INTERVJU PROF. DR NADA JAKOVIĆ: Ekspertize se bez provere šalju na sud

Kolege bez izuzetka dr Nadu Janković smatraju jednim od najvećih stručnjaka u svojoj oblasti: "Ja sam opsesivac struke. I imam problem sa osobama iz svoje struke koje se ne drže principa profesije".

Dominantno je krivičar, doktorirala je na proceni osoba koje su počinile ubistvo, bavi se forenzičkim poslom iz oblasti psihologije, ali najveće nedaće joj, apostrofira to u nekoliko navrata, zadaju mediji:
"Glavni problem u veštačenju je ono što se masovno dešava, a to je da se mediji bave predmetima koji su 'živi', u postupku, iznoseći detalje koji veštacima deluju kao određena vrsta pritiska na sve učesnike u postupku jer unapred određuju ko je kriv, koje metode koristite..."

Veštačenje kojim se bavite deluje kao "klizav teren", veoma škakljiva oblast?
"To je kompleksna oblast koja je prividno uređena, a zapravo neuređena, od toga kako je izvršen izbor određenih veštaka do metodologije koju koriste, a koje su raznorodne i neusaglašene. Mi nemamo nikakvu komoru niti komisiju koja bi procenila da li su veštaci svoj posao uradili u skladu sa naukom."

Propusti se događaju?
"Velikih propusta ima. Jako velikih, u svakoj oblasti. U uređenom svetu, kada sačinite ekspertizu, morate pred stručnjacima da je odbranite, da pokažete da ste to uradili u skladu sa strukom. I tek onda vas puštaju da s njom idete pred sud jer su sudski postupci veoma skupi. Kod nas spolutno sve ekspertize, bez ikakve provere, puštaju na sud."

Kakvo je stanje u vašoj oblasti, medicinskoj psihologiji?
"Ova struka bi morala da ima svoje udruženje koje bi trebalo da pomogne njenom funkcionisanju. Nažalost, Društvo psihologa je ovde udruženje građana, koje za više od pola veka svog postojanja nije uspelo ni da napravi komoru, ni da izda licence za bavljenje tom strukom, niti da priloži testove koji su u obavezi da se koristite na određen način. Psiholozi bez specijalizacije iz medicinske psihologije ne mogu da se bave najsloženijim slučajevima. Krivičari i forenzičari moraju da imaju tu specijalizaciju i licencu od Medicinskog fakulteta u Beogradu. Na njemu specijalizacija traje tri godine, usavršava se po programu koji je ozakonjen i obučava za metode koje su neophodne kako bi se doneli kvalitetni zaključci."

Koja je oblast Vama najteža za rad?
"U građanskom smislu dve najspornije oblasti za procenu su proces oduzimanja poslovne sposobnosti, koje se izjednačava sa socijalnom smrću, a u porodičnim odnosima dodela dece, odnosno procena kompetentnosti za roditeljstvo - ko će od roditelja imati dominatno starateljstvo..."

Šta podrazumeva poslovna sposobnost?
"Krajnje laički rečeno, ona se zvanično stiče sa 18 godina, nezvanično sa 16 godina starosti. Podrazumeva da li neko radi na svrsihodan način, u skladu sa svojim interesima i interesima okoiline, da je osoba u stanju da se bavi pravnim radnjama, potpisuje ugovore, poseduje samostalnost... Provera poslovne sposobnosti se utvrđuje kada kod osobe dođe do moždanog propadanja i određuje se staratelj koji nadalje radi u njenom interesu. A tu su opet često upleteni i imovina, neke finansijske dobiti, tu su zloupotrebe veoma moguće."

Šta je osnovno kod procene kompetentnosti za roditeljstvo?
"U procenama za roditeljstvo svi apsolutno zanemaruju da je dominantan interes deteta, a ne roditelja. Može neka osoba da bude najbolja na svetu, ali može da lošije od drugog roditelja procenjuje potrebe deteta i da ih zadovoljava. Uglavnom su to roditelji koji daju prioritet sebi, a ne detetu."

Na osnovu čega donosite zaključak o tome koji je roditelj, grubo rečeno, bolji za dete?
"Individualne razlike između dve osobe ih čine povoljnijim, ili manje povoljnim za roditeljstvo. Roditeljstvo je faktor više od bilo kojeg pojedinca, zahteva više komponenti od individualnog funkcionisanja. Kada imate opsesivno-kompulzivnu ličnost, to podrazumeva da se ona vodi pravilom "red, rad i disciplina". Na pozitivnoj, poslovnoj strani, to može da bude dobro, ali na negativnom polu, na privatnoj strani, to može da znači kontrolu, isključivost, može da ide čak do nasilnosti. Primera radi, ako je neko knjigovođa, on mora da ima navedene osobine kako bi dobro obavljao svoj posao. Međutim, to može negativno da se reflektuje na porodični život. To je veoma važna razlika - gde je osoba podobna sa svojim bazičnim karakteristikama, a gde je nepodobna."

S kakvim primerima ste se sretali?
"Imali smo slučaj u kojem smo utvrdioli da je majka fizički maltretirala oca, a da su deca bila izložena zlostavljanju jer su prisustvovala tim scenama. Može majka da bude zavodljiva, simpatična, komunikativna... ali mi smo utvrdili činjenice. Kada smo dominantnu ulogu roditelja dodelili ocu, to je u javnosti izazvalo buru. Osude su išle na račun veštaka kako su zlonamerni, ili možda čak i korumpirani. Sled događaja koji se potom odigrao potvrdio je predikciju da majka nije podobna jer je ponovila određene forme nasilja. Druga komisija je to ustanovila i vratila majku na restriktivnu meru viđanja s decom. To je na kraju nju samu najviše oštetilo. I naravno decu, što je nedopustivo."

U čemu je razlika između posla veštaka kojim se vi bavite i posla psihologa na klinikama?
"Klinički rad, bilo psihologa ili psihijatra, podrazumeva da morate da imate dozvolu klijenta, da morate da radite u njegovom najboljem interesu. Ne možete da kažete ništa što je protiv njega. A sve je suprotno kada radite kao forenzičar, jer vas sud ili tužilaštvo angažuju. Ne treba vam dozvola klijenta i morate da kažete ono što je nepovoljno kako bi se došlo do istine. Kada radite paralelno i jedno i drugo te stvari se često mešaju. Forenzičari nemaju tu vrstu dileme."

Da li ste učestvovali u nekom veštačenju iz kojeg ste želeli da izađete?
"Pre više od 25 godina, razmišljalo se o mogućnosti ponovnog uvođenja smrtne kazne. Pre svega zbog ubistva majke i deteta u Pohorskoj ulici u Beogradu. Tada su se ovim slučajem bavile tri komisije: iz Centralnog zatvora, Klinike za psihijatriju i sa Vojno medicinske akademije. Uključen je bio veći broj psihijatara, a ja sam učestvovala kao jedini psiholog. Sve smo podrobno analizirali i mene su prvu pozvali da iznesem svoju procenu o tome da li za glavnoosumnjičenog ima elemenata koji pokazuju da li postoji mogućnost njegove resocijalizacije. To je moglo da bude presudno i za odluku da li će se ponovo uvesti smrtna kazna ili ne. U to vreme sam tek doktorirala, sa svežim znanjem, puna samopouzdanja. Na pitanje sam odgovorila da "nema šanse za njegovo rehabilitaciju i resocijalizaciju". Jer, analizirala sam njegovu porodicu, njegovog oca, srednjeg i najmlađeg brata, i neke okolnosti i elementi su ukazivali na to da će još neko iz te porodice napraviti nešto slično. Nisu mogli da veruju šta sam izgovorila. Jer, to je predikcija onoga šta će se desiti, najsloženijih zahtev u ovom poslu. Na svu moju sreću, a na nesreću porodice, posle šest meseci je njegov srednji brat u dogovoru sa svojim najboljim drugom hteo da opljačka majku tog druga, da ukradu nekih 300 tadašnjih nemačkih maraka. Pretpostavili su da će žena da bude na poslu, drug mu je dao ključ od stana, a kada je ovaj otvorio vrata nesrećna žena je bila kod kuće. Čim je ugledao, na mestu je ubio."

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa...