INTERVJU VLADIMIR VUČKOVIĆ: Treba nam neki novi Obrenović

INTERVJU VLADIMIR VUČKOVIĆ: Treba nam neki novi Obrenović


“Možda su dve najvažnije zablude za ovaj narod rusofilija i jugoslavizam. Te dve ideje su od ubistva poslednjih Obrenovića do danas vladajuće u Srba, a vreme je pokazalo da su donosile mnogo nevolja”, reći će Vladimir Vučković. Stalno citiram rečenicu vojvode Živojina Mišića koju je izrekao posle lažnog obećanja Rusa da će 1915. godine napasti Bugarsku i zaštititi Srbiju od albanske golgote. Kada se to nije desilo, slavni vojvoda je rekao: “Srbija za Rusiju nikada neće biti Bugarska”. Jugoslavija je poništila identitet Srbije i tradicije na kojima je građeno srpsko društvo od Karađorđa do 1918. godine. U priči “Praznina”, kada je na Krfu umro Tanasije Pešić, koji je tri puta prešao Albaniju jer se vraćao da pomaže iznemoglima i da ih štiti, srpski major se pita šta će im pobeda kada takvi, najkvalitetniji ljudi, kao Tanasije, odlaze sa ovog sveta?

Vi ste pisac čijem delu neki tumači pripisuju vrline velikih srpskih prozaista – humor Stevana Sremca, satiričnost Radoja Domanovića i osećanje za karaktere Bore Stankovića. Šta ste kao istoriograf najvažnije sačuvali u svojim delima?

“Pisac, pogotovu onaj koji priča o prošlosti, ima pred sobom zadatak da otrgne od zaborava život malog čoveka. Za razliku od istoričara koga interesuju veliki narativi, pisac je u mogućnosti da pripovedanjem o običnom čoveku rekonstruiše istorijski trenutak i dočara duh vremena o kojem piše. Pokušavam da pišem o zaboravljenim, malim ljudima koji su za Srbiju nesebično žrtvovali ono što je najsvetije – svoj život. Problem je u tome što ih nikada niko više nigde nije pomenuo. O njima sam dosta pisao u „Zaplanjskim pričama”. Kako iz praznine koju je istorija ostavila za sobom ne istrgnuti od zaborava Gavrila Ilića sa Suve planine, koji je u katastrofi preko Albanije u Velikom ratu prenosio bolesne i iznemogle srpske vojnike preko zaleđene reke Maće, svoje saborce iz Drugog pešadijskog puka Moravske divizije? Njegovo srce nije izdržalo od hladne vode, pao je u reku i nikada ga niko više nije video… Pokušavam da kroz priče vratim sećanje. Mrtvi su samo oni koji su zaboravljeni. A mi kao narod imamo negativno sećanje. Karađorđevići poništavaju Obrenoviće, komunisti Karađorđeviće, partizani četnike… Kada pomenem ovu zbirku priča („Zaplanjske priče”), uvek se setim recenzije Dejana Stojiljkovića: „Kao što je Kolubara za Radovana – Belog Markovića, kao što je država Mejn za Stivena Kinga, tako je Zaplanje za Vladimira Vučkovića”. To je kraj blizu Niša, između Suve planine i Južne Morave.

Miloš Obrenovic

Što se tiče vrlina velikih srpskih prozaista, mislim da je važan duh vremena u kome se piše i da se taj duh mora poštovati. Moje najveće simpatije su za tri velika južnjaka u srpskoj pisanoj reči – Boru Stankovića, Branka Miljkovića i Justina (Blagoja) Popovića. Oni su i te kako obeležili duh vremena u kome su živeli i pisali, ostavljajući večnog traga u srpskoj misli, pripovedajući, kako o velikim i večnim istinama, tako i o malim ljudima koji bi inače pali u zaborav.”

U poslednje vreme veliku pažnju čitalaca privlače romani zasnovani na istorijskim činjenicama, pa se kaže – prošlost je u modi. Zar ne bi trebalo da nam naša prošlost ne izlazi iz mode?

“Budućnost stoji na ramenima prošlosti i zato uvek treba težiti za poučnim iskustvima iz prošlosti kako se ne bi ponavljale loše stvari. Samo se primitivnim narodima istorija ponavlja. U romanu „Vrana u paunovom perju” pokušao sam to i da objasnim. Roman tematizuje ljubav kralja Milana Obrenovića i jedne devojke, kasnije žene, iz Niša, u koju je Milan bio ozbiljno zaljubljen i o njoj govorio kao o “spoju divljine i aristokratske lepote”. Mnogima se čini da je ta ljubav glavna tema romana, ali nije, već je to licemerje jednog čoveka, starog prote čiji su život istorijske okolnosti prilično iskomplikovale. Radnja romana odvija se u vreme oslobađanja Niša od Turaka 1878. godine, kada se mnogo toga važnog dešavalo, od toga da je Srbija postala nezavisna država, pa do toga da je bila primorana da se okrene Austriji i Beču zbog nečasnog ponašanja Rusije oko stvaranja velike Bugarske. U romanu je otvoreno dosta tema koje su, po meni, važne, počev od Timočke bune, pa do stvaranja moderne srpske države od strane kralja Milana Obrenovića i tadašnje srpske političke elite.”

Šta još niste ugradili u svoje priče i romane, a ne bi smelo da ostane potisnuto i zaboravljeno?

“Sve u životu je priča, dobra ili loša. To je u našem biću, postoji oduvek, pričalo se uz ognjište, tako se održavao duh slobode i vere, majka je uspavljivala decu pričama. Mnogo je toga na jugu još uvek nejasno u istorijskom smislu. Ideja Stare Srbije, veoma važna u 19. veku, prihvaćena čak i od Nemaca i Bugara, danas je potpuno zapostavljena. A to je možda i jedina ideja koja stoji naspram ideje velike Albanije. Stara Srbija je, u stvari, duša srpstva, iako se ono povuklo na sever, u krajeve iz kojih je još Stevan Nemanja pokušavao da izađe oslobađajući Niš i ostale delove u kojima je tada živelo srpskoslovensko stanovništvo. U pisanju nastojim da skrenem pažnju na nekadašnju Staru Srbiju, makar književno.”

Pročitajte još: Intervju Dejvid Vujić – SAD moraju da sagledaju vrednost Srbije

Koliko naš narod uistinu boluje od mitomanije i iskrivljenih istorijskih predstava?

“Mnogo toga je još uvek nerazjašnjeno u potpunosti, potrebno je što realnije sagledavanje istorijskih okolnosti i činjenica. Kada se govori o Staroj Srbiji, zaboravljaju se greške srpskih patrijarha oko seoba Srba. Srbi su se tada iskreno priklonili Austriji u ratu sa Turcima, za razliku od Grka koji su mudro sačekali krajnji ishod, bez mešanja u stvari koje ih se nisu ticale. Prošli su mnogo bolje od Srba. Posledica toga je da su stari, nemanjićki prostori naseljeni od islamizovanih albanskih plemena. Srbi vole da se hvale i kako je Mehmed-paša Sokolović obnovio Pećku patrijaršiju i pomogao crkvu. On je samo ostvarivao interese Osmanskog carstva sa ciljem pokoravanja Evrope. To je jedna od iskrivljenih istorijskih predstava.”

Valja li bez kralja? Šta mislite – zašto Srbi gaje tolike simpatije prema monarhiji?

“To je ostalo samo na simpatijama i ništa više. Moderni Srbi se najradije sećaju Titove Jugoslavije kada se malo radilo, a lepo živelo. U Nišu su veoma jake tradicije Obrenovića i kod starih porodica zadržan je taj obrenovićevski duh. Niš je bio jedini srpski grad u kome je podignut glas protiv “Crne ruke” i ubistva Obrenovića. Glavna ulica i trg nose obrenovićevska imena. To je ono što je potrebno ovom narodu – obrenovićevska mudrost, a neophodna je zbog nacionalnog, biološkog i duhovnog opstanka naroda. U jednoj priči sam opisao istinit događaj o tome kako je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević predavao Karađorđevu zvezdu jednom vojniku 1918. godine na Trgu u Nišu, i ona je veoma poučna. Vojnik je prošao sve ratove od 1912. godine i zaslužio je to odlikovanje. Kada je prilazio kralju, krenule su mu suze, neočekivano i nestvarno za takvog ratnika. Nekom čudnom energijom, suze su krenule i kralju. Kasnije, za ručkom, pitali su kralja zbog čega se to dogodilo, a njegov odgovor je važan: „Osetio sam da nikada više neću imati tako lojalne ljude kao što je ovaj vojnik Boško Popović”. A onda je u slavnu srpsku vojsku primio Hrvate i Slovence, dojučerašnje ratne neprijatelje. Aleksandar Karađorđević je posle svega toga skinuo uniformu srpskog pukovnika, koju je nosio tokom celog rata, i obukao uniformu jugoslovenskog maršala.”

Vladimir Vuckovic (4)

Dinastija Obrenović nema direktnih živih potomaka, dakle, ni pretendenata na presto, pa njene zasluge padaju u zaborav. Međutim, u vašem romanu „Vrana u paunovom perju” ta nepravda je donekle ispravljena…

“U romanu sam pokušao da kažem pravu istinu o kralju Milanu Obrenoviću, oslobodiocu Niša i dela Stare Srbije na jugu, od Turaka. Čudno je koliko je taj čovek i vladar bio ispljuvan od Srba, a imao je časne namere. Jedan je od retkih vladara koji je imao državničkih sposobnosti, otvorivši pitanje Stare Srbije i Makedonije. Podržan od Beča, Austrije i Evrope, pokušao je da srpsku državnu politiku okrene svom prirodnom pravcu, na jug, prema Solunu i Mediteranu. Ne treba zaboraviti da je sve što odlikuje modernu srpsku državu stvorio kralj Milan krajem 19. veka. Od sticanja nezavisnosti, preko najslobodoumnijeg ustava, pa do moderne vojske koja je kasnije izvojevala čuvene pobede u oslobodilačkim ratovima. Sukob sa Rusijom i Radikalnom strankom, na čelu sa bivšim anarhistima i socijalistima, Nikolom Pašićem i Perom Todorovićem, istrošio je kralja Milana. Jedna od njegovih ideja ostvarena je kasnije, 1913. godine, posle Drugog balkanskog rata, a to je najbolje izrekao čuveni niški vladika Dositej Vasić: „Godina 1913. je epohalna po srpstvo”. Sve posle toga je bila nepromišljena, pobednička katastrofa čije posledice traju i danas. Kralj Milan je posle smrti ostavio 50.000 franaka ušteđevine i najbolju kolekciju umetničkih slika u Centralnoj Evropi, koju je posle rasprodala kraljica Natalija.”

U jednom svom delu pominjete srpsku crkvu koja je šest puta menjala veru, kao i zvona koja je neprijatelj u livnicama pretvarao u topove, pa mi, po oslobođenju, topove opet izlivali u zvona. Srećniji narodi imaju dosadniju istoriju…

“Da, crkva Sv. Nikole u Nišu je tokom istorije šest puta menjala veru, pretvarana je u džamiju, pa u crkvu. To sam opisao u priči “Turski amanet”. Kada su viđeniji Turci sačekali Milana Obrenovića u Nišu i predali mu grad 1878. godine, ostavili su amanet baš u ovoj crkvi koja je tada bila džamija: „Znamo da ćete vratiti ovu crkvu kakva je oduvek i bila, ali ako je ne budete čuvali, mi ćemo se vratiti i ponovo je pretvoriti u džamiju”. On im je odgovorio istom merom i to je “Milanov amanet”, tako sam ga nazvao: „Sada smo došli do Niša i vratili crkvu Sv. Nikole kakva je bila, a kasnije ćemo do Carigrada i tamo vratiti Svetu Sofiju”. To je istorija zabeležena u mojim pričama.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar