INTERVJU NIKOLA ŠAINOVIĆ: Milošević i Tuđman mogli su da odluče o svemu osim o početku i kraju rata

INTERVJU NIKOLA ŠAINOVIĆ: Milošević i Tuđman mogli su da odluče o svemu osim o početku i kraju rata

Foto Oksana Skendzic


U politiku je ušao davne 1978. godine. Devedesetih godina bio je jedan od najbližih Miloševićevih saradnika – predsednik srpske vlade koja će ostati upamćena po hiperinflaciji i ratovima, potpredsednik Savezne vlade sa specijalnim zadacima u Bosni i na Kosovu. Mnogi su u njemu videli čoveka broj dva, odmah iza Miloševića. On to odbacuje kao kontradiktornost u izjavama onih koji to tvrde.

“Ako je Milošević bio diktator, onda nije postojao čovek broj 2”, kaže Nikola Šainović za “Ekspres” dok razgovaramo u kancelariji na trećem spratu sedišta SPS-a na Studentskom trgu. No, bez obzira na to pod kojim se brojem Šainović vodio kod Miloševića, činjenica je da je svedok i učesnik prelomnih događaja devedesetih godina prošlog veka – od raspada Jugoslavije do NATO bombardovanja. A sve je to, kako kaže, samo deo većih procesa.

“Glavni su u stvari procesi. Ovde su dugi istorijski procesi koji imaju svoje preplitanje, svoje kontinuitete i imaju dominantan uticaj na našu situaciju. Mnogi događaji su do te mere uslovljeni procesima da, ako zanemarimo dužinu procesa, uopšte ne možemo da ih objasnimo i izgledaju apsurdno. To je prvo pitanje Jugoslavije koja je takođe istorijska tvorevina u jednom procesu. Kad su se ti procesi promenili, Jugoslavija je nestala.”

Pitanje koje se onda nameće jeste da li se Srbija jedina nije snašla u tim procesima, da li se srpsko rukovodstvo nije snašlo u tim procesima?

“To je logično pitanje. Evo, uporediću sa jednim prethodnim procesom, sa krajem Drugog svetskog rata. Tu mislim na uređenje Evrope i konferenciju na Jalti. Jugoslavija je na Jalti dobila poziciju 50:50 odsto uticaja. Pedeset odsto Staljinu – to je komunistički režim u Jugoslaviji. Pedeset odsto Čerčilu – to je da Crvena armija ne ostaje u Jugoslaviji i ne izlazi na Jadransko more. Taj položaj je dao Titu šansu da razvije neutralnu poziciju u kojoj smo tako lepo živeli. Ali Tito nije napravio taj položaj, nego je on napravljen između Čerčila i Staljina. Znači, mi se ovde nismo snašli, to je odnos snaga. Jedna velika poljska nacija se tog istog jutra našla pod Sovjetskim Savezom i u komunizmu. Možemo li njih da pitamo kako su se snašli? Niko ih nije pitao.”

Ali takođe je do tada Poljska bila pod nemačkom okupacijom, a u Jugoslaviji…

“To su odnosi. Glavni faktor koji deli Evropu na kraju Drugog svetskog rata su dva argumenta. Ruski se zove T-34, a američki se zove “šerman”. Tamo gde su se oni sreli, od njih na istok je sovjetska zona, a na zapad je američka zona. Mi smo imali tu neutralnost. E sad, taj poredak se ruši raspadom SSSR-a, i front sa zapada se kreće na istok. Protutnji preko nas i izađe na Crno more. Da li smo mi to videli? Jesmo. Problem je što kretanje tog fronta sa zapada na istok, ista ta Poljska, Češku i tako dalje tumače kao oslobađanje od Sovjetskog Saveza. A mi imamo problem što to na ovom prostoru podrazumeva formiranje savezničkih država zapada i segmentiranje srpskog nacionalnog korpusa. I to segmentiranje u Hrvatskoj sa HDZ-om, sa uticajem radikalnog islama u Bosni… I tu situaciju srpski narod na tim prostorima doživljava kao životnu ugroženost i oni se dižu na bunu. Ta njihova buna je autentična. Nije Beograd podigao Krajinu na ustanak, nego su se Srbi u Krajini koji imaju iza sebe genocid podigli. Beograd je imao samo pitanje hoće li ih podržati ili neće.”

I podržao ih je i naoružao ih je…

“Podržao je, kao i Srbe u Bosni. Da li je bilo alternative? Pa alternativa je bila ona koja je ličila na Sovjetski Savez, da se ćutke prihvati potpuna podela i raspad. Mislim da Srbija u to vreme to ne bi prihvatila ko god da je na vlasti.”

Nikola Sainovic

Ali činjenica je da je Milošević bio na vlasti i da je imao najveći uticaj i u Srbiji i među Srbima…

“Treba reći otvoreno, mi smo njih podržali iz ubeđenja i ako je greh, greh je ubeđenje. A kada govorimo o raspadu Jugoslavije, vrlo je važan momenat Slovenije. Proces raspada Jugoslavije počeo je od momenta kada je formirana i trajao je do devedesetih godina. Iako je to stalno bila priča o Srbima i Hrvatima, ili Srbima i Albancima, Slovenija je stabilno gradila put ka otcepljenju, sve vreme, od komunističkog vremena, od Kardelja. Znate da je postojala Teritorijalna odbrana u Jugoslaviji. Ona je imala rezervne oficire. Rezervni oficiri JNA su se školovali u Bileći, osim Slovenaca. Samo je Slovenija imala svoju školu rezervnih oficira u Ljubljani. Ona je bila jezgro Teritorijalne odbrane koja je otcepila Sloveniju. I to što je ta Teritorijalna odbrana napala JNA i realizovala otcepljenje oružano, praktično je bio slom JNA. Pokazalo se, s jedne strane, da je unutrašnja upotreba JNA nemoguća. Desio se čak vojnički poraz, a ne samo politički. Drugo, svi ostali koji su mislili da mogu da napadnu JNA dobili su ogromno ohrabrenje. Svuda je bio isti slovenački model sa opkoljavanjem kasarni. A mi sve vreme imamo defanzivnu poziciju jer smo se opredelili da pomognemo Srbe u Hrvatskoj i Bosni. Njihov položaj postaje sve teži. Rat se razvija. Zapad pomaže drugu stranu i u Bosni i u Hrvatskoj. I to se kreće do 1995. do pred Dejton i “Oluju”. Početna vojna prednost srpske strane, koja je zasnovana na ostacima JNA, topi se, a naoružanje druge strane raste. Svesni toga, mi smo imali onaj poznati sastanak na Palama, kad je bio i Micotakis, i kada smo se tako grubo razišli sa braćom Srbima, sa Karadžićem i Krajišnikom…”

To je bilo oko Vens-Ovenovog plana?

“To je bio povod, a suština je bila baš ova procena. Ja sam bio predsednik Vlade, pa sam odgovarao za resurse. Imao sam procenu da naši resursi, jer smo pod sankcijama, padaju, a druga strana jača. U tom momentu su u Bosni Hrvati i Muslimani u oružanom sukobu. To je bio optimalan momenat da mi guramo inicijativu za pregovore. Braća u Bosni su bili stanovišta da su oni jači, da njima treba samo dalja vojna pomoć, da im ne može niko ništa. A ova razlika u resursima se povećala. Još su Amerikanci ujedinili Muslimane i Hrvate, stavili sve pod jednu komandu… Dejton počinje da se priprema januara 1995. i ima dogovorene principe o podeli teritorije u Bosni – 51:49. Postoji dogovor da se prvo uredi Bosna, pa onda Hrvatska. Prvi put imamo ozbiljan pregovarački proces koji se dominantno odvija sa Beogradom, a ne sa RS. I sad mi ulazimo u pripremu Dejtona, a onda se potpuno suprotno svim pregovorima i dogovorima velika sila, Amerika, okreće na drugu stranu i pušta “Oluju”.

Nikola Sainovic

Zbog čega?

“Očigledno da bi prvo napravila konačno hrvatsko rešenje, da bi srpsku vojnu nadmoć u Bosni slomila i dovela nas u poziciju da moramo da prihvatimo drugačije odnose snaga. Naša pozicija je tada, u “Oluji”, jedna od najtežih. Beograd je tada bio potpuno nemoćan da utiče na razvoj događaja. Ljudi sada kažu kako je to bila Hrvatska, pa hrvatska vojska, ali to je Hrvatska plus NATO. Nad Bosnom su avioni NATO spremni da bombarduju svakog ko krene. Mi smo u poziciji da, ako pređemo Drinu, oni mogu da nam sruše mostove iza leđa i da tek posle toga ostanemo u nemogućoj situaciji.

Da li je iko razmišljao o tome da se pređe Drina?”

“Jeste.”

Ko?

“Državno rukovodstvo. Pad Krajine je užasan događaj. Ima mnogo priča o tome kako je pala Krajina.

Jedna od njih je da je to sve zapravo bio dogovor. I ima nekih stvari koje ukazuju na to. 

“Kad ljudi ne uđu u sam problem, teorija zavere uvek lepo dođe. A Krajina je pala zato što je napad na nju vojnički planiran. Ovo sad pričam na osnovu onoga što sam čuo u Hagu u slučaju Gotovina, ali i neposredno. Plan “Oluje” je napravljen tako da je ključan napad na civilno stanovništvo, a ne na prvu vojničku liniju vojske Krajine. Napad na Krajinu počinje raketiranjem Knina hiljadama raketa iz višecevnih bacača raketa, bez ijednog artiljerijskog zrna koje pada na liniju odbrane. To traje ceo dan. Kad prestane, građani masovno beže i rukovodstvo izvlači civile iz Knina prema mestu Srb. A onda vojnici Vojske RSK kreću za njima, jer su tu njihova deca, roditelji, supruge, svi beže. Izvlače se da spasavaju svoje porodice. Nastaje raspad fronta kod Knina bez direktnog sukoba dve vojske. Uz masovnu propagandu i sve što ide uz to, ruši se front i u vojničkom smislu to je pad. Ali je ključno, što se videlo u Hagu, da je plan napada na Krajinu ono što se zove zločinački plan, zato što je dominantan napad na civile, a sekundaran na vojsku. U delu Banije i Koduna, gde je vojska napadala vojsku, front se nije raspao, ali je pad Knina doveo do pada Krajine.

Ali je isto tako mesecima ranije Hrvatska opkoljavala Knin i iz Bosne. Sa Dinare su Knin imali kao na dlanu. Kako je moguće da niko to nije video? 

“Oni su na kraju izašli na Dinaru i gledali Knin odozgo. Mogućnost za intervenciju iz Beograda nije postojala. Vojska Republike Srpske je gubila taj prostor. Drugi korpus je izgubio ceo taj deo. Ona je u tom kontaktu sa hrvatskim snagama odstupala.

Oni su se više bavili Srebrenicom?

“Nažalost. U Mladićevim beleškama koje su u Hagu, piše da Milošević poziva pre pada Krajine generale Perišića, Mladića i Mileta Mrkšića. To su tri načelnika Generalštaba srpskih vojski i kaže – obustavite sva ofanzivna dejstva. Ključni zadatak je pomoć Miletu Mrkšiću. Nažalost, stvar se odvija drugačije. Prvo nema pomoći, a drugo su aktivnosti u istočnoj Bosni. Napad Hrvatske vojske uz podršku NATO je bio toliko nadmoćan da je Milošević u celoj situaciji video da nas jedino mir i sporazum mogu spasiti. Vojno se ne možemo spasiti. A mir se spremao. Imate još jedno svedočenje. General Mrkšić je u Hagu svedočio u slučaju Gotovina. Njega je Milošević uputio u Krajinu početkom leta da preuzme komadu. Milošević mu je rekao da je glavna stvar da konsoliduje vojsku i da ojača politički autoritet vojske u susret budućem rešenju. Mrkšić je pitao, koliko imam vremena. Milošević je rekao do novembra.

Nikola Sainovic

To je bilo 1995. godine? 

“Da. A u novembru je Dejton. Očekuje se orijentaciono da će Dejton biti kasno u jesen, da će Dejton konačno rešiti poziciju Bosne, pa onda i Hrvatske. Ali se velika sila okrenula na drugu stranu. Kada su počele pripreme za Dejton i još pre toga, Srbi su kontrolisali 72 odsto Bosne. A kada se pošlo u Dejton, kontrolisali su manje od 40 odsto. Alija Izetbegović je na prvom razgovoru rekao da Milošević mora da uvaži novi odnos snaga na terenu, ali su Amerikanci ispoštovali dogovor i dali predlog Dejtona onako kako je bilo dogovoreno – 51:49.” 

Ako su pripreme za Dejton već krenule toliko pre samog Dejtona, zašto je onda Republika Srpska Krajina žrtvovana, uništena? Zar ona nije mogla da bude deo tog Dejtona ili je ovo bilo planirano za nju?

“Ne. Pregovori su bili da se rešava Bosna kao centralni problem. Pa se onda rešava Hrvatska. Ima to u dokumentima. A i svi smo računali da je Bosna po obimu sukoba veća. Imali smo garancije da će se posle toga rešavati Hrvatska.”

Od koga ste imali garancije?

“Razgovori su vođeni sa Amerikancima i ni sa kim drugim.”

Sa Holbrukom?

“Da. On je pregovarač. Aliju Amerikanci dovedu u Istanbul kod turskog predsednika i tu ga nateraju da prihvati da ostane Republika Srpska i da će se tako zvati. To su ti događaji koji vode ka rešenju Bosne. Nije to jedan dan. I kako se to odvija, mi vidimo put ka Dejtonskom sporazumu kao put ka trajnoj stabilizaciji Bosne. Posle svih kriza to izgleda kao svetlo na kraju tunela. Mi nismo bili u poziciji da postavljamo uslove, pogotovo zbog toga što je vojna pozicija blokirana. To je velika sila prvo uradila. I pošto vidimo pozitivan tok u pregovorima o opstanku Republike Srpske, mi stojimo iza tih pregovora. A Hrvatska sve vreme pritiska da počne “Oluja”. Ona mesecima pre ima sve pripremljeno. Vojska je tu, ali nema odobrenje za “Oluju”. A onda se dešava prvi test – pad Zapadne Slavonije. Mi reagujemo najoštrije, osuđujemo, ali nas oni testiraju da li mi možemo da se ne pokrenemo. A mi ne smemo da ugrozimo sporazum o Bosni. Tako da ta priča da je Milošević žrtvovao Krajinu uopšte ne stoji. Nije reč o tome nego o poziciji Srbije, za šta ona može da se bori. Mi smo hteli pregovore i sporazum u Bosni. Ali pored svih ovih vojnih stvari, ima još jedna politička aktivnost. Rukovodstvu Srba u Bosni stalno je sugerisano – odvojte se od Miloševića, ako to uradite, sve će biti rešeno. Demonstracija svega toga je i slanje bivšeg predstavnika Kartera na Pale. Da uvaži Radovana. To je velika demonstracija podrške, samo da se udalje od Miloševića. I tako se pravi pukotina.

Spomenuli ste pad Zapadne Slavonije, da li se tada već mogla naslutiti sudbina ostatka RSK?

“Složenost vojne pozicije bila je očigledna. Zato je poslata značajna pomoć Vojsci RSK. Nije Mrkšić otišao tek tako, sam.

U tehnici?

“Da. I svega što je potrebno. Samo nje bilo vojske. To je bila veoma značajna pomoć.

Nikola Sainovic

Koliko?

“Pa sad, ne mogu da kažem. Kad se sudilo Perišiću u Hagu, sve te pomoći su se videle. Nažalost, taj period konsolidacije je trajao kratko, a i način napada je specifičan. Koliko je složena situacija bila pre Dejtona pokazuju i nesporazumi i političke podele među Srbima koji su postojali iako su se videle konture tog sporazuma. Hoćemo li podržati sporazum, hoćemo li ići na pregovore, hoćemo li podržati taj koncept… Veliku pomoć da se nekako formira zajednička platforma i da se ovlasti Milošević kao glavni pregovarač dobili smo od patrijarha Pavla koji je došao na sastanak sa Srbima one strane Drine i rekao da će svojim potpisom na dokumentu koji potpišu Milošević i Karadžić i Krajišnik, garantovati da Srbi samo ujedinjeni mogu da odu tamo. Patrijarh je potpisao, Milošević je otišao, a samo što je otišao, posle pet-šest dana, pod raznim političkim pritiscima tadašnje opozicije Sinod je odlučio da patrijarh Pavle treba da povuče svoj potpis.

Nejedinstvo je vladalo i u samom Dejtonu?

