Logorska sloboda

Logorska sloboda


Pa zar nije to skaredno?

Vuk Jeremić i Dragan Đilas, ispred RTS-a pričaju da nisu tu da bi oni bili u Dnevniku, nego da bi, u tom Dnevniku, bili Aleksandar Obradović, Marija Lukić, Teodorović…

I ja treba da verujem u to? Svako, ko se zalaže za slobodno, nezavisno novinarstvo, treba da veruje u to?

Da su Đilas i Jeremić silno zainteresovani za slobode, i da će da pomognu da one budu i ostvarene?
I da podrška njima, znači i podršku nezavisnim medijima?

Tu, ispred RTS-?

Izvinite, ali da li ste poludeli?

Zaboravili, ali baš sve?

Pa izvinite, ali da li je u vreme njihove vlasti, neki tadašnji Aleksandar Obradović gostovao u Dnevniku? A Krušik bio Krušik i tada, i Tešić trgovao sve u šesnaest.

Ili je, možda, Nataša Jeremić, žena tadašnjeg ministra Jeremića i urednica Dnevnika, u to vreme, u glavnoj informativnoj emisiji ugostila Slavoljuba Kačarevića, kada je izašao iz zatvora, u koji je strpan kako bi DS preuzeo uređivanje Kurira?

I da novinari RTS- nisu možda, na svakoj konferenciji za štampu, pitali Đilasa da li je, protivzakonito, vlasnik Pressa?

Da li je, ikada, u to vreme, Dnevnik izvestio o aferi Miladin Kovačević, u kojoj ne samo da su Borko Stefanović i Vuk Jeremić dali državnih, naših, milion dolara, za privatno spasavanje “redova“ Kovačevića, nego je vlada na taj kriminal stavila i oznaku “tajno”, kako se niko time ne bi bavio.

Da nije možda Verica Barać na RTS, u Dnevniku, pričala kako Đilas, preko svoje marketinške agencije, kontroliše, ali baš sve, medije u Srbiji?

I danas se oni, kao, zalažu za oslobađanje RTS? Oni, koji su ga držali kao taoca?

A novinari to podržavaju?

To im normalno?

Nije im skaredno?

I nema nikoga, u udruženjima, među onima koji svaki dan pričaju o slobodama, a da mu padne na pamet da, sve dok javno ne osude i Đilasa i Jeremića, Tadića i sve ostale, zbog svog medijskog zla koje su počinili, i dok im ne zabrane da ikada više pomenu medije, dok ne zatraže njihovu odgovornost i za “Borbu”, “Press”, “Kurir”, hapšenja, smenjivanja…da, do tada, čitava njihova priča nije nikakva borba za slobodu, nego samo bedna podrška jednoj političkoj opciji.

Podrška Đilasu i Jeremiću.

Podrška onima koji su uređivali Dnevnik i sve ostalo, da ponovo to rade.

Onima koji su progonili novinare, stavljali ih u zatvor, da sa tim nastave.

Pa nisu, bezveze, tada baš novinari dali Đilasu nadimak Đitler, nego zato što je od Srbije pravio medijski logor, i još i njime upravljao.

I sada, tog upravnika, podržavaju, jer se setio da otvori kapije?

I da pusti, on, u Dnevnik, one koje bi deo novinstva tamo da vidi.

Može.

Ali posle, kada Teodorović, Obradović i Lukićka unutra uđu, a kapije se za njima zatvore, nemojte da kukate.

Profesija koja pušta političare, i to one najgore vrste, da se bave njenim problemima, drugo i ne zaslužuje.

Nego baš Đilasa i Jeremića. Da urede i nju i Dnevnik. Po onom Zakonu iz 2009.

Po kojem su i hapsili.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar