KONAČNO PROGOVORIO KUM I NAJBLIŽI PRIJATELJ ZORANA ĐINĐIĆA

Dragoljub Marković prvi put govori o druženju sa svojim kumom Zoranom Đinđićem,Legiji,Čumetu,Čedi Jovanoviću,Guriju,kako je dogovaran 5.oktobar,poznanstvu sa Džordžom Bazbijem.

Pre, recimo, šesnaest godina, pričali bismo sa Dragoljubom Markovićem kao sa jednim od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Čovekom iz senke, Đinđićevim kumom koji je zaista vladao Srbijom. Dečko iz Surčina koji je svoj poslovni put započeo sa šesnaest, bio je na vrhuncu moći, u svakom smislu te reči, od 5. oktobra do smrti svog kuma, premijera Zorana Đinđića.

Kako ste upoznali Zorana Đinđića?

- Zoran je pisao još kao student, a i kasnije, one članke, neke filozofske članke i ja sam to čitao i mislio sam -„u, vidi kako je ovaj super tip, bilo bi super razgovarati sa njim" i onda je on došao. To je bilo krajem osamdesetih, došao je u Srbiju i ja sam ga zvao da se upoznamo i on je došao u Surčin, to je bio petak po podne, a u subotu smo pravili roštilj u mojoj kući u Banovcima i družili se do poslednjeg dana. Pravi izraz je da smo se družili. Ja sam radio u toj vladi kratko, ali kontakt je trajao do poslednjeg dana. Ne može se reći kontakt, to je glup izraz. Pravi izraz je druženje.

A kako ste upoznali Čedu Jovanovića?

- Na studentskom protestu. To je bilo 1996. Onda je Zoran rekao -ajde da zovemo Čedu u Banovce jedne nedelje na roštilj da ga upoznaš, videćeš kako je super momak. I u to doba je on i bio super momak.

Viđate li ga sada?

- Ne.

I ne družite se više sa svojim bivšim prijateljima? Mislim na Živkovića, Bebu, Koleta…

- Ne mislim da su bivši prijatelji. To su prijatelji sa kojima nemam više kontakt. Nisu oni bivši. Ali danas imam sasvim neke druge ljude sa kojima se družim.

Kad smo kod starih drugova. Šta je sa drugarima iz Surčina? Danica Drašković je, recimo, nekoliko puta izjavljivala u medijima da ste Vi taj koji je doveo u vezu Đinđića i ekipu iz Surčina.

- Ne postoji ekipa iz Surčina. Koja je to ekipa iz Surčina? To je razlog zašto ja govorim da surčinski klan nije postojao. To nije postojalo. To je postojalo samo u medijima i u novinama. Postojalo je nekoliko pojedinaca koji su imali neki svoj život, koji u njihovim aktivnostima nije bio povezan sa mojim životom. Mi smo bili povezani kao prijatelji iz škole, kao drugovi.

Pa dobro, ipak ste se družili s tim ljudima?

- Pa družio sam se s njima ranije, išli smo u istu školu. Ali nikako da je to bio neki klan i da sam ja bio umešan u aktivnosti koje bi me kompromitovale. Da je postojalo tako nešto, naravno da bi to kad-tad isplivalo. Sve što je skriveno, vreme iznese na videlo.

Znači, Vi niste upoznali Đinđića i te "kontroverzne likove" koji su slučajno rodom iz istog mesta iz kog ste Vi, da budemo precizni?

- Tačno je da sam ja upoznao Zorana i Legiju, ali to se desilo 5. oktobra kada je to bilo neophodno. Ja sam se puno pre 5. oktobra družio sa generalom Goranom Radosavljevićem Gurijem, ali tako što je njegov brat imao farmu koka nosilja u Aranđelovcu. I to je tačno, a ne da je tačno da sam ja sa Gurijem imao bilo kakve tajne susrete ili organizacije ne znam čega. To sve nije tačno. Tačno je da sam se sreo sa njim 5. oktobra i da smo razgovarali na koj način da se spreči bilo kakvo, da ne kažem, krvoproliće, nego nasilje. Koliko se ja sećam, 5. oktobra su bili samo pojedinačni slučajevi nasilja, koje su radili pojedinci. To nija bila organizacija - mi ćemo sad nekog da bijemo. Moja uloga u 5. oktobru, koju je Zoran tražio od mene, to je da ne dođe ni do kakvih nasilnih trenutaka i ja sam se trudio koliko je to bilo u mojoj moći naravno. Jer tog dana je bilo nemoguće da bilo ko iskontroliše sve situacije. U trenutku kada upoznajem Zorana i Legiju, Milorad je bio visoko pozicioniran čovek u Državnoj bezbednosti Srbije.

Kako ste Vi uopšte poznavali Legiju?

- Pa preko Gurija. Eto, to ti je jednostavan odgovor. Na taj način. U to doba je Milorad čovek koji je, u stvari, na čelu jedinice koja brine o bezbednosti čitave države, je l' tako? Znači, on u to doba nije čovek koji je bio inkriminisan na bilo koj način, je l' tako? Šta je onda tu loše? Na internetu na sve strane piše Dragoljub je taj koji je u tom trenutku upoznao Zorana i Legiju. Pa šta je to u tom trenutku bilo loše?

Vi ste u tom trenutku poslovni čovek. Legija se nešto nije tada baš bavio preduzetničkim aktivnostima.

- Ne, ne. Upoznao sam ga kao komandanta Jedinice za specijalne operacije.

Pa zar nije malo čudno da kum i čovek od poverenja lidera opozicije ima kontakt sa takvim svetom?

- Ne, ma kakvi. Onda je on došao kod mene na Gurijevo insistiranje. Posle se desio i taj prvi zvanični susret 6. oktobra u šest ujutru. U mojoj kući se desio prvi zvaničan susret između Milorada Ulemeka i Zorana Đinđića.

Šestog oktobra ili uoči petog?

- Ne, ne. Šestog oktobra ujutru u sedam sati, gde je Milorad došao sa nekoliko onih velikih "hamera" i dao Zoranu neki predmet, ne sećam se, mislim da je to bila neka ikonica i rekao da će učiniti sve… Milorad je rekao Zoranu, kao neku zakletvu, nazovi kako god hoćeš. Dao mu je reč da će on lično biti siguran i da će ga čuvati. U to doba je već Koštunica sa Pavkovićem pravio neke svoje druge planove na neki njemu svojstven način.

Pominjemo Legiju i dolazimo do svega onoga što se kasnije desilo. Kako Vi to sve tumačite? Mislimo na ubistvo Zorana, na sve ono što se događalo?

- Nemam ja tu šta da tumačim. Kasnije su se stvari odvijale na način na koji je svako od njih video svoj put u budućnost. Zoran je video na jedan način i okolnosti su bile takve da je Milorad to video na svoj način. Jednog trenutka je došlo do mimoilaženja, razišli su se u mišljenju i došlo je do sasvim druge situacije koja je prouzrokovala sve događaje koji su nam svima kasnije poznati.
Kada je Zoran otišao osećao sam se kao da mi je umro drug, koji je, eto, slučajno u tom trenutku bio predsednik Vlade. Tako sam se osećao i to sam osećao prema njemu. Dok sam stajao pored kovčega i slušao Amfilohija kako govori ono „ko se mača lati, od mača će i poginuti", znao sam o čemu priča. Nije on mislio tada na ovaj ološ, mislio je na njega.

Da li ste imali problema zbog Zorana Đinđića?

-O da. Ja sam uvek imao problema zato što sam prijatelj Zorana Đinđića, kad smo se tukli s Miloševićem i posle kada smo kao bili na vlasti. Ja sam stalno imao probleme. Ono što se nikada nije desilo je kvalitetan Zoranov demanti toga da je Dragoljub loš tip. On je samo u nekoliko emisija spomenuo kako sam ja, eto, ok. U jednoj TV emisiji, kad je bio predsednik Vlade, rekao je:

Dragoljub je čovek sa kojim bih danas voleo da provodim više vremena. A napad na mene je počeo zato što je trebalo naći nekog iz Zoranovog okruženja za koga ćemo reći da je ekstremno loš pa onda ako sam ja ekstremno loš, a Zoran se druži sa mnom, pa onda mora da je i on sumnjiv. Ja sam se sa Zoranom družio potpuno bez interesa. On je meni nudio ministarsko mesto koje sam ja odbio, jer moje obrazovanje, po mom mišljenju, nije bilo adekvatno za poziciju ministra poljoprivrede. I kasnije, u svim našim odnosima je to bilo sa moje strane potpuno bez ikakvog interesa. Zoran je to, naravno, sve vreme shvatao i naše prijateljstvo je do poslednjeg dana bilo iskreno, čvrsto, toplo. Ono što je nas vezivalo, to je prijateljstvo, da ne kažem ljubav. Nije bilo interesa. Meni nije trebao ni namešten tender, ni da budem ministar.

To je bilo posle 2000. godine, a pre toga?

-Pre toga je Milošević hteo da me ubije i to nekoliko puta.

Kako hteo da Vas ubije?

- Pa lepo. Evo, npr. bili su oni protesti protiv izborne krađe u Beogradu 1996. Zima je bila. Sad demonstracije, ludilo, lupaju se šerpe, a masa na ulicama i zove mene Zoran i kaže: Ej, je l' možeš da nam daš šleper jaja. Hoćemo da gađamo RTS jajima. U to vreme šleper jaja je 30.000 maraka. Da ti dam šleper jaja?!? Je l' ti znaš koliko to košta? Pa daj ti meni šleper jaja. I pristanem da mi plate koliko to mene košta i još malo manje i u nekoliko manjih vozila donesem ja to njima i podeli se to demonstrantima. I onda za dva dana u nekim engleskim novinama, mislim "Telegraf" ili tako nešto, izađe na naslovnoj strani slika RTS oblepljen jajima. I meni već stiže dojava sa strane da ću ja imati problem. Ali ok. Očekivao sam to. Dođe inspekcija, dođe i naoružana policija kod mene u firmu, kao kontrola. Nema problema. Ali onda zove me Zoran da dođem brzo kod njega, a tamo Vučela. I kažu mi da su ovi rešili da me ubiju i da moram da bežim. I ja kao krenem svojim kolima ka Horgošu i u jednom momentu kažem sebi. Čekaj, zašto ti bežiš iz svoje zemlje, zbog koga? Okrenem Jovicu Stanišića, nađem ga u nekom helikopteru na Kosovu. On, iznenađen, kaže mi: "Dilbere, zar ti nisi otišao? Jesi ti normalan?" Shvatim da ni Državna bezbednost u tom trenutku ne mož da mi pomogne i onda odem u London, čučao sam tamo nekoliko meseci.

Vama je Miloševićev šef Državne bezbednosti javio da se sklonite?

- Jovica je bio na našoj strani. Hm, možda nije dobar termin „na našoj strani". Ali bio je razuman čovek. Video je gde to ide i stalno nam je govorio: „Ja ću njega staviti u kućni pritvor. Ali vi morate da imate neki plan i neka rešenja." Posle je i on bio u silaznoj putanji, i njega su sklonili brzo, a onda je nastao haos kada je Rade Marković došao.

Je l' bilo još pokušaja ubistava?

- Kako nije?! Kada je bilo bombardovanje, kada sam držao Zokija u šteku u stanu kod moje tetke jedno vreme. Ej, zamisli foru. Imao sam tetku koja je živela u Švedskoj i imala prazan stan. Znaš gde? Na Studentskom trgu. Tačno preko puta stana gde je Zoki živeo. Oni ga traže po celoj Srbiji, a on se nije pomerio sto metara. Uglavnom u to vreme, kod mene visi taj Gajić iz DB-a. Bio je glavni u Službi za Kosovo, i nije loše radio posao tamo. Naprotiv, bio je odličan. I tako on kod mene po čitav dan gleda šta radim, sluša sve, ali opet ja sve uspem da organizujem Zokiju, i klopu i sve što mu treba. Jednom on kaže, ej Drakče, moramo nešto ozbiljno da razgovaramo. Ajde večeras povedi Čumeta, moramo da se vidimo nas trojica, imam strašan plan kako da spasemo državu i kako da zaustavimo ovaj rat i bombardovanje. Super, Gajo, samo kako to misliš. On kaže, videćeš, samo ti nađi Čumeta i dolazim večeras po vas. Ja razmišljam, šta sad Čume, šta njega upliće, ništa mi nije jasno. Ali ja nađem Ljubiška i on se nacrta kod mene uveče, dođe Gaja kolima, mi uđemo, Ljubiško sedne pozadi, ja napred, i Gaja počinje da priča. Kao, oni su ukapirali da je Milošević jedino osetljiv na sina Marka i, ako se Marko ubije, više neće biti problema, on će se slomiti i pristati da okonča bombardovanje. Ja ga gledam, čoveče šta pričaš? Kakva ti je priča za budale. Ovaj pozadi se sledio, nije mu dobro. Kažem Gaji, čoveče daj, kakve su to gluposti, ajd ti lepo nas vrati nazad. On kaže, ne, idemo do Bojčinske šume da se vidimo s nekim ljudima i da tamo završimo ovaj razgovor. Ja vidim da nameštaju da nas ubiju. Osetim. Ne znam da li ste nekada bili u neposrednoj životnoj opasnosti? Takva situacija ostavi traga na vama i uvek vas bar pomalo ubije.

Šta se desilo, niste išli u Bojčinsku šumu?

- Ma kakvi. Otimali smo se oko volana na kraju nas je on ipak vratio kod mene. Prođe 5. oktobar i mi saznamo da su nam tu noć nameštali ubistvo. Trebalo je tamo da nas likvidiraju.

Ko je to naredio?

- Ko je naredio? Pa takva ubistva je uvek naređivao neko politički. Hoću da kažem, nisu to ubistva iz drugih pobuda. Šta vi mislite, da je Kundaka ubila neka ljubomorna ljubavnica?
Pa…

- Dobro. Jeste. Njega je ubila ljubavnica, u pravu ste. Bila je razočarana. (smeh)

Što to niste rešili, sva ta ubistva posle 5. oktobra?

- Da vam kažem još za taj 5. oktobar…

Vi kažete da ste spojili Legiju i Đinđića 6. ujutru u 7 sati Vašoj kući i da je tada napravljen dogovor. Zar dogovor nije napravljen noć pre? Na famoznom sastanku u džipu?

- Jeste. Ja sam ih spojio tu noć. Sreli su se u džipu. Crni „linkoln navigator", mislim da je bio Limunov. Mi smo došli s njim, ja i Ljubiško, koji je u to vreme bio stalno iza mene, kao da me zaštiti, kao neki moj telohranitelj. Preko Gurija sam dobio signal da oni hoće sastanak i došao sam odmah u Skupštinu grada. Tamo je bio Zoran s Ružom u jednoj kancelariji. Ja uđem, a Čume ostane ispred. Ja kažem Zokiju: Legija hoće da se vidite. On mi pita, šta da radim? Ruža viče, nemoj da ideš, ubiće te Zorane. Neka ide Dragoljub. Ja kažem, pa šta onda, da ubije mene. Ona kaže, pa ti imaš Čumeta. I dobro, mi odemo. Na kraju, šta u tom momentu imamo da izgubimo. Nađemo se tamo, bila je prošla ponoć. Dođe Legija sa ovim njegovim pratiocima i sad mi svi treba da sednemo u jedan džip - Zoran, on i ja. Kad hoće i Čume da uđe u džip. Ja mu kažem, gde ćeš ti, a on meni, kako gde, pa ako ne uđem s tobom unutra, može da vas dvojicu ubije. Pa neka nas ubije ako smo tako glupi, ne možeš unutra. On kaže, dobro ali neprimetno repetira pištolj i gura mi ga u rukav. I tako ja sedim napred s pištoljem s Legijom i Zoranom.

Šta su se dogovorili?

- Nije to nikakva tajna. Legija je rekao da će poštovati volju države. Ali bitniji sastanak je bio ujutru kod mene, kada se Legija zakleo nad tom ikonicom da će ga štititi. I sad kad je on to izgovorio, tražio je od Zorana da mu da reč. Zoran kaže, kakva reč, daj pusti sad to, ne mogu ja da ti dam reč, ja sam političar, biću premijer možda, ne ide to. Legija insistira na tome, kao, ne, ne, daj mi reč. Zoran kaže, evo Draža će ti dati reč, i ja se okrenem i kažem mu, ako je tako, imaš moju reč da će sve biti OK dokle god si ti OK.

Verovali ste mu?

- Kako da ne. Legija je bio sposoban za posao kojim se bavio. Mi dobijemo njegov dosije i vidimo da je otprilike Rambo za njega ništa… Tačan, precizan, pedantan. Ma, nema greške. JSO je takav bio. Jedna anegdota: bila je ona frka na jugu Srbije i sada mi smo dole, Zoran, ja, svi. Bio je i Rade Marković. Obilazimo one naše nesrećne policajce koji su tu po rovovima, nemaju gde da spavaju, hladno. Zamislite njih 300, a nemaju nikakav WC, nego idu u šumu. Strašno! I tako, na nekoj čuki krene snajper da puca po nama i mi ne znamo šta ćemo. Zovemo Legiju i oni dignu helikopter i za pet minuta reše problem. On je u tom delu bio zver, ali postojale su i neke druge stvari koje su došle kasnije i s kojima se ja nisam slagao.

Šta se desilo?

- Pa bio je taj problem u Grčkoj. Legiju su uhapsili tamo i Zoran je organizovao da se milion maraka ili evra, ne znam ni sam odakle, da tamo da se on vrati u Srbiju. Šta će nam to. Zašto to radimo? Pa nije on otišao tamo po zadatku države, nego je otišao privatno, i još ga oni jure dole za neko ubistvo. Bio sam protiv toga.

Što ga niste uhapsili onda ranije ako je tako?

- Mi nismo znali šta sve tu ima. Posle 5. oktobra mi se bavimo intenzivno tim političkim ubistvima i nešto se polako dešava. Ali na slučaju Stambolića nema nikakvih pomaka. Za to je bio zadužen Zoran Živković i prvih nekoliko meseci smo se vrteli oko toga da je on živ i da ga negde drže otetog. Pa smo organizovali upade u neke objekte. Kao, vikendica na Drini, pa komšinica javlja svetlo stalno gori, a niko ne izlazi iz kuće. Danima, nedeljama. I onda mi pošaljemo pedeset specijalaca, i tako pedeset puta. Vrtimo se ukrug. I onda na jednom sastanku Zoran Legiji kaže: ej, ovde imamo veliki problem, moraš da nam pomogneš. Ovaj kaže, nema problema, o čemu se radi. I mi kažemo, ne možemo da rešimo ubistvo Ivana Stambolića. Odjednom on bled ko krpa. Tuc-muc, kao, ništa on ne zna. Ja ukapiram da on ima neke veze s tim.

Je l?' shvatio i Đinđić?

- Naravno. Jasno je bilo da tu nešto nije OK.

Šta ste vi bili u tom momentu?

- Bio sam Zokiju savetnik za poljoprivredu. Ali nisam želeo da primam nadoknadu.

Kao savetnik za poljoprivredu ste se bavili ubistvima i službama?

- Pa tako je bilo. Zaista sam se time bavio prvih šest meseci, a onda sve manje. Ja sam razgovarao s Miloševićevim generalima, Sretenom Lukićem, Rođom Đorđevićem, Obradom Stevanovićem, Brankom Crnim i gomilom njih. Sreten Lukić je posebna priča. Oduzmu meni pasoš, naravno, Miloševićevi ljudi. Ja sad ne mogu da putujem, a moram. Šta ću, odem kod Sretena Lukića, on je tad vodio tu upravu za strance. Tu su bili i pasoši, i kažem mu, ja hoću moj pasoš, vratite mi pasoš. On čovek pogleda predmet i kaže, vi ste u pravu, nisu smeli da vam oduzmu pasoš, vratiću vam ga. Ja ne verujem, ništa mi nije jasno. A on mi kaže, ja nisam marioneta ničija, ja sam profesionalac i policajac koji radi po zakonu. I vrati mi pasoš. Ja posle kažem Zokiju kada je trebalo da dovedemo nekoga da vodi Javnu bezbednost, nemamo koga. Setim se Sretena i predložim ga i mi ga dovedemo.

Jeste li imali sukoba sa Zoranom?

- Stalno. Ja sam mogao svašta da mu kažem, imali smo takav odnos. Vikao sam na njega i on na mene. Pred drugim ljudima, nema veze. Sećam se jednom: 1. avgust 2001. godine. Zoki slavi rođendan u vili na Dedinju. Dođem u Užičku, ispred parking pun skupih automobila. Pomislio sam da je možda pozvao Montgomerija i ove Nemce, Bodu Hombaha itd. Ulazim u kuću, nema diplomata, sve stara ekipa. Shvatim da su to njihovi automobili. A samo godinu dana pre na njegov rođendan smo kolima došli jedino Kole i ja. Čeda je došao trolejbusom, ne znam, Kolesar tramvajem, Čanka je dovezao neki komšija koji je imao gorivo ili taksista, nije bitno. Sad ispred vozni park, nijedan auto ne vredi manje od sto hiljada. Zoran puši tompus, prilazi mi i kaže: „A, kako napredujemo?" Punim gasom u lopovluk, odgovorim. On pozeleneo, ljudi me gledaju, vidim svima neprijatno. On me odvede u drugu sobu. „Jesi normalan? Zašto želiš da imaš pedeset neprijatelja?" Ja ga pitam, jesi video automobile ispred kuće? Odakle? Okrenem se i odem s rođendana.
Nije mi to zamerio, javio se posle nekoliko dana, s vremenom je navikao na moje ispade.

Znači bilo je i lopovluka?

- Ma daj, kako da nije bilo. Ja sam sve pare koje sam imao, a imao sam mnogo, zaradio pre nego što sam njega upoznao, i zato nisam morao da se snebivam. Mogao sam da mu kažem sve što mislim, i često smo se raspravljali. Pa, svađali smo se što je jedan ministar uzeo pare za uvoz nekog veštačkog đubriva. Stalno je pravio te kompromise. Kao, nemoj da ih diramo, pašće vlada ako ga uhapsimo. Pa neka padne, i idemo na izbore i dobićemo pedeset odsto ako ih pohapsimo. Otarasimo se ludaka. Ništa se nije desilo. Baš smo se svađali oko toga. Onda mu ja kažem, daj da napravimo neki projekat, moraju malo pare da uđu u narod da imaju malo neke love svi. Ne možemo ovako, dajemo pedeset maraka penzionerima. On kaže, nema para. A ima kada ovi oko tebe treba da kradu. Strašno smo se svađali oko toga. Onda ta privatizacija. To je bilo užasno, ja u tome nisam hteo da učestvujem. Tu su privatno uzete velike pare. Nažalost, Zoran je podlegao atmosferi. Umesto da on promeni tu Srbiju, ona je promenila njega. Kada sam to shvatio nakon jednog sastanka s njim, plakao sam kao kiša. Sve što je sledilo bilo je tako logično. Zoran se veoma nemarno odnosio prema organizaciji svoje bezbednosti. Nije uvažavao upozorenja, bio je ubeđen da niko neće pucati u njega, čak ni kad su mu predočavali konkretne dokaze. „Zašto bi mene neko ubio, pa ja sam motor Srbije! Mene Srbija voli!" Njegovo ponašanje je ličilo na veoma opasnu bolest koja se zove cezarizam. To je ono kad imaš toliko moći da prosto ne veruješ da nešto ili neko može da se okrene protiv tebe. Kad si na takvoj funkciji, tvoja obaveza je da brineš o svojoj bezbednosti, ali on to nije tako doživljavao.

To su bile jedine tačke gde ste se sporili?

- Ma kakvi. Nervirala me je i ta njegova neodlučnost. Mi smo u ratu s mafijom i ovima iz Šilerove. Već je gotovo, sukob je neizbežan. U tom ludilu mene nekoliko puta pokušavaju da ubiju. Izbegao sam sačekušu, onu špansku kragnu koju mi prave Bagzi i Kalinić. I mi opet nešto mlako. Nema odgovora s naše strane. Onda mi u jednom momentu „zemunci" upadnu u kuću. Moje obezbeđenje, njih šest policajaca s dugim cevima, pobaca oružje i pobegne.

Šta se desilo?

- Šta misliš šta se desilo? Oni mi kažu, vi radite protiv nas, vi ovo, vi ono… Ja kažem, OK, kao mi ne znamo šta vi sve radite, i šta sada, ubićete me u mojoj kući… Ne, ne, mi smo došli da upozorimo. Cela ekipa kod mene u kući. I odu. Odmah mi podignu obezbeđenje. Dobijem 24 čoveka non-stop i uveče sastanak u Kneza Miloša. Razmatra se kako da se obračunamo s njima, i onda Zoran kaže, znaš Dražo, daj da mi ovo rešimo drugačije malo, polako, bez tenzija. Najbolje bi ti bilo da se ti opet malo skloniš u Englesku. Ja pobesnim, uzmem onu kristalnu pepeljaru i gađam ga. Naravno, promašim. Pa sram te bilo, pola života nosim pancir zbog tebe. Milošević hoće da me ubije zbog tebe. Sad si na vlasti i ne možeš da me zaštitiš. Izvedi, bre, tenkove na njih. I odem, nisam mogao to više da slušam.

Kako sam postao engleski špijun

- Da ti ispričam kako sam postao engleski špijun. Jednog dana otišla moja tadašnja žena Nataša s decom kod sestre u London i tamo je ostala nešto duže. Mislim da je ostala nekoliko meseci, i meni su nedostajali klinci. Kažem, sad ću ja doći do vas. Podnesem ja zahtev za vizu i Englezi me odbiju, a ja ne mogu da verujem, zašto bi me odbili ludaci. Kaže, cela porodica je tamo, imigrante ne primamo, ne može. Tada je Radoje Kontić bio premijer, ako se sećaš toga, i ja odem kod njega. Radoje Kontić mi napiše papir s državnom garancijom, s pečatom tadašnje Jugoslavije. Bap! Država garantuje za mene. Znači, ne garantuje Đoka ili Pera, nego država da ja idem u privatnu posetu i da ću se vratiti. Ja sam tada imao dvadeset sedam godina i mislio sam, sad ćete vi videti kome, bre, ne date vizu, stoko imperijalistička. I odem tamo i, naravno, oni me oduvaju. I ja počnem da se bunim, ali tada sam imao dosta kontakata. Pazi, ja imao dvadeset sedam godina. I sad još imam za sebe i tu ideju da imam ipak neku težinu. Šta me ovi zajebavaju! I ja počnem da se derem na njih u ambasadi, možeš da zamisliš to. I napravim lom pa dođe i obezbeđenje. Tu sam već pobesneo. Ne daju mi da vidim decu. Ja jednog momenta kažem, ma nemoj da ste me pipnuli, bre, a ono naši ljudi rade u obezbeđenju. Još ću da vas izbijem obojicu ovde, beži bre od mene. I nastane haos u ambasadi, oni, onako, cimnu se. Strči odozgo jedan službenik i kao, šta je bilo, šta je bilo. I ja kažem, šta bre šta je bilo, treba mi viza, deca su mi u Britaniji. Ko si ti? Ja kažem, nije bitno bre ko sam ja, treba mi to. On kaže, kako nije bitno, imaš državnu garanciju. Ja kažem, ja sam proizvođač stočne hrane iz Surčina, deca su mi tamo. Ja ljut sve vreme kao ris, kakav je to način?! Ceo život se smejemo zbog tog mog incidenta tamo jer engleskoj vladi taj moj papir znači otprilike - briši dupe. I on kaže, sedi ovde, smiri se malo, šta ćeš da popijemo. Ja kažem, šta biste pili vi Englezi, neku brljavu viskičinu, nešto bez veze. Kaže, ma ne. Ja sam ljubitelj Srba i imam šljivovicu. I on donese šljivovicu i nas dvojica spičimo litar. Mene odveze vozač. On sutra ujutro dođe u fabriku da vidi kako sve to izgleda. I tako počnemo da se družimo i družimo se do dan-danas.

Kako se zvao taj gospodin?

- Džordž Bazbi. Milošević ga je izbacio tokom rata. Džordž Bazbi je bio organizator Dejtona ispred engleske vlade. Imam sliku gde on dobija od Elizabete orden za Dejton. I tako ja postajem engleski špijun. On dođe kod mene u firmu i sad on čovek šokiran u to doba, godina je devedeseta, tako nešto, možda i osamdeset deveta, ne sećam se više. I on dolazi u firmu, moja firma radi u tri smene, ubijamo. Red kamiona do centra Surčina. Četiristo tona hrane dnevno izvozimo. Na mom računu dvadeset miliona dolara. Ma bre, šta hoćeš ti. I on, kao, šta si napravio, šta je ovo, šta radiš. Ja kažem ,radim stočnu hranu. Ko je iza tebe? Iza mene su moj rad i moja porodica. I on me, kroz jedno četiri-pet dana zove i kaže, aj dođi kod mene u vilu na ručak. I ja, što da ne odem, je l' tako? Ali u to doba, dugo vremena ne znam ko je Džordž Bazbi. On je za mene službenik engleske ambasade u Beogradu. Nemam pojma da je tu misija, ne znam ništa. To mi kažu naši.

Nije on valjda jedini bitan Englez koga poznajete?

- Ja sam u Engleskoj proveo dosta vremena. Nikad me nijedan zvaničnik nije zvao na ručak, osim Malkolma Rifkinda. Kad je bio taj građanski protest, on je mislio da sam ja bitan pa me je zvao na ručak. Bio je ministar inostranih poslova Britanije.

Jeste li Vi upoznali Zorana sa Bazbijem?

- Naravno. I često smo išli zajedno na kafu. Džordž nam govori neke gluposti, neko zezanje, i jednog momenta Zoki kaže, ej bre. Ovaj nije engleski operativac, ovaj je bre neko čudo tamo. I sad prođu godine, devedeset i šesta, ja odlazim, to kad hoće da ubije Mira Marković zbog tih jaja. Odem ja u Britaniju, zovem Džordža i kažem. aj, tu sam, je l' možeš da mi pomogneš… Šta je bilo, ja mu kažem šta je bilo. Pita on, imaš para? Ali tada mi nemamo platni promet, nemamo kartice. Sad, tverovali ili ne, ja nikad lovu nisam izbacio napolje. Nije mi trebalo. Šta će mi. Nikad nisam očekivao da će biti haosa. Razumeš? Ja ovde živim svoj život. Nemam karticu. Dao mi je Miša Beko karticu na kojoj je bilo deset hiljada dolara. To u Londonu traje jedan mesec. Moram da platim stan, moram da platim taksi. I ja odem tamo i on kaže, ne, nemoj ti to da radiš; ja moram da ti kažem, ja radim to i to, sretali smo se na Kosovu tada, ti si bio s tim i tim i tako dalje. Ali kaže, sve što si ti radio, mi nemamo nikakve zamerke, svaka čast. Znamo da ne primaš nikavu lovu i tako dalje. Ja mu kažem, ako ti misliš da ću ja nešto da radim za vas Engleze, potpuno si se zajebao. Od toga nema ništa. To je nemoguća misija. Kasnije je hteo da me ovde hapsi Branko Crni jer sam ja engleski špijun. Pa, marš bre!

Kažete da ste sreli i Malkoma Rifkinda. On je bio ministar spoljnih poslova u to vreme?

- To je bila veoma ozbiljna stvar. To je trajalo šest meseci. Jedno veče on mene zove i kaže, hoće da te vidi Malkolm Rifkind. Ja kažem, je l' to, bre, ovaj vaš ministar inostranih poslova, šta pričaš ti? Kaže, da, da, hoće da te vidi da napravi večeru s vama i ja mislim, sigurno hoće nešto povodom Zorana. I jednog dana odemo mi na tu večeru i sad to traje, traje, i to se dešava u Dauni stritu broj 10, i ja sve vreme čekam razgovor o politici. Ništa se ne dešava. Kako ribe u Dunavu, gde ste pecali, imate lovište u Bačkom Monoštaru, imate ovo, imate ono… Pita me za odnos s Miloševićem, ja kažem, ma nisam nikad ni sreo čoveka. Kako Zoran, šta mislite? Ja kažem, super. Pritom na znam šta ću. Na stolu je stajalo pet vrsta kašičica, sve je to postavljeno s čašama, šta da radim sa svim tim. I onda je Džordž rekao, samo ti gledaj šta ja radim i ti radi isto to. Svaki zalogaj koji sam pojeo je bio kao da sam progutao ugalj jer sam stalno bio u panici da ću ispasti seljačina. Na kraju mi izlazimo napolje i ja kažem, što me ovaj čovek zvao, zašto? Ništa me nije pitao, ne razumem. Pa kaže, on te je zvao, ti si veliki prijatelj Velike Britanije. Ja kažem, nisam znao da sam veliki prijatelj Velike Britanije, zašto? Onda su mi dali stan na korišćenje, vodili su me subotom i nedeljom na policijske zabave. To su ogromni klubovi, u kojima igraju bilijar, šah, imaju super salu za večere, sve je fantastično i unutra ulazi samo taj visoki oficirski sloj službenika Skotland jarda, MI6, MI5 i tako dalje.

Ali tamo su te toliko obožavali, mora da je postojao neki razlog.

- Ne, ali znaš o čemu se radi? Zoran postaje gradonačelnik, Zoran postaje vođa opozicije i ja sam njegov prijatelj, gde on u razgovorima s njima kaže, na primer, treba da se ode u Strazbur da se uzme nešto. On kaže, ajde, treba da se ode u Beč da se uzmu neka poverljiva dokumenta. Ali ne šalje mene Zoran zato što zna da ja neću da lajem o tome, nego zna da će to sigurno biti urađeno kako valja i da ja neću uraditi ništa što će kasnije predstavljati problem. I Englezi shvataju s vremenom moju ulogu u Zoranovim aktivnostima. Odatle to uvažavanje.