Mentalne konvulzije umišljene elite

Mentalne konvulzije umišljene elite

foto: printscreen


Tačniji izraz ne postoji – samoproglašena elita. I koliko god da neko negoduje, svi oni koji danas tvrde da su elita – profesori, akademici, glumci, novinari, istoričari – svi nad čijim “nepriznavanjem” kuka Olja Bećković, svi koji misle da su najpametniji i najbolji deo društva, svi koji su ubeđeni da odskaču, spadaju, na sopstvenu žalost, baš u taj izraz.
Samoproglasili su se. I to bez ikakvog osnova, pošto, po svim političkim i sociološkim teorijama “elita” (od francuske reči “elite” čiji je koren u latinskom “eligere”, što znači “odabrani”), jeste, isključivo, ona mala grupa “odabranih” u čijim rukama je neproporcionalno veliko parče društvenog kolača bogatstva, vlasti, uticaja i moći.

Drugim rečima, Olja Bećković može, sve zajedno sa gostima, da kuka svake nedelje do jutra. Elita su oni koji odlučuju, koji se pitaju, koji određuju, a to za nju i njene goste, jednostavno, ne važi. Nebitni su i miljama daleko od svakog ozbiljnog uticaja, vlasti, pa i bogatstva.

Čak ni bogati Dragan Đilas nije elita, iz prostog razloga što ne može da utiče, kao nekada, na uvećanje svog bogatstva. Kada je mogao, bio je elita. I tu je negde i glavni problem kvazielitista. Oni žale nad vremenima u kojima jeste sve zavisilo od njih, u kojima su mogli sve, u kojima su odlučivali, uticali, vladali i bogatili se. I hteli bi da se to vreme vrati, to je cela priča.

Djilas, Nemanja Jovanovic (6)

Kuknjava, žalopojke, dokazivanje da su oni pametni, a da Vučić, eto, vlada zahvaljujući nepismenima, nije ništa drugo nego pokušaj da se povrati presto. Onaj koji je, po njihovom mišljenju, nepravedno izgubljen. Zbog nepismenih, krezubih, krađe, loših medija, neravnopravnoh izbornih uslova, etc.

Na stranu to što su oni izbore izgubili kada su kontrolisali ali baš sve, od mediha, preko skyžni, policije, do izbornih uslova. Ne traže oni sada da uslovi na izborima budu isti kao 2012. godine, kada su ih sami formulisali. Traže da im se, bez izbora, prizna pravo na ime i položaj. Na to da oni, a ne oni koji su pobedili, budu elita, i da odlučuju onako kako oni misle da treba. Teško da to može da im prođe, ali, i kada se njihovo egomanijaštvo i ubeđenost da su rođeni u purpuru, odstrane, ostaje pitanje, da li Srbija ima elitu, i ako je nema, da li joj je potrebna.

Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba prvo da vidimo šta tvori pravu elitu svuda u svetu. Socijalne veze i bogatstvo na prvom mestu. Zatim su tu, proizašli iz tih veza i bogatstva, redom – odgovarajuće (elitno) obrazovanje, i pozicije, kako političke tako i korporativne, medijske, sudske, zakonodavne, izvršne…

Bez veza, bez neke vrste nasleđa, bez para, elite nema. Ona se u svetu stvarala generacijama. Zato tamo postoje škole za koje se zna da rađaju elitu, postoje društva u kojima se elita vaspita i odgaja, i postoje jasno zacrtani putevi kojima se budući pripadnici elite kreću, ka mestu za tim malim a bogatim stolom.

Elita jeste, u svetu, moderna verzija aristrokacije. Teško je postati njen deo, pošto su uticaj, moć i ostali benefiti suviše dragoceni da bi tek tako bili deljeni okolo. Zato je za elitu potrebno i određeno poreklo i, u Americi, na primer, tačno se zna: pripadnici elita su beli Anglosaksonci, muškarci, protestantske veroispovesti, ako su na čelnim pozicijama u biznisu, politici, pravosuđu, imaju oko 60 godina, svršeni su studenti jednog od 12 najboljih univerziteta, članovi određenih socijalnih klubova…

Žena, crnaca, Latinoamerikanaca, Azijata, pripadnika drugih vera, u toj eliti ima, ali na nivou statističke greške. Kada se sve to pogleda, jasno je da je reč o statusu koji se gradi i čuva generacijama.

Samim tim, u Srbiji je gotovo nemoguće govoriti o pravoj eliti pošto nam za nju fali sve, od tradicije, elitnih škola, generacijski bogatih porodica, do onog društvenog modela koji bi tim generacijski bogatim porodicama omogućavao konstantan uticaj i, kroz njega, i socijalne veze, i elitno obrazovanje – stalni upliv u vlasti i moći.

Društvo koje je samo u poslednjih stotinak godina prošlo kroz nekoliko uređenja, revolucija, ratova, istrebljenja čitavih klasa, koje je rigidno, zatvoreno, koje mrzi bogatstvo, tradiciju i moć, teško da može da se nada bilo kojoj drugoj eliti, osim onoj samoproglašenoj i samim tim lažnoj.

Ona je zasnovana na pogrešnim predstavama, pogrešnih ljudi, onih koji su postali gubitnici političke tranzicije. Nju formulišu mediji, koji takođe, bez tradicije, znanja, i ozbiljnog uticaja, maštaju da su elitistički i da određuju javni interes. A jedino što su odredili jeste ta kobajagi elita, koju promovišu pokušavajući da stvore neku “elitu u senci” kojoj bi bili na čelu. Sve zajedno, uzaludno i pogrešno.

Naročito u vreme kada se čitav svet uzjogunio protiv elita, jer one s vremenom jedu postale odrođene, baš poput nekada aristokracije koju su preci današnje elite prvo porazili, a onda i nasledili.

Elita jeste čedo liberalizma i danas je u opasnosti istoj kao i on. Mnogi misle da je prevaziđena, i da treba da ustupi mesto novim snagama. No, ta bitka vodi se na nekom drugom frontu. Srbija je daleko od te priče, u istoj meri u kojoj je daleko i od posedovanja prave elite. Zato, Olja Bećković i njeni gosti mogu samo da sanjaju. Oni koji odlučuju i utiču, ipak idu u Hit tvit. Koji je takođe daleko od elite.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar