznala Kosovo

Kako ste doživeli odluku crnogorske vlade iz oktobra 2008. godine da prizna Kosovo kao nezavisnu državu?

“Ja se zbog te odluke stidim iako na nju nisam mogao ni na koji način da utičem. Doživljavam je kao dvostruku ličnu dramu. Jedna je veza uz mog oca i njegovu sudbinu, a druga za moga sina koji, nažalost, više nije živ. U tim godinama on me je pitao – tata, da li je moguće da će ovi da priznaju Kosovo? Imao je svega 21 godinu kad me je to pitao. Ja sam rekao – nažalost, dete, moguće je, ali nadajmo se da to neće dugo potrajati. U međuvremenu je moj sin preminuo, oni su i dalje u priznanju Kosova, a ja i dalje smatram da je to jedna od najvećih grešaka i to nije bavljenje politikom, nego je to lični i moralni stav da se svuda, stalno i na svakom mestu toj odluci suprotstavljam.”

 

Milo više ne veruje nikome osim samom sebi

Kako gledate na odluku Mila Đukanovića da se ponovo kandiduje za predsednika Crne Gore?

“Ja sam znao da će se to desiti. Milo Đukanović više ne veruje nikome osim samom sebi. Ako pobedi na izborima, ništa se neće promeniti. Ovih prethodnih 15 godina, kad je Filip Vujanović bio predsednik Crne Gore, ostaće potpuno nezapamćen. Znalo se uvek da je prvi čovek Crne Gore Milo Đukanović. Najveća tuga i nesreća Crne Gore je što to nije onaj Milo Đukanović. To je čovek koji neće reprezentovati interese Crne Gore iako će biti na njenom čelu, nego će realizovati mandate nekih centara moći sa Zapada, koji će voditi računa samo o sebi.”

 

Vi ste u dva mandata bili predsednik Crne Gore. Sve to vreme, predsednik crnogorske vlade je bio Milo Đukanović. Kako se on držao u tim ratnim godinama?

“Tada je Milo Đukanović bio mnogo veći Srbin od mene i  postojalo je jedinstvo u tome da je najveći interes Crne Gore očuvanje Jugoslavije, odnosno zajednička država sa Srbijom. Milo Đukanović briljantno radi svoj posao za sve to vreme. Ključna godina je 1996. kada se ukidaju sankcije i kada moramo da pređemo na mirnodopski način poslovanja. Ja sam ih tada okupio i rekao – ovo što smo do sada švercovali, krali, od cigareta, nafte, oružja, sve mora da se vrati u legalne tokove. Kad radite sa italijanskom mafijom, ne možete da izađete. Tu se daje dinar da se uđe u kolo, ali nema izlaska iz kola. Onda, 96. godine, u Americi, u Beloj kući, meni nude da se okrenem protiv Slobodana Miloševića i ja to odbijam. Ne interesuje me Slobodan Milošević, nego ne mogu da vodim Crnu Goru koja je protiv Srbije. Milo Đukanović, odmah posle toga biva pozvan u Ameriku i on odbija da sarađuje sa njima, a onda mu oni stave na sto papire koji pokazuju da je odgovoran za šverc cigareta i od onda Milo Đukanović, koji je zaista nekada bio briljantan, koji je izuzetno sposoban, vešt političar, više nije čovek vođen svojom voljom.”

Ko je Mila Đukanovića uveo u politiku? Vi ste krajem 80-ih godina bili predsednik Saveza komunista na univerzitetu. Jedan od bližih Vaših saradnika bio je Aco Đukanović, koji je bio predsednik Saveza studenata.

“Pa Milo Đukanović je mnogo ranije u politici, zato što je još kao student bio član CK SKJ. Njegov brat Aco i ja smo bili na čelu pobune, koja je dovela do prekompozicije unutar Saveza komunista Crne Gore. Sećam se, u tom periodu sam dao prvi intervju za “Njujork tajms”. Izašao je na naslovnoj strani, a ja budala seljačka na pitanje novinara kakva će biti sad moja dalja politika kao lidera Saveza komunista, kažem: Ovo je samo pobuna unutar sistema. Neću da uvodim višestranački sistem. Znači, nama tada mladima i neiskusnima, kao ptićima u politici trebao je svako ko je imao iskustvo. Đukanović već ima iskustvo. On dolazi iz CK SKJ i onda Aco Đukanović ustupa svoje mesto starijem i iskusnijem bratu i tako počinje briljantna karijera Mila Đukanovića. Ja ga postavljam za prvog premijera. To mu je prvi posao bio, sa 29 godina. I on meni kaže: “Ali, šefe, ja ne znam da budem premijer”. Ja kažem – ne znam ni ja da budem predsednik, ali ćemo zajedno da radimo. Milo Đukanović je bio, to ponavljam, briljantan kao broj 2, da nešto izvrši, da nešto napravi. E sad, s vremenom apetit raste. Broj dva hoće da postane broj jedan. To je prirodno u politici. Ne bih mu ja sad bio u koži. Teško je biti broj jedan.”

U početku vaših karijera i Vi i Đukanović ste se oslanjali na Srbiju, mnoge probleme koje ste imali u Crnoj Gori rešavao vam je Beograd?

“Mi smo se uvek naslanjali na pomoć Srbije. Neću pričati o konkretnim stvarima, osim što recimo nismo imali avion i ja dođem onda kod Miloševića i kažem – vala, stvarno je sramota da se Milo Đukanović i ja vozimo “Jatovim” avionima ili neki tu raspalim avionioma. Mi bismo da kupimo avion. Milošević kaže: “Pa, kupite”. A kako da ga kupimo od ove sirotinje, kako ja to da opravdam iz budžeta Crne Gore? Crna Gora je 600.000 stanovnika. I onda nam Srbija kupi i pokloni avion. Platila Elektroprivreda ili “Jugopetrol” ili ne znam ko. Jednom kad su se bili zaoštrili politički sukobi na relaciji Mirko Marjanović – Milo Đukanović, došao Mirko i kaže: “Ma više ne mogu da ih slušam i da ih gledam kako kradu i šta tamo rade. Sad ćemo da im ukinemo struju. Dajemo im struju, ne plaćaju struju i još nas preko toga zezaju”. Gleda ga Sloba i kaže: “Jesi li ti lud? Kako možeš da ukineš struju? To su naša braća, to su naši rođaci”. Milo je svaki svoj problem koji je imao u Crnoj Gori rešavao tako što bi došao u Beograd i rekao direktorima velikih javnih preduzeća: “Dajte nam, pomozite”. Uvek su nas u Srbiji doživljavali kao svoje. Slobodan Milošević je nas doživljavao kao svoju braću. To je prosto neodvojivo.”

Kakva je uloga u političkom i društvenom životu bila Brana Mićunovića dok ste vi bili predsednik Crne Gore? To je čovek koji danas važi, ako ne za čoveka broj jedan, sigurno za čoveka broj dva u Crnoj Gori?

“Nama su uvedene sankcije u maju 1992. godine. Najrazornija posledica sankcija jeste u tome što vi više ne možete da poštujete zakone. Da biste preživeli, vi faktički kriminalizujete kompletnu državu. I tada počinje da cveta kriminal. Tu je bio osnovni sukob između Mila i mene. Meni je jasno da on nije mogao da iz svega toga izađe, da su te kriminalne strukture zauzele toliko moći, ali mi nije jasno zašto nije video malo napred. Morao je da shvati da to tako ne može, da je to rak-rana u određenom društvu. Kada se nas dvojica sukobljavamo u političkoj sferi, on vuče da je on za Crnu Goru, a ja za Jugoslaviju. Suština je bila upravo u tome da pokušamo da izvršimo dekriminalizaciju društva. Nijedan od mojih poznanika i prijatelja, bilo poslovnih, bilo porodičnih, nikada se nije bavio švercom cigareta. Oni svi znaju da sam im ja to zabranjivao, zato što je to posao koji se radi sa italijanskom mafijom. Možete da švercujete naftu, prehrambene proizvode, da radite šta god hoćete, ali cigarete su đavolji posao. I taj đavolji posao je došao glave čitavoj jednoj privrednoj strukturi Crne Gore. Ja sam tog gospodina Brana Mićunovića možda jednom ili dva puta u životu sreo. Prosto, on je po meni paradigma jednog pogrešnog užasnog razvoja kojim je krenula Crna Gora.”

U vreme sankcija, Vi ste organizovali transport nafte iz Albanije preko Skadarskog jezera?

“Prvo sam došao da pitam Slobu koliko može da mi da nafte domaće odavde iz Srbije, i on mi je rekao – ništa. To je 1992. godina. Milošević mi ne daje ništa od domaće proizvodnje nafte, jer je to nedovoljno i za samu Srbiju. Uvezite, snađite se, rekao je Milošević. Mi smo uvozili naftu zajedno sa ljudima iz Srbije, preko Makedonije, ali nam je ovo bilo lakše, da idemo direktno iz Albanije. Devedeset i treće sam bio u Albaniji i tu smo se predsednik Sali Beriša i ja dogovorili da on zažmuri i da krene snabdevanje naftom preko Skadarskog jezera. Posao, kao i svaki drugi.”

I on je to prihvatio?

“Da. Kad sam ja to od njega tražio, on me je pitao – da li vi to, gospodine predsedniče, tražite da ja ne poštujem sankcije UN koje su nametnute vašoj zemlji, a ja sam odgovorio – ne, gospodine predsedniče, ja od vas tražim da poštujete sankcije na isti način kao Makedonija, i da deset odsto dodate na tu robu i od toga da živite dobro i vi i mi.”

Na čemu se zasnivala Vaša saradnja sa Ratkom Kneževićem?

“Ratka Kneževića površno poznajem. On je meni, recimo, 96. godine obezbedio jednu seriju interesantnih susreta u Londonu po nekim svojim privatnim, obaveštajnim, poslovnim i ne znam kojim drugim vezama, ali je moj princip bio da on može da dođe kod mene u hotelsku sobu, objasni mi koje mi je sastanke utanačio i posle toga se pozdravimo i više nas nema. Nikada nije mogao da bude pored mene, da se slika ili bilo šta drugo. On je, kao Milov prijatelj, bio postavljen za šefa misije Crne Gore u Vašingtonu. Posle je on došao u sukob s Milom i to me više nije doticalo.”

O Zoranu Đinđiću

Kakav je Vaš stav o Zoranu Đinđiću?

“Ja i dan-danas verujem da je njegovo ubistvo jedna od najvećih tragedija koja je zadesila Srbiju. Politički se nismo slagali, a lično mi je bio simpatičan. Nismo imali jedinstven taj ideološki okvir, ali kad pogledate, da je neko onako surovo ubijen na vratima Vlade Srbije a da je predsednik Vlade, u mnogo navrata u to vreme i kasnije sam govorio da je to strašan zločin, čije će posledice Srbija dugo, dugo bolovati i nositi u sebi.”

A kako ocenjujete Đinđićevu dvogodišnju poziciju na čelu srpske vlade?

“Jako loše, zato što je on proveo koncept privatizacije i prelaska na neoliberalnu ekonomiju, protiv koje sam ja svim svojim bićem i za koju potpuno sigurno znam kakve negativne rezultate mora da da i u tom trenutku i odmah posle toga.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar