Kako smo se "herojski digli iz prašine" i odmah propali u istu

Na vest da je umro Tito, niko nije ni pomislio da pogleda u sopstveni novčanik. Još se imalo dovoljno. Nismo gledali ni cele naredne godine, još se verovalo da je pun. Već nakon dve, tri godine uvukla se sumnja, a onda je usledio šok.

Pa, ništa više nije isto, plata nije bogom dana odrednica. Niko nije obavezan da nam je daje. Naprotiv, postajemo suvišni na nekim platnim listama. Prvi znak da se raspada iluzija o uspešnoj jugoslovenskoj privredi bilo je odlaganje odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije.

Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga, iako joj je Međunarodni monetarni fond već umanji ukupna potraživanja za 1.8 milijardi jer zemlja nije imala novca za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. I to je bio epilog nekoliko decenija izgradnje ekonomije koja je zavisila od stalnog povećanja spoljnog duga - ekonomije zavisnika.

Jugoslovenska ekonomija ostala je bez spoljnog "goriva". Takva ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja.

BDP stagnira posle 1980., a od 1986. počinje da opada.

Priča bez pokrića

Podaci pokazuju da dežurna priča kako smo se herojski "digli iz pepela" posle Drugog svetskog rata ipak nije baš tačna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje. Drugo, teško je verovati o "herojskom uzdizanju" ako ne znamo kako su se neke druge zemlje to uspele na duge staze.

Ako pogledamo podatke drugih zemalja iz tog perioda videćemo da su se Japan, Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Španija mnogo herojskije digle iz tog pepela.

Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapadne Evrope primile američku pomoć u vrednosti od najmanje 12 milijardi dolara u sklopu Maršalovog plana, ta brojka bledi u odnosu na 47 milijardi dolara koje je Jugoslavija primila kao reparacije za ratnu štetu u Drugom svetskom ratu, što u vidu industrijske opreme što u monetarnom obliku.

Treba imati u vidu i da je uloga američkih interesa predstavljenih u politici Trumana i Ajzenhauera u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope. Ta uloga sastojala se u pružanju političke i ekonomske podrške režimu kao protivteži "tvrdom" socijalizmu Sovjetskog Saveza i njegovih evropskih satelita.

Dakle, ne možemo znatno bržu stopu rasta zapadnoevropskih ekonomija pripisati nesrazmernoj pomoći SAD-a u odnosu na Jugoslaviju.

Privreda u službi partije

Možda je vreme da priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava kroz kredite bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane americke ekonomske pomoci, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast.

Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomije.

Ekonimista Milan Kovačević je svojevremeno ocenio da je i u vreme smrti Tita i sada politika previše uticala na ekonomiju. On navodi da je u oba perioda privredi nedostajao novac, ali da je pre 33 godine bilo mnogo više optimizma.

"U to vreme ekonomija i politika bili su potpuno pomešani, ali se toga nismo oslobodili ni danas, tako da i sada u velikoj meri partije na vlasti previše utiču na privredu, umesto da stvore bolji sistem tako da privatni sektor što bolje funkcioniše. Imali jedan blaži oblik socijalizma, sa samoupravljanjem i društvenom svojinoma kobinovano sa tržištem koji je davao dosta dobre rezultate, ali je ipak imao jedan veliki nedostatak, što nije ostvarivao dovoljnu rentabilnost i stalno mu je nedostajao kapital sa strane", kazao je Kovačević.

Kadrovi i stručnjaci

Koliko je politika koja je u Brozovo vreme bila neodvojiva od ekonomije koja je bila sujetna i kratkovida pokazuje i odnos prema stručnjacima koji su svuda u svetu motor razvoja. Oni su bili upotrebljivi samo dok su mogli da konkretnim rezultatima hrane iluziju opšte uspešnosti.

U svakom času lako su bili zamenljivi lojalnijim partijskim kadrovima koji su po pravilu bili daleko nestručniji i kao takvi nisu mogli da doprinesu ni boljitku privrede, niti da sagledaju posledice zavisnosti od kredita. O inovacijama u privredi koja bi je učinila konkuretnijom, nije bilo ni reči. Ili bar, dok ne naredi partija.

Artur Herman je u knjizi "Freedom's forge" podsetio kako se za uspon američke vojne industrije u vreme Drugog svetskog rata i za pobedu nad Silama osovine, ima zahvaliti dvojici self-made men - Viljemu Signiusu Knudsenu, danskom emigrantu, direktoru "Dženeral motorsa" i Henri Kajzeru, sinu nemačkih emigranata, koji je rukovodio titanskim gradevinskim kartelom od šest kompanija.U Brozovoj Jugoslaviji lokalni funkcioner želeo je da vlada fabrikom sa međunarodnom reputacijom, i da njen direktor, svetski čovek, kleči u njegovoj kancelariji i ispunjava mu lične želje.