Mi još živimo na Košarama

Dokumentarno-igrani film o najtežoj borbi srpskih vojnika na KiM iz ugla dve majke, čiji su sinovi poginuli braneći najbitniju karaulu na granici sa Albanijom

"Za one koji nisu znali šta se zaista dešavalo na Košarama, dokumentarni film koji je nedavno prikazan na RTS ostavio je strašan, jeziv utisak. Ljudi ne mogu da veruju da se sve to zaista tako dešavalo, a da u to vreme, javnost za to nije ni znala. Za nas, koji smo na Košarama izgubili sinove, koji znamo sve, koji znamo priče njihovih preživelih saboraca, koji sa njima delimo svako sećanje... To je samo deo strahota, koja su naša deca preživela. I možda je bolje tako, strašno bi bilo da se sve te grozote stave na ekran", ovim rečima Kata Cerna, majka vojnika Tibora Cerne započinje priču o osećaju onih koji su na Košarama izgubili svoje sinove. Jer to je bilo pitanje svih koji su 9. aprila odgledali dokumentarno-igrani film RTS "Ratne priče sa Košara": "Kako je sada njihovim majkama, očevima, sestrama, braći?"

Kata je sa suprugom Jožikom, to veče dokumentarni film odgledala na premijeri u Domu Garde na Topčideru.
"Bili su tu i drugi roditelji, i saborci mog sina, oni koji su preživeli. Njih uvek volim da vidim, oni su kao moji sinovi. Sa njima već 20 godina delim svaku priču, svoju i njihovu. Sve ih znamo. One su teške, one su istina. Na Košarama je bilo mnogo strašnije nego što je film opisao, ali možda je ovako bolje. Bilo bi strašno da se opišu sve strahote onoga što su naša deca preživela. A mi, mi to znamo, svaki sekund, sve što se desilo, svaki njihov strah, svako njihovo junaštvo", kaže Kata.

Za Katu je najveći utisak filma scena u kojoj se pojavljuje tenk, u trenutku kada su srpski vojnici na položaju sami, bez ikakve pomoći.

"To njihovo oduševljenje, olakšanje, kad su čuli brundanje tenka, sreća što im je neko konačno pritekao u pomoć. Koliko je to njima značilo...Nažalost, kaznili su ih bombama", kaže Kata.

U filmu "Ratne priče sa Košara" prikazan je i autentičan video snimak koji su snimili šiptarski teroristi na dan 30. septembra kada su ubili petoricu srpskih vojnika, mladića. Među njima i Beograđanina, Vladimira Radojičića, koji je imao 19 godina.

"Taj snimak sam gledala hiljadu puta. I strašno je i kada se gleda, a kako je tek bilo njima tada... Na premijeri filma sam bila sa sinom Branislavom, koji je od Vladimira mlađi dve godine. Kako je bilo? Gledali smo u jednom dahu, jedna slika smenjivala je drugu...A emocije, te emocije traju 21 godinu. Sa tim emocijama se budim, živim, ležem, spavam...I taj film, u kome je bilo nedostataka je kruna jednog nemilog događaja, trajni spomenik svima koji su na Košarama dali svoje živote, kaže Vladimirova majka, Lozanka Radojičić.

Vladimir je u vojsku otišao 23. juna 1998. u autojedinicu u Niš. Bio je u izviđačko-diverzantskoj četi. Njegova jedinica već je bila na Košarama. Usledila je obuka u Valjevu. U Niš su se vratili 15. septembra. Nisu završili drugi deo obuke, kada su poslati na Košare.

"Nisam ni znala da je otišao na Kosovo. Nikome nije hteo da kaže, a znao je. Otišli su 28. septembra, sutradan su bili tamo, na Košarama. Dan kasnije, 30. septembra su krenuli u patrolu, da odnesu opremu jedinici koja je bila tamo... Tu su ih čekali Albanci, koji su prešli granicu i ušli u Srbiju. Priča se da im je OEBS pomogao da uđu na našu teritoriju. Čekali su ih celu noć. Onako samoživi, bahati, poneli su i kameru da se snimaju, i snimali su od 6.30 sati, od kad se razdanilo. Snimali su kako piju, banče i čekaju da naši naiđu. I naišli su u 11.45 sati, u "picgaueru". Pucali su u njih iz svog naoružanja. Pobili su petoricu mladića. Jedan, koji se sedao pozadi uspeo je da se skotrlja, i izbegne smrt. Ostao je on, jedan da ima ko da priča šta se desilo...A onda su ubice došle do vozila u kome su oni ležale, možda još nisu ni bili mrtvi. I prevrću ih. Vade im novčanike iz džepova, skidaju prstenje i lančiće. Na tom snimku videla sam... Poznajem ruku svog sina. Gledam kako je prevrće. Ta slika mi je uvek u glavi. To je slika sa kojom ću u grob da odem", priča Lozanka.

Taj snimak je prvi put odgledala 2007. godine u Udruženju boraca poginulih i kidnapovanih. Taj snimak bio je i ključni dokaz u sudskom postupku koji je usledio protiv okrivljenih albanskih ubica.

Opširnije u štampanom izdanju "Ekspresa"...