Komesari nezavisnog novinarstva

Nije uopšte problem što je Jugoslav Ćosić pisao novinaru koji ide na konferenciju za štampu u Skupštini grada i što mu je naveo šta sve treba da pita Gorana Vesića.

Problem je, i N1 i onoga što se diči i tvrdi da je "nezavisno novinarstvo", u tome što Jugoslav Ćosić ne zna da radi svoj posao, uključujući u to i postavljanje pitanja. Ne zna, kako je sam usred jedne emisije priznao, ni šta je lid, sasvim sigurno vest ne bi umeo da napiše, i samim tim je pogrešan čovek na pogrešnom mestu.

I nije jedini, nažalost.

Čitav svet "nezavisnog novinarstva" je takav, pravi mali klan, koji se međusobno hvali, tapše po ramenima, međusobno deli nagrade, navija, svrstava se, pretenciozno misli da je zadužen za neku "kontrolu", "javni interes" i za to ko će da vlada u ovoj zemlji, bez obzira na rezultate izbora, pogotovo kada im se ne sviđaju.

Pri tom im je profesionalni nivo uglavnom na istom nivou kao kod Jugoslava Ćosića. Ne umeju, velika većina, vest da napišu, ali zato umeju da uzvikuju stavove i da unapred daju ocene, o bilo čemu, i to isključivo po principu - naši su dobri, svi ostali su loši.

Uostalom, da nije tako, da je Jugoslav Ćosić ozbiljan urednik, da poznaje posao, zanat, profesionalna pravila, Miodrag Sovilj ne bi ni bio na Vesićevoj konferenciji za štampu.

Bio bi izbačen sa posla još onda kada je, umesto da izveštava, odlučio da se umeša u konferenciju za štampu Aleksandra Vučića i zatraži od njega da ne ponižava Javni servis i da N1 ne zove "Đilasova i Šolakova televizija".

I ako nekome to zvuči strašno, neka prvo proveri standarde i pravila izveštavanja u celom svetu, pa će videti da Sovilj mora sa te konferencije da prenese vest, a ne da sam postane jedna. I u toj vesti je imao pravo da pomene i odnos predsednika prema Javnom servisu i prema N1, i to citirajući ga, ali nije imao pravo da pravi svoju konferenciju za štampu od tuđe.

To je profesija. To je zanat, kada ga poznaješ i pridržavaš ga se.

Sve ostalo je besomučno uključivanje u politički život, navijanje i svrstavanje, na šta nemaš prava. Sve ostalo, dakle, nije novinarstvo nego društveno-politički, ideološki rad. Onaj zbog kojeg danas u Srbiji novinarstva i nema, a pogotovo ne tamo gde bi trebalo da ga bude, i gde tvrde da ga ima. I ne da tvrde, nego viču da su objektivni, normalni, nezavisni, a prave novine, programe sa tezom, što je najpogubnija stvar koju novinarstvo može da uradi.

Ovde je uradilo odavno. Još kada se posle 5. oktobra nije shvatilo da je rat, u kojem smo svi koji smo se bavili profesijom, gotov, i da je vreme da se profesija vrati zanatu i standardima, znanju, profesionalizmu i svemu onome što je u decenijskom sukobu sa Miloševićevim režimom stradalo.

Umesto toga, profesija je potrčala da ubere plodove pobede, da dobije sinekure, uredništva, termine, pare od reklama, pozicije, prvoboračke značke, i sa tih mesta nastavila da se bavi politikom, navijajući danas za jednog, sutra za drugog. I Zoran Đinđić je bio žrtva toga, sa Koštunicom je onda ustanovljen mir (on je verovatno najmanje u medijima napadani premijer), a za Tadića se, bogami, i te kako radilo. Pa je podržavan i kada je hapsio novinare, zatvarao medije, doneo sumanuti zakon o informisanju, prelazilo se preko činjenice da je Đilas vlasnik dnevnih novina, vesti su trpane u fioku, teme preskakane...

Za uzvrat, on je, uz kaficu, znao da nagradi, pa je tu bilo i honorara i reklama, i pozicija, da bi, onda, njegovim padom, i sve to palo u vodu. A kada je palo, kada su razne privilegije izgubljene, e tek onda se gomila poslušnika setila nezavisnog novinarstva. I počela je da radi sa tezom. Vučić je loš, pa sada to samo treba i dokazati.

Zato se i prave emisije, zato se pišu komentari, zato se prave predstave na konferencijama za štampu, zato, na kraju, i Ćosić piše mejlove novinarima. Da bi oni dokazali ono što on hoće da dokaže. Da je ova vlast loša. Da bi, na kraju, odradio onaj posao koji opozicija očigledno ne ume - ubedio glasače da se opredele protiv Vučića. I to je sve što danas rade nezavisni mediji. Prave novine, programe, s tezom, i teraju čitaoce, gledaoce, da se opredele.

Za to vreme, profesija propada. U poslednjih dvadeset godina, primera radi, Fakultet političkih nauka, čiji su profesori aktivno uključeni u politiku i ne prestaju da pričaju o "nezavisnosti", na isti način na koji su nekada pričali o "samoupravnom socijalizmu", nije izbacio ni pet ozbiljnih novinarskih imena, onih čija imena svi znaju, i čije tekstove svi hoće da pročitaju.

Ni redakcije nisu to uradile, Tijanić je bio poslednji koji je nekoga nešto naučio, pa je taj kadar i danas na televizijama, a štampani mediji su uveliko postali groblje pismenosti, a o zanatu da i ne pričamo.

I umesto da se time bavi, da krene da školuje, obučava, driluje kadar, profesija pravi Sovilje, mlade komesare, koje onda još i nagrađuje, za ideološku posvećenost. I to jeste smrt profesije.

Danas, u Srbiji, ona gotovo da i ne postoji. Samo teze, samo opredeljivanje, ideologija, komesarstvo. I gomila gluposti, koje nikakve veze sa profesijom nemaju. Pošto ona nije tu da bilo koga kontroliše, pa ni vlast, nego da izveštava, o svemu pa i o vlasti, i dobro i loše.

I tu je da ljudima daje vesti, a ne stavove i teze.

Da informiše, kako bismo mi sami mogli da se opredelimo, na osnovu tih informacija, a ne da nas ubeđuje u to ko je dobar, a ko loš i za koga treba sutra da glasamo.

No, Jugoslav Ćosić to ne zna, kao što ne zna ni bilo šta drugo.

Zato i nije strašno što je pisao novinarima. Strašno je što piše, bilo šta. A još strašnije je to što je novinar.