“Tamo su sve delegacije prvo parafirale sporazum. To je tehnologija međunarodnih pregovora. Tri delegacije ili četiri nisu parafirale. Delegacija RS nije parafirala, Krajišnik nije potpisao. Parafirao je Milan Milutinović kao član delegacije. Ali to je izraz da je delegacija RS bila protiv. Nije parafirao Krešimir Zubak, predsednik tadašnje Herceg-Bosne, nego njihov predsednik vlade. Alija je prvo odbio i rekao da sa takvim tekstom ne može da se vrati u Sarajevo, jer on koji je do tog dana predsednik formalno cele Bosne, od narednog dana više nema samostalnu vlast ni u kantonu Sarajevo. Onda je Kristofer došao kod Miloševića i rekao da mu treba dati neku teritorijalnu koncesiju u Sarajevu u zamenu za promenu političkog sistema. Milošević je, razumejući koliki je ulog u Dejtonskom sporazumu, to prihvatio. Kada se vratila delegacija Srba, reakcije u RS bile su veoma negativne. Smatrali su da je previše dato, izgubljeno… A danas je Dejtonski sporazum istorijska tekovina na kojoj stoji Republika Srpska. To je drama jednog kompromisa koji je uslovljen. Imate vojni odnos snaga, politički, unutarnji, spoljni… Tuđman je dobio Hrvatsku bez Srba, pa je onda pristao da Hrvati u Bosni nemaju entitet. Više puta su me pitali ljudi, jesu li se Tuđman i Milošević dogovarali? Da li su bili u kontaktu? Jesu. Ne konstantno, to je osciliralo.

Ali su ti kontakti trajali.

“Oni su mnogo toga mogli da odluče osim dve stvari – kad će rat da počne i kad će da se završi. O tome je odlučio veliki kontrolor. Imam iz Haga jedan dokument o razgovoru Holbruka sa Tuđmanom u Zagrebu. Tuđman kaže: Mi možemo da uđemo u Banjaluku. Holbruk odgovara: Ja ne mogu da odlučim šta ćete vi da radite, samo ne bi bilo dobro da ulazite pa da izlazite. I kaže: Idem sad kod Alije, njegovo mišljenje mi je bitno, a onda idem kod Miloševića.

To je vreme “Oluje”?

“To je špic “Oluje”. Preti pad Banjaluke. Milošević besni, pita kakav je to način. A iz Miloševićeve kancelarije Holbruk, pred Miloševićem, zove Tuđmana i kaže: Ovog momenta me zvao predsednik Klinton i naredio mi je da vam prenesem da ovog momenta obustavite “Oluju”. Tuđman kaže: Razumem. Onaj ko upravlja, odlučuje kad treba da se stane i gde treba da se vrati. Jer Dejton vraća granice na 51:49. I tako stoji danas. Mi smo posle toga tu veliku tekovinu pokušali da iskoristimo da pokažemo da je kraj rata na Balkanu sa mirom u Bosni. A znamo da nam preti Kosovo od 1991. godine. Još je ambasador Cimerman saopštio poruku da će Amerika vojno intervenisati ako mi bilo kako intervenišemo na Kosovu. Tako da mi imamo tu otvorenu pretnju i u Dejtonu vezanu za Kosovo.

Holbruk je hteo da Kosovo bude sastavni deo Dejtona.

“Miloševiću je rečeno kad je došao u Dejton, a ne u pripremi konferencije, dajte da rešimo Kosovo. Od Miloševića se tražilo da, pošto su po Dejtonu do kraja 1996. naše snage trebalo da se povuku iz Istočne Slavonije, isto tako da se sa Kosova povuku do kraja 1997. godine. Milošević je rekao da o tome nema razgovora.

Da li je taj predlog podrazumevao i nešto drugo? 

“Da se povuku vojska i policija, da se praktično preda kontrola nad Kosovom, a onda ćemo da razgovaramo o samoupravi… Čemu to kad povučete snage i izgubite kontrolu. Vekovna težnja Albanaca za nezavisnošću će odjednom da se isključi?! Mi to nismo prihvatili i onda su oni rekli, okej, hajde da završimo Dejton, pa ćemo ostalo posle.

Da li se možda moglo u tom trenutku reći, okej, hajde da pričamo i o Kosovu…

“Vi niste u poziciji da birate ono što vam se stavlja na sto. On traži da prihvatite ovo. Uzmi ili ostavi. Kad se Milošević vratio, posle Dejtona pokušavamo da napravimo iskorak prema Kosovu. Svesni smo da će sledeća stanica biti tamo. Imamo dve stvari. Jedna je da damo maksimalan doprinos da se sprovede Dejton. Ja sam na tome radio. To mi je bio zadatak u Saveznoj vladi.

Vi ste imali razne zadatke? 

“Jeste, ali to je bilo delikatno. Kad je Dejton potpuno sproveden posle dve godine, u tom periodu imamo i sporazum Milošević-Rugova o obrazovanju, uz posredstvo Vatikana. Formira se zajednička radna grupa, tri plus tri. To ide iz dana u dan i počinje tehnička operacionalizacija. U smislu da će u ovim zgradama biti nastava na albanskom, u ovim na srpskom. Jer Rugova je proširio sporazum, koji je bio o osnovnim školama, i na univerzitet. Kad je video da smo mi krenuli, onda je podigao lestvicu i mi smo to prihvatili. I već u proleće 1998. se preuzimaju i materijalne stvari za početak školske godine 1998/99. sa paralelnom nastavom. Neke međunarodne organizacije čak daju i finansijsku pomoć. Niko nema iluzije da prestaje albanska tendencija za nezavisnim Kosovom, ali vidimo i da kad se to napravi, rat neće da bude sledeće godine. Ušli smo sa Rugovom u pregovore, jer je za njega ta oblasti bila važna i njemu daje kredit da ostane u pregovorima. Mi smo mnogo uložili u to, pogotovo što je Vatikan tu bio pregovarač. I onda počinje da se pojavljuje OVK, u početku kao minorna snaga. Dominantan je Rugova. On drži uticaj na celom Kosovu. A kad OVK počinje da se širi, mi smo opet sa poluvezanim rukama. Ako intervenišemo, Amerikanci će reći, a Milošević opet ide silom. Drugo, razbićemo pregovore sa Rugovom. Treće, tu je Kristofer Hil koji vodi šatl diplomatiju o samoupravi na Kosovu. Imamo dva pozitivna toka i jedan negativan. A ako pustimo da se OVK previše širi, uzeće nam Kosovo. Ako se suprotstavimo, napašće nas Amerikanci. U proleće 1998. smo pred dramatičnim izborom između lošeg i još goreg. I onda se Holbruk sreće u onom selu Junik sa predstavnikom OVK. Taj sastanak označava promenu strane unutar albanskog korpusa.

Nikola Sainovic

Tada su, zapravo, Amerikanci napustili Rugovu i podržali OVK?

“Sve nadalje ima baš takav tok. Sukoba ima i unutar albanskog korpusa. I Rugova ima žrtve. Onda se dešavaju dve stvari. Amerikanci otvoreno staju iza OVK i drugo, OVK napada Orahovac i u jednom danu nam odvodi sto ljudi. Polovinu su pustili, pošto smo mi krenuli na njih, a najveći deo ostatka nikada nije nađen. To je bio takav gest brutalnog terorizma da smo mi morali da preduzmemo mere. Te mere su kontrolisane tako da nema haške optužnice za te mere iz 1998. Uspeli smo da iskontrolišemo ta jezgra OVK, i u jesen 1998.  OVK više nije operativna. Onda se događa sledeća drama. Milošević odlazi kod Jeljcina da traži podršku. Kaže, mir je uspostavljen, tražimo političku podršku da se taj mir pretvori u trajno političko rešenje. Pogotovo što smo već imali pregovore i to sa američkim pregovaračem.

Sa Kristoferom Hilom?

“Dabome. Ali to je u stvari to tkanje na više razboja sa Amerikancima. Sa jedne strane vam prave mir, a sa druge vam prave rat. Sa treće vam unapređuju saradnju. Imate tri ambasadora. Ovde u Beogradu je taj što unapređuje saradnju, Kristofer Hil je ambasador u Skoplju koji vam pravi mir i onda dolazi ambasador Voker koji vam pravi rat. U isto vreme. Evo sad su objavljeni transkripti telefonskih razgovora Klintona i Jeljcina posle toga. Od Jeljcina dobija zahtev da prihvati misiju OEBS-a pa dovode Vokera. A pošto mi znamo šta se odvijalo od Krajine do Bosne, znali smo da je to uvod u rat. Priprema se bombardovanje, a mi se sa naše strane ubijamo da sprovedemo tu našu saradnju sa misijom OEBS-a. Ja sam bio predsednik te komisije. Njih je bilo 1.200. Oni vide celo Kosovo. I kako vreme prolazi, vidi se da oni hoće da sprovedu ideju da naša vojska ostane potpuno u kasarnama, da se prepusti teren OVK-u, da se ona ojača sa očiglednom idejom da, kad počne bombardovanje, naša vojska u kasarnama bude zatečena i uništena, a da OVK drži teritoriju. OVK je trebalo dovoljno da ojača za misiju koju treba da ima u bombardovanju i da, kad se NATO potpuno spremi, može operaciju potpuno da izvede. A ako je OVK u oktobru neoperativna, onda ona ne može da izvede akciju koja je namenjena planom.

Koji je bio plan?

“Plan je bio da se OVK grupiše u centralnoj Metohiji, zapadno od Suve reke. I da odatle napadne granicu sa unutrašnje strane i da se spoji sa snagama koje bi napadale iz Albanije. To su Košare i Paštrik. A ja imam u Hagu dokumenta u kojima početkom maja OVK obaveštava NATO centar u Skoplju da oni više ne mogu da realizuju zadatak. Da više nemaju tu snagu. Onda se prave dve odluke na američkoj strani. Jedna je da se ide na pregovore, a druga je pretnja totalnim ratom. To je odlučeno na vašingtonskom sastanku prilikom obeležavanja 50 godina NATO. Predložene su dve alternative. Jedna je 200.000 vojnika za kopnenu intervenciju, što je šokiralo evropske lidere. I druga je jedan kratak zaključak – ovlastiti komandu NATO da završi taj rat. Mi imamo i jednu i drugu i treću informaciju i onda dolazi predlog rezolucije koji sadrži nekoliko stvari za koje smo mi u Rambujeu rekli – ovo je crvena linija. Crvena linija je suverenitet. Državna teritorija je cela, piše u rezoluciji. Crvena linija je razoružanje i demobilizacija OVK. Piše i u rezoluciji. Ostanak dela naših trupa na tom prostoru, kontrola i zaštita Srba i premeštanje svega u UN.

Da se sada malo vratimo na vezu između “Oluje” i Kosova. Tada je, što je potvrdila i Biljana Plavšić, postojala direktiva da se ljudi iz Krajine šalju na Kosovo? Da se to realizovalo, to bi bilo još 200.000 Srba na Kosovu. 

“Kada nastane takva drama, kao što je povlačenje ljudi sa svojih ognjišta, vi možete da imate ideju da nešto utičete. Mi smo pokušali da taj narod koji dolazi distribuiramo na celu teritoriju Srbije. Između ostalog, bila je i ideja da jedan broj ljudi, koji to hoće, ode na Kosovo. Ali od celog tog korpusa od oko 250.000 ljudi, na Kosovo je otišlo samo 5.000.

Čija je to bila ideja?

“Pa bila je ideja da ne bi došlo 250.000 ljudi u Beograd, da idu na celu teritoriju, delom u Vojvodinu, delom u centralu Srbiju i na Kosovo. Ali to nije moglo da se izvede bez njihove saglasnosti. Ne možete ljude na silu negde poslati. Oni ipak moraju da odluče. Na kraju, veliki broj ljudi je ovde imao rođake i hteli su da idu gde oni hoće. Tako se i desilo i nije slučajno da je glavnina otišla u Vojvodinu gde je bilo onih koji su došli u prethodnim kolonizacijama.

Kažete da nije bilo usmeravanja ljudi na Kosovo?

“Nije bilo nasilnog usmeravanja nikoga, pošto je to nemoguće. Ne možete vi ljudima u takvoj drami da kažete – sada ću ja tebe da dovedem tu.”

Bilo je svedočenja da su ih skretali sa puta, usmeravali od Beograda…

“Pa bilo je pokušaja da se uradi disperzija, ali su i oni dali delimične rezultate. Oko 5.000 ljudi se naselilo na Kosovo i, nažalost, doživelo još jednu dramu.

Prema nekim mišljenjima, zapravo je Krajina data za Kosovo? 

To je uprošćavanje situacije. Život se odigravao drugačije. Znači, Krajina je data za Kosovo, a nismo ga dobili. Kako? Pa zato što to nije tačno. Kažu, Milošević je propustio da integriše Albance. Ja sam mlad ušao u politiku, još 1978. A već 1981, godinu dana posle Titove smrti, bile su velike demonstracije na Kosovu. Već tada nije postojao kredibilni albanski političar koji je želeo da integriše Kosovo. Vlasi, Bakali stalno su se izvlačili te sada ćemo, kasnije ćemo, dajte nam poverenje… A pre toga su dobili skoro celu državnu strukturu ustavom iz 1974. Pa su opet tražili nezavisnost. Kolike su razmere tih demonstracija bile pokazuje i to da tadašnja Jugoslavija nije poslala samo srpsku i saveznu miliciju, nego su sve republike poslale po jedinicu policije da se ta pobuna konsoliduje. A ona zapravo nikada nije prestala. Malo se smanjivala, pa se vraćala, ali to je ono s početka što sam vam reka da su to ti procesi…”

Nikola Sainovic

I onda opet pitanje da li se mi jedini nismo snašli u tim procesima? 

“A evo, ja vam pričam šta smo uradili.”

Da li smo grešili, da li smo mogli manje da grešimo?

Da li smo grešili? U toj žustroj borbi kada učinite sto poteza da ste 95 odsto u pravu, imate pet grešaka. Ali je pitanje strateškog opredeljenja, da li smo mogli da kažemo ovde u Beogradu, Srbija je država, sve druge republike su države, demokratija je svuda i mi nemam sa time ništa. To je rekao Sovjetski Savez. Evo, Putin je krenuo nešto da ispravlja i to je ispravio samo Krim. Stanje svesti u Srbiji je bilo takvo. Ne samo Miloševića nego i drugih političkih partija. Ko su druge političke partije, SPO? Pa nije valjda SPO bio za to da se napuste Srbi u Krajini. Napravili su onu gardu…

Uz malu pomoć DB-a.

“Pa, dobro sad… Da li je Šešelj bio za to? Svako ko me pita da li smo se snašli, ja ga pitam da kaže šta bi on uradio 1990. godine, ne šta bi uradio sada. Da li bi prihvatio raspad Jugoslavije?”

Nisam fanatik, ali…

Kada je reč o Vama i Hagu, zanimljiva je izjava sada pokojnog Momira Bulatovića kako ste Vi otišli u Hag umesto njega i da je to odlučio Milošević?

“Mislim da je Momir stekao takav utisak, ali reč je o formiranju komisije za saradnju sa misijom OEBS-a na Kosovu. Kada je Unprofor došao u Hrvatsku, onda je predsednik te komisije bio Radoje Kontić, predsednik Savezne vlade. E sada, to je bilo u Krajini. A kada se to desilo na Kosovu, bilo je objektivno realnije da to radi neko iz Srbije. Nisam ja tu upao tek tako. Ja sam već bio pregovarač sa istim tim ljudima, i bio sam predsednik vladinog Odbora za spoljne poslove… Tako da je to što je Milošević rekao Momir doživeo kao da ga je to oslobodilo Haga.”

Foto: Ekspres/ Marko Đoković

Foto: Marko Đoković

Ali činjenica je da nije išao u Hag.

“Milošević je rekao Momiru 1998. godine: Svi koji se bave Kosovom završiće u Hagu, sa mnom na čelu. Hajde da govorim u svoje ime, ne mogu ja pobeći od državne obaveze zato što meni lično prete, da ja u zamenu za ličnu bezbednost učinim koncesiju na štetu države. Ja to ne mogu. Nisam ja nikakav fanatik ili ko zna šta, ali ta veličina nepravde i nivo ugroženosti države… Ja sam išao po svetu, po državnim zadacima, i ne mogu ja kad dođe stani-pani da se povučem negde.”

Osećam haški teret

Osuđeni ste u Hagu, da li se lično osećate odgovornim za to za šta ste osuđeni?

“Ne spadam u ljude koji kažu ,,ja mirno spavam”. Taj užas je tako veliki da sebi uvek postavite pitanje da li ste mogli da učinite nešto više da se drama smanji? Čovek mora da kaže, mora da se bori. Zato ja nosim tu odgovornost, tu težinu haške presude, bez obzira na to kako Hag kao sud funkcioniše. Osećam teret ne samo zato što su neki Srbi učinili zločine. Ja sam osuđen po konstrukciji Haga za zločinački poduhvat treće kategorije, da je na kraju rata Šainoviću postalo predvidivo da je zločin protiv civila moguć i to je to što sam mogao znati.”

Znači tokom rata znali ste te stvari?

“Nisam, Hag je zaključio da nisam. Sve dok nisam otišao da obiđem štab policije u Prištini. Rekao sam im: “Ljudi  morate da vodite računa, nije ovo Bosna, koja se raspala u razne delove. Ovo je država u punom kapacitetu, sve što bilo ko uradi od naših ljudi na nas će pasti. Vodite računa, sprečite privatne ratove na Kosovu, sve što se desi, najgoru stvar morate da raportirate generalu Lukiću”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar