INTERVJU ZORAN PAŠALIĆ: Tržište ne sme da uređuje medije

Zaštitnika građana, Ombudsmana kako se jednako pravilno može imenovati, čini 90 ljudi angažovanih u istoimenoj instituciji. Ipak, kada se pomene Zaštitinik, prvenstveno se misli na Zorana Pašalića, po redosledu drugog Ombudsmana u Srbiji od kako je uvedena ova institucija.

Prošle godine se Ombudsmanu za pomoć obratilo 9.120 građana. Lično je, kaže, razgovarao sa njih 1.900. Preporuke su donete u 601. slučaju. Tačan broj podnetih pritužbi je, zapravo, veći od navedenog. Nemogućnost angažovanja Zaštitnika u pojedinim slučajevima nameće zakon.
"Postoji zakonsko ograničenja koje organe ne smemo da kontrolišemo. To su predsednik Republike, Vlada Srbije, Skupština Srbije, sudovi, tužilaštva, Ustavni sud. Broj obraćanja građana je veći od zvanično evidentiranog, ali ima slučajeva kada možemo da kažemo samo jedno: Ne možemo da kontrolišemo sudove jer nam zakon to ne dozvoljava, niti navedene institucije", navodi Pašalić.

Reakcije na Vaš predlog da se Zaštitniku građana omogući kontrola rada sudske administracije nisu pozitivne. Tvrdite da u svetu postoje takvi primeri.
"Ne da postoje primeri, nego preovladava mogućnost Zaštitnika građana da kontroliše sudsku upravu i sudsku administraciju. Bio sam sudija, bio sam i advokat, i nikome u ovoj instituciji ne pada na pamet da kontroliše rad sudija, da tu nešto sugeriše. Ombudsmani u zemljama nastalim na prostoru bivše SFRJ, svi osim Srbije, imaju određenu kontrolu nad radom sudske uprave. Da ne govorim o skandinavskim zemljama gde je Ombusman nastao kao institucija, Britaniji, Španiji, Portugaliji... "

Natpolovični broj pritužbi koje vam stižu odnosi se upravo na rad sudova.
Postoji zakonska odrednica koja mi godinama "bode oči" i čudi me da to niko ne želi da koriguje. Prema njoj, građani Zaštitniku mogu da se obrate tek kada iscrpe sva pravna sredstva! Šta to u praksi znači? Da kod nas neko dođe sa pravosnažnom, izvršnom sudskom presudom. I šta mi u toj situciji možemo? Niti možemo da kontrolišemo valjanost presude, niti smo bili u prilici da nadgledamo put kako je do nje došlo. Možemo jedino da kažemo građaninu da nismo nadležni. To bi trebalo da se promeni. Međutim, uvek se u prvi plan ističe nezavisnost suda, što niko ne spori, niti nam ugrožavanje nezavisnosti sudskih odluka pada na pamet. Ovde je osnovno pitanje - kako to da o pravu na suđenje u razumnom roku odlučuje sud koji je sam prekoračio to pravo, ili kao druga mogućnost da o tome, na osnovu pritužbe, odlučuje predsednik tog suda? Treća opcija je obraćanje Ustavnom sudu. Prošle godine se čak 50 odsto više naših građana obratilo Sudu u Strazburu nego 2017. godine. Od toga, čak 82 odsto presuđenih predmeta u Strazburu se odnosilo na dužinu suđenja, na suđenje u razumnom roku.

Na čiju podršku računate za inicijativu kontrole rada sudske administracije?
"Prvo je bitna podrška javnosti, a nisam primetio da je javnost upućena u problem. Kako bismo to učinili, neophodna nam je podrška medija, objavljivanje činjenica kakve jesu, bez ikakvog "šminkanja" podataka.
Sudijska struka, nekako očekivano, ne podržava predlog. Ne kažem da je Zaštitnik građana institucija koja mora da kontroliše rad sudske administracije, ali bi to neko svakako trebalo da čini. Da kao potpuno nezavisan ima uvid u podatke, pa da se ustanovi šta nije dobro i šta je neophodno da se to promeni. Pazite, Srbija je po osnovu presuda Suda u Strazburu zbog uskraćivanja prava na suđenje u razumnom roku do sada građinama isplatila odštetu od 20 miliona i 500 hiljada evra! Nemam ništa protiv da neko kritikuje moj predlog rešenja problema koji evidentno postoji, ali je neumesno reći samo "ne prihvatamo", potrebno je objasniti šta je bolje od toga."

Ukoliko bi kontrola sudske administracije bila prihvaćena, šta bi se otkrilo kao najveći problem: tromost sistema, nezainteresovanost, loša organizaciju, manjak kvalitetnih sudija...?
"Mislim da je prvo organizacija, da bi postupanje po predmetima moralo da se odvija drugačije. Često se čuju i žalbe na manjak kapaciteta, zapisničara, referenata, prostorija... Otkrilo bi se i da su predugi postupci boljim pristupom mogli da se završe na drugačiji način. Na kraju, rezultiralo bi i time da je konkretan sudija odgovoran za konkretan postupak.
Izostaviću polemiku o temi nezavisnosti novinarske profesije, to je uvek u žiži."

Prema vašem uveravanju prvi problem novinara je loš materijalni položaj. 
"U razgovorima koje sam lično vodio s novinarima uvek je prva tema bila materijalni položaj, nestalnost ugovora, nestalnost zaposlenja, niske cene rada po ugovoru, niske cene rada uopšte... Većina građana Srbije suštinske probleme rešava podizanjem kredita, a ljudi koji su angažovani po ugovoru ne mogu da ih dobiju. Ne zato što su novinari, nego zato što je takva politika banaka. Tu novinare možemo da izjednačimo sa svim "ugovorcima". Ali je razlika u tome što se novinari bave, prema mom mišljenju, nečim što je najvažnije, informacijama. Jer, ko vlada informacijama, ko ima pravovremenu informaciju, može neuporedivo više nego onaj ko ih nema. Ali, nažalost, u razgovoru s predstavnikom, tako ću ga predstaviti, međunarodne zajednice, nakon što sam izneo taj problem kao gorući, gospodin mi je izneo svoj lični stav: "Hteli ste tržište, imate tržište". Ne smatram da bi u ovoj sferi života tržište trebalo da bude odlučujuće. Naprotiv."

Šta novinari navode kao koren svojih nevolja?
"Trenutak privatizacije medija. To su, kao po komandi, svi istakli."

U kojoj oblasti se suočavati sa najvećim neprijatnostima?
"Nažalost, često nailazimo na probleme u oblasti koja je najosetljivija, na šta se javnost fokusira tek kada se dese tragedije, a to su ustanove u kojima su lica lišena slobode. Postoji ta siva zona koja se pojavi u javnosti samo kada se dese teške tragedije. Ne mislim samo na pritvor i na zatvor, naprotiv, mislim prvenstveno na lica koja se nalaze u neuropsihijatrijskim ustanovama, u ustanovama u kojima su smeštene osobe sa smetnjama u razvoju."

Ko je najmanje voljan za saradnju?
"Uglavnom lokalna samouprava. To je nasleđeno ko zna od kada, da se neko oseća u potpunosti vlastan na "svojoj" teritoriji. Pojedini reše probleme na koje im ukažemo, drugi obećaju pa ne urade ništa. Ne mogu da kažem da u nekim slučajevima postoji bahatost, to je grub termin, ali ako vam neko iz administracije kaže da predsednik opštine, član upravnog odbora ili nekog dela opštinske vlasti nije trenutno tu, a vi vidite da čovek izlazi iz svoje kancelarije, onda je to... Ali nama nije problem da priđemo i pitamo zašto odbija razgovor. Onda u veći slučajeva prihvate susret. "

Srećete li se sa besmislenim očekivanjima?
"Ne mogu nijedan da nazovem besmislenim, jer za te ljude koji se obraćaju sve ima smisla. Mogu pre da kažem da je to preemotivan pristup problemu. Mislim na slučajeve kada neko gubitkom bliskog člana porodice koje se desilo pre 10 ili 15 godina, smatra da ova institucija to može da istraži jer oni imaju neku sumnju, koja nije potkrepljena valjanim dokazima, da rasvetli smrt te osobe. Često se pojavljuju takvi slučajevi. Uglavnom su u pitanju deca i najbliži srodnici, a sumnje idu od toga da je iza svega nešto mnogo veće, do sumnji da je u pitanju krađa organa. Ljudi dolaze i sa idejom da mi možemo da hapsimo zbog nekih korupcionaških afera, ili da rešimo problem ujeda pasa... Međutim, niko ovde ne dolazi da se šali, sve ih je na to naterala ozbiljna muka."

Brzina je presudna

Rokovi u kojima institucije moraju da postupe na zahteve Zaštitnika građana su od 15 do 60 dana. Međutim, ponekad se nikakvi rokovi ne uklapaju u životne drame. Zbog toga je od januara ove godine osnovano Odeljenje za hitno postupanje sa zaduženje da probleme reši odmah. Od 88 takvih situacija 50 je rešeno istog trenutka, 38 je još u radu. To su slučajevi poput starice od 85 godina koja zbog službenika koji nije hteo da joj izda zdravstvenu knjižicu nije mogla da ode u bolnicu. Ili dečaka koji je za vikend, tokom prošle zime, iz malog mesta u Vojvodini došao na vrata Ombudsmana pošto nijedan centar za socijalni rad nije hteo da ga primi. Istog dana je alarmiran ceo Centar za socijalni rad i dečak je primljen. Ne na noć, već na duži period. Pašalić navodi jedan od primera "gorućih situacija":

"Najdrastičniji je bio slučaj bebe stare dva i po meseca iz sela u okolini Sjenice. U jeku strašne zime i ogromnih snežnih nanosa beba je dobila visoku temperaturu. Otac je zvao nas jer nije mogao da dobije pomoć ni od kog drugog. Iz Hitne pomoći su mu rekli da ne mogu da stignu pošto su putevi neprohodni. Kada se obratio službi za održavanje puteva odgovorili su mu da će izaći i očistiti sneg, ali tek kada donese uverenje da je dete bolesno! Jedini način je bio da se 'dignu na noge' opštinska uprava i policija. Dete je u roku od nekoliko sati prevezeno u bolnicu. U takvim situacijama nema preporuka i dopisivanja".