MISTERIJA SMRTI SLIKARA DRAGANA MALEŠEVIĆA: Posle Ćuruvije sam ja na redu

Jedan Srbin, tri partije, ali i pokoji mason…

Razboriti Tapi od hiperprodukcije novonastale srpske masonerije vidi svoj prostor i ulogu i 1997. godine na skupštini Velike lože „Jugoslavija” biva ne čelu grupe masona koja ih napušta i formira sadašnju Veliku nacionalnu ložu Srbije, koja se okreće Francuzima i prelazi na Škotski obred. Tada formiraju Vrhovni savet i, kako tvrde, „braća se vraćaju tradiciji i korenima”. Najveće zasluge za taj zaokret pripisuju se Tapiju. Stiže i nagrada, i on postaje grand komander tog novoformiranog Vrhovnog saveta. Igra na velike uloge. Zamajac njegove popularnosti i ogromne pozitivne energije u Bratstvo masona privlači zaista mnoge poznate ličnosti devedesetih...

Prvi masonski hram

Sredinom devedesetih na opštini Čukarica, na Košutnjaku, počinje da gradi veliki objekat. Kupuje plac, sam projektuje i od opštine dobija dozvolu. I četiri godine gradi u osnovi ogromnu prostoriju od 30 metara sa 30 metara, i još jedan sprat nad kojim je graditeljsko čudo u obliku velike kupole. Totalno se posvećuje toj gradnji, plaća i parama i slikama. Opštinarima tvrdi da će to biti akademija umetnosti, da će poslovati bez profita, pa će to biti njegov poklon Beogradu. I počinje škola slikanja, da bi prerasla u njegov legat, muzej njegovih dela. Tapijeva braća masoni sanjaju da će u stvari konačno imati prvi masonski hram u Srbiji, ali…

Od svega toga na kraju neće biti ništa jer dolaskom Demokratske stranke na vlast na Čukaricu mnogo toga kreće na loše u njegovom životu. On ih optužuje da mu traže reket od 300.000 maraka, a oni njega da mu ne važe komunističke dozvole SPS-a. Povuci-potegni, veliki hram će biti pretvoren – u dečji vrtić!

Iako do tada u više nego korektnim odnosima s liderom demokrata Zoranom Đinđićem, koji ne želi da posreduje u čukaričkom sporu, taj naizgled mali sukob na Čukarici nastaviće da tinja, s vremenom se rasplamsava, a mnogi su skloni da tvrde da će epilog za Tapija biti tragičan u zgradi gradske policije.

Elem, u tom tinjajućem sukobu s demokratama, Tapi očigledno ne želi da igra podređenu ulogu pa krajem devedesetih osmišljava i u delo sprovodi nešto kao kontraudar, a sada, s naknadnom pameću, može se reći – hazarderski.

Mladog političara u uzletu Slobodana Vuksanovića, odlično kotiranog u redovima demokrata, Tapi zove i prima 1999, procenjujući da se Đinđić kompromitovao nesmotrenim izjavama i delovanjem za vreme bombardovanja i da planiraju u Demokratskoj stranci da ga zamene novim adutom Vuksanovićem.

Nesumnjivo dobro obavešteni Đinđić šalje signale Tapiju da je igra prevelika i da još jednom razmisli. Tapi mu, prema nekim izvorima, prvo odgovara da nije sve onako kako su mu preneli, ali i ukoliko jeste, da „nema ničeg ličnog”! Stranački izbori za predsednika se bliže i Đinđić vidi, po izveštajima s terena, da je đavo odneo šalu i traži pomoć teške artiljerije iz Surčina! Prema toj priči, Dragan Marković, vlasnik „Krmiva”, umiruje ga rečima: „Neka glasa ko hoće, mi ćemo brojati!” Tako i biva. Vuksanović gubi izbore baš na „tri na karte”, i kraj priče.

Ta politička avantura imaće po Tapija, nažalost, sve lošiji karakter. Počinje da gradi novi masonski hram na Dedinju, u Ulici vajara Đoke Jovanovića kod Topčiderske zvezde. Tu tek kreću ozbiljnije životne zavrzlame, jer je prema jednoj verziji vlasnica placa majka tada i te kako eksponiranog Željka Maksimovića Make, a prema drugoj priči to je bilo u vlasništvu „neke baba-Olge”, od koje to hoće da otkupi direktor „Jugoslovenskih železnica”, čovek iz državne nomenklature. Opet igranka, ali joj se sada ne da naslutiti kraj.

A onda ključni momenat, koji će nepovratno ubrzati stvari, a po Tapija, kao po Marfijevom zakonu, sve što može poći po zlu – tako će i krenuti. Izvršen je atentat na visokog policijskog funkcionera Boška Buhu, a ubrzo policijska istraga navodi da tragovi vode prema krimi-organizaciji na čijem je čelu spominjani Maksimović Maka. Tada protiv Tapija i njegovih masona u front ulazi i sama država sa svim svojim kapacitetima.

Dani mu odbrojani

To više za Tapija nisu samo problemi, počela je agonija kojoj se ne nazire kraj. Gotovo je prisiljen da napusti Beograd i preseli se privremeno u Švajcarsku. Povremeno se javlja novinarima i kazuje da je otišao iz Srbije jer mu otvoreno preti Služba državne bezbednosti, ima informaciju da su mu dani odbrojani.

„Jedan od šefova policije me je obavestio šta mi se sprema i izneo mi je detalje plana po kojem će me ubiti u osam sati uveče kada budem izlazio iz restorana u kojem sam imao zakazan sastanak. Taj prijatelj mi je to dugovao, a verujem i da se plašio osvete ukoliko preživim. A druga likvidacija trebalo je da nastupi neposredno nakon ubistva Slavka Ćuruvije. Znam da je trebalo da budem ubijen 6. juna 1999. godine. Jedna poznata folk pevačica koja je bila s jednim od vodećih ljudi SDB-a pričala je da sam posle Ćuruvije ja na redu”, pričao je Tapi novinarima.

Tapi tada odlazi  u Crnu Goru, krije se, ali se vraća u Beograd posle tri meseca jer su se, po njegovim rečima, „u međuvremenu nagomilale preče likvidacije”. Očigledno veruje da, ako ostane u kontaktu s novinarima, ostaje prisutan i u široj javnosti pa će ga to zaštiti do daljeg:

„Prisluškuju me ovi iz DOS-a. Državna bezbednost je 2001. za Aranđelovdan pustila u rad prislušnu stanicu koja može da prisluškuje mobilne telefone. Tačno 6. oktobra 2000. ta stanica je sklonjena u jedno prigradsko naselje. Ona sada služi kao centar jedne stranke. U zvaničnom SDB-u samo nekoliko ljudi zna za njen rad. Znam i tačnu lokaciju. To što ja znam, zna još dosta ljudi. A taj koji vodi tu operaciju zna da ja sve znam i stalno mi šalje poruke da nove parlamentarne izbore neću dočekati živ”, bombastično izjavljuje Tapi.

Javnost o događajima vezanim za Tapija saznaje na kašičicu, u stvari samo kad se on javi i hoće da priča novinarima u koje je ima poverenja. Tako u jednom od poslednji intervjua tvrdi:

„Moj život se izmenio 3. januara 2002, kada su me drugari obavestili da se nešto čudno događa oko moje kuće, gde se motaju kola DB-a s novim ljudima, koji su njima bili nepoznati. Informisali su me i da su isti dovukli neku opremu i instalirali je u mojoj blizini, ali da ne znaju o čemu se radi. Vrlo brzo sam uočio da je preko puta moje adrese, u Maršala Tolbuhina 32, postavljena kamera u stanu DB-a koji su nekada koristili Bokanovi ‘Beli orlovi’. Saznao sam i da je u cilju praćenja u komšiluku, u stanu Miše Grofa, postavljen i laser jer moj stan ima ogroman prozor. A onda su počele da se događaju neverovatne stvari”, govorio je Tapi u svom poslednjem intervjuu avgusta 2002. za nedeljnik „Oko”.

Rekonstrukcija

I onda dolazimo do večernjih sati tog 29. oktobra 2002. godine. Može se donekle rekonstruisati iz nezvaničnih izvora…

To bi onda izgledalo ovako: Tapi je tih dana imao izraženo visok krvni pritisak, a lekari su ga savetovali da obavezno ode u bolnicu, što je on to odbijao. Te večeri, oko 19 časova, veća grupa policajaca s nekoliko vozila opkolila je zgradu gde je stanovao Tapi. Došli su da ga kao vode na informativni razgovor, a supruga je pozvala komšiju lekara da mu prvo izmere pritisak. To policajce nije sprečavalo da izvrše pretres stana. Onda su insistirali da pođe s njima u gradsku policiju, iako je komšija lekar apelovao da mu se prvo pruži medicinska pomoć pa da ga onda vode na razgovor.

Tapi je s policajcima otišao na informativni razgovor, a sa sobom je poneo i lekove za krvni pritisak. Prolazili su dugi neizvesni sati, a onda su supruga i ćerka čule na televizijskim vestima da je „u stanici policije iznenada preminuo poznati slikar Dragan Malešević Tapi”!

A šta se zapravo događalo te noći u zgradi gradske policije, u tadašnjoj ulici 29. novembra? To se do dana današnjeg saznavalo onako uzgred, u fragmentima.

Zvanično, toga dana i noći sprovodila se policijska akcija „Splav”, koju je osmislio i sprovodio Milan Obradović, načelnik beogradske policije, a cilj je bilo rasvetljavanje ubistva policijskog generala Boška Buhe. Privedeno je oko 30 ljudi, a među njima i Tapi.

Takođe, dok je Tapi davao izjavu, kako tvrdi policija, njemu je iznenada pozlilo. Došla je ekipa Hitne pomoći, ali njemu nije bilo pomoći. Kažu, preminuo je od infarkta. I to je to. Realno, malo ko je poverovao u tu zvaničnu verziju.

Sumnjivi inspektori

Nezvanično, svedoci tvrde da su Tapija zapravo ubili policijski inspektori koji su ga saslušavali, jer su mu tokom saslušavanja nabijali najlonsku kesu na glavu!

Vladimir Jakšić Karlos, jedan od optuženih za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, tvrdio je da je poznati slikar Dragan Malešević Tapi ubijen u prostorijama gradskog SUP-a 29. oktobra 2002. godine uveče, dok je bio na informativnom razgovoru. On je na sudu rekao da je nakon privođenja bio smešten u prostoriju gradskog SUP-a, tik pored one u kojoj je saslušavan Dragan Malešević Tapi. Jakšić je naglasio da je čuo Tapijeve krike i pretnje policajaca i čak je ustvrdio da je čuo jednog policajca koji je svojim kolegama, vidno uznemiren, saopštio: „Ubismo čoveka!”

Oglasio se i iskusni policajac Marko Nicović, bivši načelnik SUP-a Beograd, koji je tada tvrdio da je metoda „kesa na glavu” postala pravi hit i da se koristi u podzemlju, obaveštajnim službama i policiji. On ističe da policija koristi tu metodu u slučajevima kada je tanka s dokazima…

Tapi je sahranjen u prisustvu rodbine, velikog broja prijatelja i javnih ličnosti, po pravoslavnom obredu, ali s masonskim simbolima. U čitulji u „Politici” pisalo je da je Tapi mason najvišeg, 33. stepena i grand komander Vrhovnog saveta Srbije drevnog i prihvaćenog Škotskog reda. Nakon njegove smrti, Velika nacionalna loža Srbije formirala je novu ložu pod njegovim imenom.

Na šestoj parceli Centralnog groblja u Beogradu stoji spomenik u crnom mermeru na kojem piše Dragan Malešević Tapi 1949-2002. Bio jednom jedan Tapi.