INTERVJU SONJA LIHT: Nemamo vremena za prošlost koju ne možemo da promenimo

INTERVJU SONJA LIHT: Nemamo vremena za prošlost koju ne možemo da promenimo


Sve promene su dolazile tako što su prvo utopisti o njima pisali. Ja se ne plašim toga da se to što radim i čemu stremim nazove i utopijom, zato što mislim da moramo imati viziju drugačije budućnosti ako želimo da ne nestanemo, kaže Sonja Liht predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost.

“Sa prošlošću moramo da se suočimo, moramo to na konstruktivan način, a ne da se suočavamo produbljavajući mržnju, nego suočavajući se sa njom tako da tu mržnju prevladamo.”

Da li kao društvo možemo da ostanemo svoji zbog svih grešaka koje smo propustili da ispravimo u istoriji?

“Jedno vreme je završeno, u međuvremenu se desio pad Berlinskog zida, pad bipolarnog sveta, globalizacija koja se desila pre svega zbog potrebe kapitala i neoliberalne paradigme. Neoliberalizovao se kapital, a ne društvo. Zatim dolaze nove tehnologije, društvene mreže…”

Pomenuli ste neoliberalizam iz 1968. Kakav je bio Vaš stav kad je najavljen dolazak neoliberalizma?

“Mislim da nisu bili nikakvi liberali. Neoliberalizam je ustvari opsesija da tržište rešava sve. A što je manje države, kontrole nad kapitalom, sve ostalo će doći na svoje mesto ali za vlasnika kapitala. Nejednakost se neverovatno uvećava. Iz godine u godinu se radikalno smanjuje broj onih koji poseduju isto što i polovina čovečanstva. To je nekoliko desetina ljudi. Zato su ciljevi održivog razvoja Ujedinjenih nacija toliko značajni, jer neodrživo je da u 21. veku, sa svim bogatstvom s kojim čovečanstvo raspolaže, milijardu ljudi gladuje, nema pijuću vodu, deca umiru jer žive u ekstremnom siromaštvu. I kod nas se rizik od pada u siromaštvo iz dana u dan povećava. Sve je postalo individualni uspeh, individualno bogatstvo, zadovoljavanje individualnih potreba. Sebe sam posle političkih promena 2000, dok sam debatovala s mojim jako bliskim prijateljem Ivanom Vejvodom o tome gde će da krene Srbija, uhvatila u izgovaranju rečenice „znaš, kada bi samo za jotu mogli svoje privatne interese da podrede društvu, mi bismo uspeli”.

Otkud onda ocena da smo mi kao društvo, posle izbora saradnika koje je doveo u svoje okruženje, izdali Zorana Đinđića?

“Nikako ne volim da koristim termin izdaja, jer je toliko često zloupotrebljen. Trudim se da ne koristim te jake termine zbog manipulacije s njima. Ako možemo da govorimo o nekoj izdaji, onda smo izdali sami sebe kao građani. Birali smo one čija je osnovna odgovornost bila da skupa krenemo u ozbiljno osvajanje demokratije. Mislim da smo propustili da učimo iz primera drugih. Odatle i te čuvene privatizacije, više niko i ne zna koliko, što je samo metafora za to da je privatni interese nadvaladao javni, taj neoliberalni model da se sve proda za dinar i ode u privatne ruke. Ti privatnici često nisu imali pojma šta je to biti preduzetnik, kakva je to odgovornost, da se radi za dobrobit društva, a ne samo za svoj džep”.

Sonja Liht

Već dugo se koriste termini izdajnici, strani plaćenici, patriote… Može li politika da se razumno vodi na taj način?

“Mislim da ne. Umesto da okupljamo sve resurse koje imamo, da radimo na razvoju ove zemlje, tom etiketirajućom politikom, razbijajućom, mi ne stvaramo društvo sa zajedničkim imeniteljima, nego društvo koje produbljuje jazove između različitih interesa, političkih ili bilo kojih drugih. I to je jako opasno. To nije situacija samo sa Srbijom. Mi vidimo svuda ta raspukla društva. Ljudi govore o polarizaciji. Mislim da je ovo što danas živimo više od polarizacije. To su raspukla društva koja imaju rasekline koje se sve više produbljuju. Mi pričamo o nekom dijalogu, a svako malo čujemo da dijalog nije moguć. „Ja sa svojim milionima neću da sednem sa tobom za sto da razgovaram”. To je pokazatelj do koje mere ljudi ne osećaju zajedničku odgovornost za budućnost i ove zemlje i regiona i Evrope i planete. Moje mišljenje je da poredak koji je građen na egoizmu, u kom svako gleda kako će da zadovolji svoje neposredne interese sa nadom da će to ostati njihovim naslednicima, taj poredak je osuđen na propast, bilo to u Srbiji, ili je to globalni poredak. Mi ne možemo da podnesemo kao društvo takvu količinu razlika, nejednakosti, nepravde.”

Najteži dijalog za nas je onaj sa Prištinom. Kako da prevaziđemo sve probleme, pretnje, ucene? Kako biste Vi vodili taj dijalog?

“Ubeđena sam da je važno da oba društva, i srpsko i kosovsko, budu mnogo više uključena u sam taj proces prepoznavanja zajedničkog interesa. Najosnovniji zajednički interes je da opstanemo. I njihov i naš. Ako opstanemo, oba društva, onda moramo i da živimo jedni pored drugih, jer nam je tako dala geografija, istorija. Mi gradimo sve ono što gradimo na ramenima svih onih koji su bili ispred nas i plaćamo cene svih sukoba i svega što nije valjalo u tim odnosima. Nalaženje jednog društvenog ugovora između Srbije, Kosova, Prištine, Beograda, Srba i Albanaca, zajedničkog imenitelja, zaista je neophodno. To ne može bez kompromisa, bez popuštanja sa obe strane. Nigde se nikada takvi sukobi nisu rešili ukoliko nijedna strana nije popuštala.”

Pročitajte: OVAKO JE POČELO – Kučan odgovoran za prvi zločin

Da li postoji mera popuštanja? Da li nam curi vreme?

“Nama stalno curi vreme jer živimo u ubrzanom vremenu. Kada danas izgubite godinu dana to nije isto kao što je bilo pre 50 godina. Nama ljudi odlaze. Ako mene nešto pogađa, to je što nam odlaze mladi ljudi. I nije to samo odliv mozgova, već i ljudkog kapitala. To je za mene najozbiljniji proces kojem je izložen ceo region. Mi nemamo više vremena da se borimo za prošlost koju ne možemo da promenimo, a da zanemarujemo sadašnjost i budućnost.”

Šta bi morala da učinio sadašnja vlast, šta mora da učini Vučić što nisu želeli da učine Đinđić i Tadić?

“Nije pitanje da li su to želeli ili nisu. Nama je na Konventu 10. juna predsednik Vučić rekao kako je 2001. ili 2002. godine sa Đinđićem razgovarao o načinu na koji bi trebalo da se rešava odnos Srbije i Kosova. Zaključili su da bi trebalo da se preduzmu određeni koraci. Nije ulazio u detalje, ali su se složili. Dakle, nije stvar u tome da nisu hteli. Mi znamo da je to jako složen problem zbog toga što mi to sami ne možemo da rešimo, niti Priština može, jer se ta priča događa u ozbiljnom internacionalnom kontekstu sa različitim interesima koji se kao cunami sudaraju iznad naših glava. Vrlo je kompleksan problem. Kad sam pokušala da razumem kako iz svega ovoga izaći, čitala sam kako su drugi izlazili iz situacija koje su pretile da budu zamrznuti konflikt, ili su bile zamrznuti konflikt. Pa su ipak nalazili izlaz. Moramo u tom kontekstu da razmišljamo. Da li nešto što je već urađeno može da nam služi kao model? Ja sam 1992, godine bila pozvana u Bolcano da govorim na antiratnom skupu. To je i vreme ratova na ovom našem prostoru, raspad Jugoslavije. U to vreme sam sarađivala s mirovnim pokretima, a najjači su bili u Italiji i bili su zainteresovani za Balkan i naš sukob. U Bolcano sam došla nepunih 48 sati pošto je eksplodirala podmetnuta bomba. Ljudi zaboravljaju da je taj deo Italije nekada bio austrijski, da su fašisti podmetali bombe. A pogledajte danas kako taj deo Italije živi. Tu su se vraćali Italijani koji su ranije odlazili, a odlazili su masovno. Kada pogledate kako je osvetljena Evropa iz vasione, to je jedan od najosvetljenijih delova planete, taj deo Severne Italije. Dakle, moguće je. Sigurno nije bilo ni Austrijancima lako da se povuku granice gde su se povukle, ali su sedeli i razgovarali, organizovali referendume dok nisu došli do rešenja. Uzmimo drugi primer. Razgraničenje Nemačke i Danske. Svako selo je imalo svoj referendum. Tu se vraćamo na ovo što ja zastupam. Mora društvo, građani da budu uključeni. Možete vi da se dogovorite šta god hoćete, ako se u to ne uključe građane, onda se može desiti da i najbolja ideja propadne, jer ljudi neće da vas slede. Rešenje je u komunikaciji s ljudima. Da razumeju problem. Jako me brine narativ koji se ovde razvija. Tabloidni rečnik koji je produbljivanje osećanja neprijateljstva, mržnje, nespremnosti da se bilo koji kompromis učini. Postoji tvrda grupa ljudi koja kaže „nipošto razgraničenje, čekaćemo još 20 godina”. A pogledajmo Bliski Istok. Sukob koji je prošao kroz ratove i krvoprolića iz dana u dan se širi. Taj problem geografski postaje veći. Danas više niko ne govori o Bliskom Istoku, nego o Velikom Bliskom istoku. Da li mi želimo da idemo u tom pravcu?”

Sonja Liht

Šta možemo da očekuujemo od Evropske unije kada je reč o rešavanju našeg gorućeg problema?

“Mislim da nam je EU neophodna. Evropa, bez obzira što odlaže proširenje jer ima svoje ozbiljne unutrašnje probleme, zna da nije cela bez nas. Mnogi političari su i rekli „Evropa nije cela bez Balkana”. EU je najuspešniji mirovni politički projekat, iako nije savršena. Ako je nama izbor da budemo periferija periferije, ako to ostanemo, mi nemamo više razvoja. Nama nedostaje ozbiljna strategija razvoja. Nije strategija razvoja da hoćemo da budemo u EU, nego ono što računamo da su naši potencijali da se razvijamo kao Srbija. Ali ako nastavimo da sa kosovskim problemom živimo decenijama, navići ćemo se da sve ostalo odlazi u deseti plan. Mi ne možemo sami. Hteli to ili ne hteli. Kosovo funkcioniše kao nezavisna država. Mi možemo da kažemo da to ne priznajemo i da nisu u UN. Ali imaju svoje organe vlast. Ako na Kosovu nema međunarodne garancije, Kfora, ko je taj ko može ko može da obezbedi okvir za ravnopravan život svih, uključujući i manjine. Ko će da zaštiti srpsku manjinu? Mi sami ne možemo. Nama za to treba međunarodna zajednica. Moramo da imamo jasne garancije za naše verske, istorijske spomenike. Ne može niko da gradi savremenu državu, a da ruši tuđe spomenike. A Evropa nam treba i za razvoj, kao naš partner u rešavanju zajedničkih problema. I mi njima da budemo partner.

Gde vidite ulogu crkve u dijalogu o budućnosti, u traženju rešenja?

“Mislim da crkva mora da bude jedan od aktera u društvu. Sve verske zajednice su važne, i one na Kosovu takođe. Ali da ostanu izvan sfere politike. Kada u to krenu da se mešaju, onda smo u velikom problemu.”

Više pročitajte u štampanom izdanju nedeljnog Ekspresa…

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar