Vesti
14.04.2019. 09:00
Đoko Kesić

INTERVJU-TRIVO INĐIĆ

"Ćosić od Tita tražio da Rankoviću sude javno"

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

"Dobrica Ćosić je pre Brionskog plenuma pisao Brozu i tražio javno suđenje za Rankovića ako je kriv. Smatrao je da to treba javno razmotriti. Svog prijatelja Oskara Daviča, koji je bio u to vreme član CK KPJ i vrlo uticajan, zamolio je da na Brionima za vreme razgovora o Rankoviću kaže neku reč u njegovu odbranu. Oskar Davičo je to prećutao. Većina ljudi koje sam ja poznavao shvatila je slučaj Ranković kao jedan interni komunistički obračun koji neće promeniti temelje sistema, te da je afera prisluškivanja izmišljena."

Dr Trivo Inđić, univerzitetski profesor, sociolog i filozof, diplomata, naučnik, publicista, praksisovac, buntovnik šezdesetosmaš, svojim pomalo zbunjenim, a pre bi se reklo vrlo opreznim i inteligentnim pogledom proviruje iz bogate biografije, koju je u ranom detinjstvu zapahnula politika teške Brozove represije. Došao je sa Grmeča u Beograd 1946. kod strica krojača da se školuje. Imao je samo osam godina. Tri godine kasnije u život osnovca Trive nezvano se uselila surova politika komunističkog vladara i njegova tajna policija.
Gospodin Inđić jedan je od retkih živih svedoka tih burnih vremena, kada su Srbijom hodali ljudi koji su imali hrabrosti da se suprotstave Brozovoj strahovladi, Ozni, a potom i Udbi, moćnom aparatu kolmovanog vlastodršca iz Kominterne. A direktan povod za razgovor s gospodinom Inđićem je izveštaj Udbe o „državnim neprijateljima" u Srbiji od studentske pobune 1968-1972. Pričamo o tim vremenima, o izveštaju Udbe koji na 72 strane poimenice nabraja sve „državne neprijatelje" Treće internacionale.
- Najpre da odredimo to vreme, jer ako je reč o Udbi, svi imamo ta iskustva, dugo je trajalo. Ja sam došao u Beograd 1946. kod strica krojača. Naravno, već tada sam neke stvari počeo da shvatam pošto je stric 1949. odveden na Goli otok samo zato što je jednom povratniku pozajmio pare da se snađe. U familiji se odmah znalo za Goli otok, i to je bila jedna ozbiljna tabu-tema koja je čak i nas decu opterećivala.

Da pričamo o političkim vremenima pre i posle 1968. Vi ste bili tada asistent na Filozofskom fakultetu?
- Ja sam bio asistent Ljubomira Tadića.

Izbacili su Vas sa fakulteta 1975.
- Da, u januaru.

Iz svega što znamo o vremenima studentske pobune 1968. vidi se da je kompletna intelektualna elita bila nezadovoljna.
- Neke stvari su se i pre toga događale. Ja sam imao neka iskustva i s politikom i sa Udbom. Pre Filozofskog fakulteta radio sam godinu i po dana u CK KP Srbije, bio sam sekretar Komisije za nauku, prosvetu i kulturu. I tu sam imao prilike da vidim šta se događa sa slučajem Ranković. To je 1966, teška godina, pogotovo ako to posmatrate iz aparata. Pošto je već tada „Praksis" postojao, od 1964, bio sam uključen u tu grupu, išao sam na skupove u takozvanu Korčulansku letnju školu, a 1967. sam već izbačen iz Partije posle godinu i po rada u CK. Imali smo jedan skup intelektualaca u Leskovcu u jesen 1967. Zbog kritike partijske politike prema kulturi ostao sam bez posla u Partiji. To je moje prvo lično iskustvo s represijom i policijom.

Šta su Vam konkretno zamerili?
- Te 1966. godine bio je slučaj Ranković. U Srbiji se pojavila neka nada ili iluzija da će se politika prisile menjati, da će biti bolje. Da policijski aparat neće imati tako značajnu ulogu kao prethodnih godina jer, evo, imamo obračun sa SDB i udaljavanje takozvanih rankovićevaca iz službe i javne uprave. Te nade, naravno, nisu dugo trajale. Postojalo je uverenje da slobodno možete govoriti, da vas neće niko prisluškivati, da vas neće policija maltretirati, intelektualci u Srbiji su verovali da mogu slobodnije da govore i da kritikuju sistem i režim. Pošto su se već pre toga pojavili časopisi „Praksis" i „Filozofija", s redakcijom koju će činiti budući praksisovci, bilo je prilika i mesta da se jedan duh demokratske debate u Srbiji zaista neguje. To je prihvaćeno kao pozitivno stanje duha i uverenje da se u Srbiji može napraviti jedan korak ka demokratizaciji. Bile su to ozbiljne zablude. Studentske demonstracije u Beogradu, pa studentski protesti u Prištini, ispostavilo se, raspršili su naše nade. Nova garnitura koja je došla na vlast posle Rankovića praktično ne menja mnogo politiku. Opet imate represiju prema intelektualcima, prema bilo kakvoj javnoj demokratičnoj reči. To se naročito ogleda u slučaju odnosa prema studentskom pokretu, studentskoj štampi, delatnosti nekih stručnih udruženja kao što su Udruženje književnika Srbije, Srpsko filozofsko društvo, Srpsko sociološko društvo. Dakle, svaki pokušaj jedne otvorene kritičke debate ponovo biva sužen.

Bilo Vam je jasno da je to s Rankovićem bila nameštaljka?
- Naravno. Pogotovo meni. Tada sam radio u CK. Već tada sam bio stari prijatelj s Dobricom Ćosićem i 1966. godine smo i o tome razgovarali. On je tada napisao pismo Brozu u kojem je tražio javno suđenje za Rankovića ako je kriv. Smatrao je da to treba javno razmotriti. Svog prijatelja Oskara Daviča, koji je bio u to vreme član CK KPJ i vrlo uticajan, zamolio je da na Brionima za vreme razgovora o Rankoviću kaže neku reč u njegovu odbranu. Oskar Davičo je to prećutao. Većina ljudi koje sam ja poznavao shvatila je slučaj Ranković kao jedan interni komunistički obračun koji neće promeniti temelje sistema niti doneti demokratiju. Samo će se promeniti lica u službi. Mislim da Broz nije verovao ni Udbi ni Partiji, već se oslanjao na vojnu oligarhiju, pre svega na kontraobaveštajnu službu. U odlučujućim trenucima u Jugoslaviji je takozvani KOS uvek rešavao sve probleme, pa i slučaj Ranković. Poznata je priča o braći Mišković. Ljude koji su radili u Saveznom SUP-u su odmah proglasili vojnim licima, i kao takve ih hapsili i sudili im. Da biste dokazali te teze braće Mišković o prisluškivanju Broza, vi ste ceo savezni MUP i srpsku policiju pretvorili u glavnog krivca. Znam čoveka iz savezne službe Velju Đorđevića, koji je bio jedan od amnestiranih na Rankovićevoj listi. Bio je oženjen mojom sestrom od tetke. I sam mi je kasnije pričao, ako su i nešto ozvučili kod Broza, to su uradili još 1962, i to po nalogu samog Broza.

U svim beleškama tajne policije Vi se pominjete u više uloga. Kako je izgledao taj direktni susret sa Udbom?
- Moje kolege i ja smo bili predmet brige SUP-a i Udbe svakodnevno. Naše kretanje, razgovori, posete, bankarski računi, sve je to bilo strogo kontrolisano. Mi profesori smo znali da na časove dolaze ljudi koji pišu izveštaje, da na našim predavanjima sede ljudi koji pišu šta se tu radi. Znali smo koji službenici fakulteta pišu beleške za Udbu. Od njih smo tražili da te beleške budu tačne, da prenose ono što govorimo. Kada smo kao grupa profesora išli na kafu ili u kafanu, uvek je s nama bio neko od tih ljudi koji su radili za MUP.

Znali ste da Vas špijuniraju?
- Naravno, čak smo im i kafu plaćali. Tada je jedan od njih meni rekao da zna sve o meni: ,,Ja ulazim u tvoj stan kad god hoću, kad god nisi u stanu, znam gde šta držiš u stanu i šta imaš". To je slučaj sa svim profesorima. Tu je bilo i ljudi iz partizanske generacije kao što su Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Andra Krešić...

I ljudi iz Simine 9a su bili u partizanima.
- Da, Žika Stojković, Mića Popović i Dobrica Ćosić. Ostali nisu. To se malo preteruje. Nisu oni bili tako kritični prema sistemu. To je više bio obračun na estetskoj ravni sa socijalističkim realizmom kao doktrinom. Tih pedesetih i šezdesetih godina jedini prostor slobode gde ste mogli nešto da kažete je bila umetnost. Tu dolazi do prvih ozbiljnih kritika sistema. Recimo, kritika Branka Ćopića iz 1951. Veliki broj ljudi koristi tu mogućnost, književnost se shvata kao sredstvo društvene kritike.

SDB je tražio „državne neprijatelje" i u časopisima, književnosti, pozorištu...
- To je pitanje samog statusa te službe u političkom sistemu. Ako se ta služba ne bavi ozbiljnim pitanjima koja su relevantna za sistem, a to su stvarni unutrašnji problemi zemlje, pre svega među ljudima u svakodnevnom životu, u privredi, na poslu, nego se bavi intelektualcima, to je onda jedna vrsta izbegavanja pravih problema. Mi se slabo bavimo problemima zemlje kao celine i rane pojave nacionalističkih grupacija i stranih infiltracija i podrške koju emigranti dobijaju u ovoj zemlji. To služba ne shvata ozbiljno.

Grupe profesora sa Pravnog, sa Filozofskog fakulteta, iz „Praksisa" i slično ipak su bili protiv tog sistema?
- Niko od nas nije bio protiv socijalizma kao sistema. Mi smo bili protivnici staljinističkog sistema, koji je, uprkos pričama o specifičnosti jugoslovenskog socijalizma i njegovom antistaljinizmu, bio staljinistički. Mi smo shvatili da se sistem u biti ne menja. To je jednopartijski sistem u kojem je dominantna garnitura vaspitana i obrazovana u Moskvi.

Vi ste bili za politički pluralizam i slobodu štampe i javnog govora?
- Mi smo sebe tretirali kao kritičke marksiste, i to može da bude spor u okviru socijalističkog pokreta. Vi imate ne samo u Jugoslaviji nego i šire velike rasprave da li je socijalizam samo ovo što se događa u Socijalističkom savezu i socijalističkom bloku ili on može da bude i drugačiji. Ima li nešto što nije jednopartijski socijalizam militarizovan kao što je Staljinov.

Udba vas tretira kao neprijatelje, to piše u svim izveštajima tajne policije?
- Ako je suditi po ljudima koji su pisali te izveštaje, pomenuo bih pukovnika Dušana Milića i njegovu knjigu o specijalnom ratu. Onda Voju Mićovića, koji je bio jedno vreme sekretar za informisanje u Partiji. Ako pominjete eksperte za specijalni rat, onda su filozofi, praksisovci i studentski pokreti u Jugoslaviji bili predstavnici stranih službi. Plaćenici spolja koji rade da bi rušili zemlju iznutra. To je bila izmišljotina. Taj Dušan Milić dolazi u Institut za međunarodnu politiku i privredu, gde sam radio po izbacivanju s fakulteta 1975, da održi predavanje o tome ko su unutrašnji neprijatelji u Jugoslaviji. To je leto 1979. Prvo navodi ustaše i stranu migraciju, drugi su praksisovci i anarhokomunisti. Pošto sam bio jedan od praksisovaca, ja iz dubine sale kažem: ,,Jeste li sigurni u to?". On se zbuni pa kaže: ,,Kako da ne". Ja kažem: ,,Ja sam jedan od tih ljudi i, dokle god nas sud nije proglasio državnim neprijateljima, ni vi nemate prava da nas tako nazivate". I tu nastane spor. Posle toga sam napustio institut.

Na tom institutu s Vama je bila i mala grupa otpuštenih univerzitetskih profesora, imali ste mali liberalni kružok?
- Mi smo se sastajali i raspravljali. Doživljavali smo sebe kao kritičke intelektualce levičare. Možete reći da je to nova levica. Niko od nas nije bio antisocijalista niti predstavnik neke obaveštajne službe. Mi smo se zalagali za bespoštednu kritiku svega postojećeg kao glavno načelo, što znači da i ta zemlja u kojoj živite podleže raspravi i kritici kao i vaš vlastiti rad. To je smetalo Partiji i Brozu lično. Smatrao je to podrivanjem njegovog autoriteta, koji je počeo da opada šezdesetih godina, posle neuspeha ekonomskih reformi.

Zanimljivo je da vas nisu hapsili i procesuirali?
- Nismo hapšeni, mada je bilo i takvih zahteva, zato što je jedan broj ozbiljnih intelektualaca i političara spolja nas ozbiljno branio kod Broza. To je bio Vili Brant, tada predsednik Socijalističke internacionale demokrata, koji je često dolazio na Brione kod Broza. Nas je branila KP Italije, Enriko Berlinguer. Tu je bilo i ozbiljnih svetskih intelektualaca poput Žan-Pola Sartra i niz ozbiljnih udruženja, institucija, univerziteta koji su kontaktirali sa Brozom braneći nas. To nije bila mala podrška. Mislim da Brozu, koji je želeo da izigrava lidera Nesvrstanih i da se bori da dobije Nobelovu nagradu za mir, nije išlo u prilog da hapsi profesore sa univerziteta.

Vaša ideja je bila da uvedete višepartijski sistem, slobodnu štampu i slobodu javnog govora?
- Naša ideja je bila da se razvije demokratski potencijal. Mi smo govorili kako je nemoguća koegzistencija samoupravljanja i jednopartijskog sistema u kojem ste radnicima prepustili da rade, da budu vlasnici fabrika i mašina, ali da o ceni tog rada, poreza i doprinosa odlučuje država. To nije u bilo rukama samouprave radničke klase, koja je nominalno na vlasti.

Na meti Udbe ste bili i posle Brozove smrti.
- To traje sve do kraja osamdesetih. Poslednji slučaj kad je čovek stradao zbog trockizma je slučaj novinara „Politike" Rajka Đurića, koji se u jednom tekstu pozivao na Brozove tekstove iz lista „Proleter" iz 1937. godine. Rajko Đurić je tad izgubio posao, napustio zemlju, osuđen je kao trockista.

Sredinom 1968, Dobrica Ćosić je na sednici CK govorio o poraznom položaju Srba na Kosovu. Kako je to prihvaćeno u Vašim krugovima?
- Niko od nas nije bio nacionalista. Nije bio ni Dobrica, koga su tako obeležili. On je uvek bio blizak grupi „Praksis". On jeste bio blizak sa siminovcima. To su njegovi drugovi iz ranog perioda četrdesetih godina, koji su dosta uticali na njegovo obrazovanje i njegovo napredovanje u literaturi. Ćosić i mi smo imali dobre i prisne odnose. Redovno smo se viđali. Veliki broj nas sa Filozofskog fakulteta je redovno odlazio s Dobricom u njegovu vikendicu u Grockoj, i kada je napisao svoj tekst za plenum o nacionalnom pitanju, sve njegove tekstove smo čitali mi praksisovci i o tome razgovarali. On je to prihvatao. Veličina njegova je što je prihvatio politički rizik da kaže istinu o tome šta se događa sa srpskim narodom, koji je ugrožen nerešenim kosovskim pitanjem i popuštanjem pred kosovskim albanskim birokratama posle Rankovića.

Vi ste čovek velikog iskustva. Sociolog i filozof, bili ste i naš ambasador u Španiji, osam godina ste bili savetnik predsednika Tadića. Meritorni ste da odgovorite na pitanje šta je to što je dovelo Srbe i srpsko nacionalno biće u ovu propast od 1945. do danas.
- Mislim da je odlučujuća negativna pojava bila komunistička politika koja je vrlo rano ušla u taj proces boljševizacije. Prihvatili ste 21 tačku Lenjina, gde se komunističke partije ili tzv. Treća internacionala pretvaraju u instrument sovjetske spoljne politike. Dvadesetih godina taj moskovski socijalizam koji smo mi prihvatili dolazi s garniturom Broza i Kardelja. U tom miljeu se ne ukida priča o Srbima kao većinskoj hegemonističkoj naciji, i ona nama, naravno, dolazi glave. Malo ljudi se seća likvidacija ljudi koji su mislili drugačije od Broza. Recimo, Blagoje Nešković. Ili nešto ranije Živojin Pavlović, Srbin iz Užica koji je radio u partijskoj knjižari u Parizu s Kidričem i Čolakovićem i koji je rano posumnjao u staljinističke procese. Njih interesuje poverenje, njih ne interesuje istina...
Na kraju vi za vođe dobijate Dražu Markovića, Peru Stambolića, Nikolu Ljubičića kao poslušnike i ljude koji imitiraju velikog vođu i kojima svaki demokratski pomak od Koče Popovića do Marka Nikezića smeta.

Da li je to dobro objašnjenje za ono što se niko u srpskoj intelektualnoj i političkoj eliti nije našao da preuzme vođstvo umesto Slobe Miloševića?
- Srbija se uvek odlikovala visokom merom represije, u čemu su policijske službe bile najpouzdanija potpora politici. Tako je bilo i sa Slobom Miloševićem i Mirom Marković. I posle Tita Tito. Do kraja osamdesetih imate taj proces u kojem se insistira na jednopartijskom sistemu i tome da partija treba da drži sve u svojim rukama. Pada Berlinski zid, a srpsko rukovodstvo ne shvata te promene u kojima mi učestvujemo i potrebu da se otvori i demokratizuje. Ono što su uradili Slovenci na neki način.

Zašto mi to nismo uradili kao oni?
- Posle pada Nikezića, u Srbiji imate odsustvo političkog dijaloga, imate jaku represivnu državu. To su i osamdesete godine, gde se politička partija u Srbiji drži boljševičkog obrasca. Imate Slobodana Miloševića i njegovu suprugu, koja navodno organizuje univerzitetsku levicu s profesorima na fakultetu i nekim generalima. Stvara se privid višestranačkog sistema, ali se sve svodi na represiju.

Hoćete da kažete da je komunistička ideja koja je mešana s novim događajima posle Berlinskog zida pojela srpski nacionalni interes?
- To je osetljiva stvar. Mislim da se partija nije bavila srpskim nacionalnim interesom, ona je jurila intelektualce kao nacionaliste ili pisce. A stvarni problemi nacionalnog interesa kao što su zdrava privreda, monetarna stabilnost, puna zaposlenost, socijalna prava, borba s inflacijom, to je ispušteno iz ruku. Mi smo dozvolili da Srbija postane demografski prazan prostor, da omladina beži, da se fabrike zatvaraju, da ulazite u dugove, i to se vidi iz sadašnjih političkih garnitura, to slepilo boljševičkog interesovanja za stvarni život. A vama smetaju tzv. slobodni intelektualci ili neka umetnička udruženja? Vi se ne borite protiv pravih neprijatelja srpskog naroda.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
fog
14°C
25.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve