METAMORFOZA: Fašizam 2.0

METAMORFOZA: Fašizam 2.0

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/ nr


Poslednjih nekoliko decenija Srbi su lišeni mnogih stvari do kojih su držali. Ostali smo bez teritorije, bez institucija, ispočetka pravimo državu, ostali smo bez interesa, dezorijentisani u istorijskim vrtlozima.

Jedna od stvari koja je definisala naš identitet kao političke zajednice bile su tradicije iz dva svetska rata i naročito antifašizam. Nesporno je i da ovo drugo pokušavaju ponovo da nam uzmu.

Ako analiziramo broj žrtava u Drugom svetskom ratu, jasno je da smo procentualno gledano u odnosu na broj stanovnika podneli veliku žrtvu. Više od milion Srba stradalo je Drugom svetskom ratu.

Poređenja radi, Velika Britanija je izgubila 450.000 ljudi. Ali zanimljiva je i istorijska činjenica da nikada fašistički i nacistički pokret nije zaživeo u Srbiji, što se u tom periodu za druge evropske zemlje ne bi moglo reći. Jedina politička organizacija između dva rata koja je negovala fašističke i nacističke tradicije bila je politička stranka Zbor, koju je vodio Dimitrije – Mita Ljotić. Za njegovo ime svi znaju i smatra se da je bio jedan od kvislinških lidera u porobljenoj Evropi, koji su sarađivali sa okupatorima. Opšta odrednica je da se on uglavnom pamti kao izdajnik. Ali šta mi zapravo znamo o Dimitriju Ljotiću osim onoga što je činio u Drugom svetskom ratu? Kakvu je politiku zastupao, na kojim načelima je zasnovao svoju političku borbu i ima li danas nekoga ko baštini bar delove iz njegovog političkog opusa?

U javnosti se vrlo često provlači izvesna paralela i sličnost između Zbora i pokreta Dveri, lidera Boška Obradovića. Pojednostavljenja nisu moguća naročito ako se akteri i politički procesi posmatraju u različitim istorijskim okolnostima koje predominantno definišu i konkretne politike. Ipak, primetno je da postoje određene sličnosti, paralele i zakonitosti.

Fašizam, a docnije nacizam nastaju u određenim istorijskim okolnostima i sloma u to vreme dominantnog ekonomskog sistema, kao reakcija na date okolnosti i uslovljena drugim faktorima prisutnim u trećoj i četvrtoj deceniji 20. veka. Iako su se sve zemlje u Evropi našle manje-više u sličnoj situaciji i svaka je na svoj način doživela poplavu ovih ideja, čini se da u Srbiji ovakve ideje skoro da nisu naišle na plodno tlo.

Dimitrije Ljotić je bio pravnik iz ugledne građanske porodice. Živeo je u Smederevu, školovao se u Parizu, gde se prvi put susreo sa idejama Šarla Morisa, kasnije vođe francuskih fašista. Postao je član Narodne radikalne stranke 1920, a 1931. godine bio je čak i ministar u vladi generala Petra Živkovića. Dao je ostavku kada nije prošao njegov predlog Ustava, koji će zapravo i pokazati kakve su njegove političke ideje. Ovaj predlog sadržao je elemente unitarne, autokratske, nedemokratske države bez političkih stranaka, sa društvom podeljenim na staleže koji bi birali svoje predstavnike.

U izjavi „Politici“, istoričar Dejan Ristić kaže da je Ljotić školski primer klerofašiste.

“Ljotić je sve vreme antidemokrata i antiliberalan, otvoreni antisemita i ksenofob, koji se zalaže za integralno jugoslovenstvo. Smatrao je da je napredak moguć samo u etničkoj, verskoj i ideološkoj zajednici”, kaže Ristić.

Ističući da su neke ideje, poput staleške države, srodnije italijanskom fašizmu, istoričar dr Mile Bjelajac kaže da je Ljotić zagovarao i otklon prema kapitalizmu i boljševizmu, povratak selu, prirodi i tradicionalnim vrednostima, kao i religioznost, koja je varirala od tradicionalnog hrišćanstva do pravoslavnog misticizma. Upravo se u ovoj ravni možda najbolje razaznaje ideološka sličnost Pokreta Dveri i učenja Dimitrija Ljotića. Ako pogledamo programska načela Dveri, primetno je da ključne tačke predstavljaju poljoprivreda, povratak zadruga i agroindustrijskih kombinata, povratak prirodi, povratak selu, negovanje religioznih vrednosti… Naravno, ponovo ne smemo izostaviti istorijske okolnosti. Vreme u kojem deluju Zbor i Dveri dele decenije i nije moguće povući doslovne paralele, ali više od sličnosti svakako postoji.

FOTO TANJUG/ TARA RADOVANOVIC/ nr

FOTO TANJUG/ TARA RADOVANOVIC/ nr

Sličnog je stava i politički analitičar Dejan Vuk Stanković, koji u izjavi za „Ekspres“ kaže da postoje neke načelne sličnosti.

“Zbor i Dveri si konzervativno desno orijentisane opcije. I jedna i druga kao političke organizacije počivaju na onom ključnom na čemu su počivale desničarske organizacije. Sve što je Zbor bio, zbog vremena u kom je nastajao, bio je organizovaniji i imao je jaču militantnu simboliku“, kaže Stanković i dodaje: „Ali ako govorimo o nekoj simbolici, kod Zbora je to bilo u duhu desničarskih pokreta koji su u to vreme bili preovlađujući u Evropi, oni su bili uniformisani slično svojim nemačkim i italijanskim pandanima i uzorima. Kod Boška Obradovića nemate to, kod njega više imate to što oni žele da deluju kao neka civilna politička opcija, bez tih elemenata koji su imali ljudi u Zboru, koji su maltene marširali u uniformama i imali neki obrazac komunikacije koji su imali pripadnici SA odreda u Nemačkoj ili italijanski fašisti. Toga kod Dveri nema. Ali postoji prihvatanje ideoloških motiva koji su na neki način slični – konzervativizam, tradicionalizam, populizam, posebna uloga crkve u društvu i politici. Kritikovanje vrednosti Zapada, demokratije. Sve to postoji kao sastavni deo ideološke srodnosti.“

Pored ovih dodirnih tačaka, primetne su određene sličnosti u pogledu tretmana drugih etničkih grupa i manjina u društvu.

“Ono što je takođe bila karakteristika Zbora jeste antiliberalan obrazac, dakle, mržnja prema svim oblicima manjina, bilo da su u pitanju verske, seksualne i sve druge manjine, koje liberalna ideologija želi socijalno, politički i pravno da afirmiše. To kod Obradovića postoji. Zalaganje za čistu srpsku rasu postojalo je i kod Ljotića i postoji i kod Obradovića. Ljotić je bio akter rata, ne znam kako bi se Boško Obradović postavio prema ratu, jer ljotićevce, pre svega, identifikujete kroz taj kontekst izdaje i spremnosti da služe nemačkom okupatoru. Ne znam da li bi to i Obradović radio. Njegova politika dok se nije utopio u Savez za Srbiju je bila proruska“, ističe Stanković.

Pored pomenutih sličnosti važno je istaći manir političke borbe.

Primetno je da i jedna i druga politička organizacija promovišu nasilne metode kao legitimna sredstva političke borbe.

“Ono što je sličnost sa Boškom Obradovićem je možda retorika i to što bi se verovatno dogodilo da je Zbor aktivan danas jeste da bi bio incidentna organizacija na način na koji je i Obradović“, kaže Dejan Vuk Stanković.

Svojim političkim metodama i programima Dimitrije Ljotić i njegov Zbor imali su minornu podršku među građanima. Dva puta su izašli na zbore – 1935. i 1938. godine, i u oba navrata imali su nešto ispod jedan odsto osvojenih glasova. Na prvi parlamentarnim izborima u maju 1935. godine osvojili su 25.705 glasova, to jest 0,84 odsto glasova, a u decembru 1938. godine osvojili su 30.734 glasa.

social-network-post-1920x10802-2-710x399

Osnivanje i delovanje Zbora nije naišlo na neko preterano razumevanje i simpatije građana, ali je privuklo pažnju srodne političke organizacije koja je u to vreme već bila na vlasti u Nemačkoj. Hitlerov NSDAP u velikoj meri finansijski pomaže postojanje i rad organizacije Zbor. Pored ideološke bliskosti, očigledno da deo razloga za finansijsku pomoć leži i u destabilizirajućim interesima koje tadašnja Nemačka ima prema Kraljevini Jugoslaviji.

Naravno, nezgodno je povlačiti bilo kakve paralele, ali ipak postoje činjenice i da je rad pokreta Dveri u jednoj meri potpomognut iz inostranstva. U prvom trenutku bila je jasna proruska opredeljenost ovog pokreta, ali je poslednjih par godina primetno da lider Dveri postaje persona grata i u nekim ambasadama zapadnih zemalja.

Da zaključimo, pokret Zbor Dimitrija Ljotića je bio odraz jednog vremena i stvar dominantnog političkog momentuma te epohe. Iako sličnosti postoje po raznima ravnima, pokret Dveri je takođe oblikovan drugim političkim momentom, jačanjem desničarskih organizacija u Evropi i Severnoj Americi. Kakva će mu biti sudbina, pokazaće vreme, ali je jedno sigurno, Srbija nikada nije bila pogodno tlo za takvu vrstu ideja. Jednostavno, fašizam se ovde ne prima.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar