Ko sabotira srpsku namensku industriju?

Ko sabotira srpsku namensku industriju?


Priča o oružju i Srbima nikada se nije završavala hepiendom. Istorijski fakat. Ma koliko nam to nije drago, mi sa oružjem jednostavno ne umemo i to ne samo kada govorimo o proizvodnji istog, na šta smo naročito ponosni, već i kada se radi o trgovini. Jedino gde smo dobri, dokazano u nekoliko svetskih sukoba i više desetina konflikata lokalnog karaktera, to je rukovanje.

A nekada, ne tako davno, naše firme koje su proizvodile oružje bile su u samom svetskom vrhu. Zlatno doba srpske, odnosno u to vreme jugoslovenske industrije oružja i vojne opreme je vreme Titove Jugoslavije. Tada je naš vojno-industrijski kompleks bio značajan snabdevač oružjem i vojnom opremom zemalja trećeg sveta, a naročito onih na tržištu Bliskog istoka i Afrike. Položaj zemlje lidera Bloka nesvrstanih zemalja u rovovoskoj hladnoratovskoj polarizaciji sveta osiguravao je firmama sa ovih prostora odličan ulaz na tržišta u ovim podnebljima. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina uz prećutnu saglasnost Moskve i Vašingtona, SFRJ i njena perjanica u vojno-industrijskom kompleksu SDPR prednjačile su u trgovini oružjem i izgradnji odbrambenih kapaciteta u arapskim zemljama. Naročito u Iraku, neposredno nakon iransko-iračkog sukoba, kao i Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji, Emiratima… Prometi koje je naša namenska industrija ostvarivala u ono vreme merili su se tadašnjim milijardama dolara.

vek pobednika, vojska srbije, Foto Ministarstvo odbrane

Tako je bilo sve do početka devedesetih godina kada su ratovi došli kod nas. Nije više bilo Hladnog rata, Berlinski zid je pao, nije više bilo Nesvrstanih. Naša politička elita malo se izgubila u vremenu i prostoru i očas posla privreda propada pod međunarodnim sankcijama. Gubimo decenije, nekoliko tehnoloških revolucija prolazi pored nas i u drugoj polovini devedesetih nismo više u stanju da proizvedemo tenk, a SDPR se bavi trgovinom voćem i povrćem da bi prehranili radnike. Nakon promena 2000. polako se reformiše i celokupan odbrambeni sistem, a sa njim i vojno-industrijski kompleks. Obnavlja se proizvodnja u fabrikama koje se bave proizvodnjom municije i oružja pre svega.

Tokom 2005. dolazi, pod pritiskom zapadnih zemalja, do određene liberalizacije na tržištu naoružanja i vojne opreme. Bar formalno SDPR je izgubio monopolski položaj i pro forme, jednaki uslovi postoje za sve koji ispunjavaju zakonom propisane uslove za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom. Tako je na papiru, a u stvarnosti sve do 2012.  SDPR je imao maltene monopolski položaj, a zakonske norme se izvrdavaju kroz mrežu uredbi i drugih podzakonskih akata koje bliže uređuju ovu oblast i putem kojih se i dalje obezbeđivao monopolski položaj. Cilj je bio jasan jer u vreme vlasti Demokratske stranke i Borisa Tadića, SDPR i čitava namenska industrija bili su krava muzara koja je služila za namirivanje stranačkih ekonomskih interesa. Privilegovan posao za nekolicinu odabranih, uz adekvatno koaliciono učešće Socijalističke partije Srbije u podeli plena. Ali ipak u tom periodu obnovljeni su poslovni kontakti na Bliskom istoku, urađeno je nekoliko poslova sa Irakom nakon okončanja sukoba… Ipak, organizovanije države u tom periodu jednostavno nema. Ne radi se na planiranju i izgradnji novih kapaciteta kao ni na revitalizaciji postojećih.

FOTO TANJUG / NEMANJA JOVANOVIC

FOTO TANJUG / NEMANJA JOVANOVIC

Usled rasprodaje viškova naoružanja iz stokova Vojske Srbije 2008. godine vrednost realizovanog izvoza naoružanja i vojne opreme u toj godini dostiže svoj vrhunac sa 224 miliona dolara, da bi već sledeće, 2009, pala na 145,5 miliona dolara. U 2010. godini iz Srbije je izvezeno naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 192 miliona dolara, a 2011. u vrednosti od 164 miliona. Slično je i sa 2012. kada je realizovano izvoza u vrednosti od 153 miliona dolara. Evidentno je da je postojao određeni trend pada proizvodnje i izvoza.

Od 2013. situacija se polako menja nabolje. Država investira u sektor odbrambene industrije, otvaraju se neka nova tržišta na Bliskom istoku i u Africi, u zemljama koje su tradicionalno kupovale naše oružje sedamdesetih i osamdesetih godina. Tržište se liberalizuje u potpunosti i pored SDPR-a kao dominantnog trgovca, pojavljuju se i druge privatne firme koje kupuju oružje i vojnu opremu iz kapaciteta srpskog vojno-industrijskog kompleksa i prodaju ga na ino-tržištu. Da paradoks bude veći, SDPR se kao sistem odlično prilagodio i nije izgubio lidersku poziciju u novom segmentu iako više nije imao monopolski položaj. Tako u 2013. godini izvoz iznosi 232 miliona dolara, 2014. godine 268 miliona, 2015. 305 miliona, a 2016. godine 443 miliona dolara. U 2017. vrednost izvoza je prešla 600 miliona dolara, da bi već 2018. dostigla 800 miliona dolara, a u 2019 godini očekuje se vrednost izvoza od 897 miliona dolara. Praktično sve što se napravi u srpskoj namenskoj industriji ima platežnog kupca i svi rade punim kapacitetom. Primera radi, valjevski “Krušik” ima ugovorenih izvoznih poslova u vrednosti od 240 miliona dolara i punu uposlenost kapaciteta do 2020. godine. Da bi sve te poslove realizovali u ugovorenim rokovima, primljena su 1.703 radnika u poslednje četiri godine. Inače, u namenskoj industriji u ovom trenutku radi više od 12.000 ljudi.

vek pobednika, vojska srbije, Foto Ministarstvo odbrane

Do ovih rezultata nije se došlo slučajno. Samo u poslednje dve godine Vlada Srbije investirala je više od 49 miliona evra u namensku industriju, formiran je klaster odbrambena industrija Srbije, koji čini 15 preduzeća iz ovog segmenta i koji zajednički nastupaju na svetskom tržištu. Ulaže se u razvoj, pre svega artiljerijskog naoružanja i borbenih vozila. Tržište je potpuno liberalizovano tako da, recimo, u 2018. na listi srednjih preduzeća izvoznika iz Srbije na prva dva mesta imamo dve firme koje trguju oružjem. GIM sa 48,5 miliona dolara i “Partizan tehnolodžis” sa 46,3 miliona.

Otvoreno je i jedno novo potentno tržište, a to je Saudijska Arabija, koja godišnje na naoružanje troši više od 60 milijardi dolara. Na primer, u 2018. godini potrošili su 67,6 milijardi dolara. Naravno da veći deo ovog novca se potroši na složene i skupe borbene sisteme poput aviona, raketnih sistema, brodova i slično, ali čak se i vrednost municije za streljačko naoružanje koje Saudijci nabavljaju meri milijardama i tu naša namenska industrija vidi svoj prostor i potencijal da se vrednost izvoza naoružanja i vojne opreme u vrlo kratkom roku udvostruči. Potencijal saudijskog tržišta je enorman. Radi ilustracije, od 2005. do 2016. godine izvezli smo u Saudijsku Arabiju naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 60.977.000 dolara, da bismo samo u poslednje dve godine izvezli u Saudijsku Arabiju robe u vrednosti od bezmalo 150 miliona dolara, od čega je dobar deo ugovorila i realizovala kompanija GIM i jedan značajan deo i SDPR.

vek pobednika, vojska srbije, Foto Ministarstvo odbrane

Ovakav razvoj srpske namenske industrije sigurno nekome smeta i potencijalne smetnje možemo posmatrati sa dva aspekta. Prvi je ekonomski koji bi se rukovodio logikom, ako mi prodajemo naoružanje i vojnu opremu Saudijskoj Arabiji, ko onda više ne prodaje ili prodaje manje. I drugi aspekt je kome to na svetskoj političkoj sceni ne odgovara da se naoružava Saudijska Arabija. Na to pitanje je odgovor prilično lak. Pre svega Iran, a potom i sve zemlje koje ne doživljavaju najvećeg saveznika Saudijske Arabije, tj. Sjedinjene Američke Države kao prijatelje. I na trećem mestu Katar i njihove tradicionalne prijatelje i saveznike Ujedinjeno Kraljevstvo, koje pa opet tradicionalno ima izvesnu rezervu prema partnerstvu sa Srbijom osim kada mi to prijateljstvo ne plaćamo krvlju.

Odgovor na prvo pitanje je daleko složeniji. Kome bi naruku išlo slabljenje srpske namenske industrije i zaustavljanje njenog razvoja? Odgovor treba potražiti u komšiluku. Ako se analiziraju proizvodni kapaciteti naše namenske industrije, tipovi i vrste naoružanja koji se proizvode, dolazimo do prostog zaključka da je naš vojno-industrisjki kompleks u velikoj meri kompatibilan sa sličnim sistemima zemalja u okruženju i nekim zemljama bivšeg socijalističkog lagera. Dakle, radi se o Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Rumuniji, Slovačkoj, Češkoj… Ipak, naša namenska industrija je najsličnija Bugarskoj, počev od veličine proizvodnih kapaciteta pa do raspona modela i vrsta naoružanja. Slični smo i u izvoznim performansama.

vek pobednika, vojska srbije, Foto Ministarstvo odbrane

Tako su 2018. Bugari izvezli oružja i vojne opreme u vrednosti od 844,3 miliona dolara. Naravno, ako bismo analizirali prethodne godine, odnos bi bio znatno povoljniji u korist Bugara. Još zanimljivije je ako analiziramo ko su najveći kupci bugarskog naoružanja. Pogađate, u 2018. najviše oružja su izvezli u Saudijsku Arabiju i to u vrednosti od 170 miliona dolara, zatim u Indiju u vrednosti od 130 miliona dolara i Avganistan nekih 73 miliona dolara… Tako je više od deceniju. Saudijska Arabija je najveći kupac bugarskog naoružanja. Logično je pretpostaviti da ako bi neko imao direktan interes da srpska namenska industrija i izvoz naoružanja malo posrnu, to bi svakako bili bugarski trgovci. Još zanimljivije je ako se u analizu ubaci još jedan podatak. Naime, od 2005. do 2016. Srbija je u Bugarsku izvezla naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 83.269.908 dolara. Naši izvori kažu da je većina ovog naoružanja na kraju završila u Saudijskoj Arabiji i na njemu su profitirale bugarske firme. Od 2016. do danas izvoz iz Srbije u Bugarsku je zanemarljiv.

Iznoseći ove činjenice, nije nam namera da produkujemo nekakvu teoriju zavere i da se afera koju je lansirala bugarska novinarka Dilijana Gajtandžijeva na svom portalu Arms Watch smesti u interesni kontekst koji smo objasnili i potkrepili činjenicama. Naprotiv, nazvaćemo to istraživačkim novinarstvom.

vek pobednika, vojska srbije, Foto Ministarstvo odbrane

Međutim, ono što nema objašnjenje je kako su se u toj čitavoj priči o navodnoj korupciji našli i saudijski državljani, partneri srpskih firmi, sa sve imenima i prezimenima i fotokopijama pasoša kao da se radi o fudbalerima? Članak sa Arms Watcha je preveden na arapski i izazvao je veliku buru u tamošnjoj javnosti u toj meri da je svaki budući posao saudijskih kompanija koje snabdevaju njihov odbrambeni sistema pod znakom pitanja. Da ostavimo na stranu problem potencijalne korupcije u Srbiji koji je sasvim legitiman u ovom trenutku i koji zahteva određeno interesovanje državnih organa, zašto se iza paravana vrlo vešto i perfidno sabotira interes Republike Srbije u trgovini oružjem sa Saudijskom Arabijom. Kako je jedan prijemčiv medijski spin doveo u pitanje poslove koji se mere stotinama miliona dolara od kojih koristi ima u krajnjoj konsekvenci država. Ne možemo da se otmemo utisku da će bez obzira na političke konsekvence afere, korist na kraju imati neko ko je tržišnu utakmicu izgubio.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar