MITOVI I LEGENDE: Vidovdan koji nas je skupo koštao

MITOVI I LEGENDE: Vidovdan koji nas je skupo koštao

Foto: Imre Szabo


Treba gledati pravo, jer da se trebalo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

Često su citirane ove reči velikog pisca Borislava Pekića. Uprkos tome, međutim, mnogi u Srbiji kao da ih ne čuju. Ne vide u njima putokaz ka najmanje lošem, jer o najboljem je teško govoriti, rešenju kosovskog problema. Umesto da gledaju pravo, u susret budućnosti, nekima je draže, a sigurno i lakše, da stalno okreću glavu i gledaju gde su nekada bili, ne vodeći računa o tome gde bi trebalo u budućnosti da budu i oni, ali i njihovi potomci.

Nije Srbima strano stalno gledanje u prošlost. Rado se okreću mitovima. I nisu oni po tome mnogo drugačiji od drugih naroda jer, istini za volju, svaka nacija počiva na jednom ili više mitova, legendi – Englezi na legendi o kralju Arturu, Amerikancima je važan, recimo, Dejvi Kroket… Nema razloga, dakle, ni za Srbe da se stide kosovskog mita, da zaborave na “čestitog kneza Lazara”, Miloša Obilića, “devet Jugovića i desetog starog Jug Bogdana”… Sve dok shvataju da je u pitanju mit.

Pitanje je, međutim, da li to svi shvataju i da li ne dopuštaju da mit utiče na njihovo rasuđivanje pri donošenju određenih, moguće i sudbinskih odluka. Nekada je, naravno, lakše sakriti se iza mita nego skupiti hrabrosti i racionalno sagledati stanje na terenu.

Poslednji čin kosovske drame

Sa druge strane, opravdano se može dovesti u pitanje koliko je takvo ponašanje racionalno, koliko ono celo društvo pretvara u taoca nekakvih zabluda, koje se temelje na različitim tumačenjima jednog te istog istorijskog događaja.
Pre tačno 30 godina, 28. juna 1989. godine, Miloševiću su stotine hiljada klicale na Gazimestanu kada im je on, a da mnogi to tada nisu shvatali, ili nisu želeli da shvate, najavio ratove koji dolaze. Bio je to početak poslednjeg čina kosovske drame koja, nažalost, i dan danas traje.

Protivnika i pobornika teze o kosovskom mitu kao ideji vodilji srpske politike uvek je bilo, a najverovatnije će ih uvek i biti. Za jedne je to prirodni deo stvaranja nacije, a za druge samo izgovor da se ostane zamrznut u vremenu.
Niko, međutim, do sada nije podvukao crtu i napravio račun koji bi pokazao koliku je cenu Srbija platila zbog kosovskog mita. Pritom ne treba u prvi plan stavljati materijalne stvari, jer u takvoj postavci ona najveća cena, plaćena u ljudskim životima, svodi se samo na kusur.

A o sudbini onih 100.000 Srba koji i dalje žive na Kosovu i Metohiji, sa obe strane Ibra, ne treba ni da govorimo. Naročito u trenutku kada se oni na severu, zbog još uvek važećih kosovskih taksa, suočavaju sa potencijalnom humanitarnom katastrofom, jer u prodavnicama troše poslednje količine osnovnih životnih namirnica iz rezervi.
Još jedan kuriozitet – na samom Gazimestanu pre 30 godina bilo je bar deset puta više Srba nego što ih je danas na celom Kosovu i Metohiji.

Foto: EPA Rade Prelic

Foto: EPA Rade Prelic

 

Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za stateške alternative, ističe, međutim, za Ekspres da su mitovi neraskidivi deo narodotvornog proces.
“Svi narodi su građeni na mitovima. Ne postoji narod u svetu koji svoje predanje nije gradio na mitu”, kaže Proroković.

Ako se to prihvati kao nešto što je nesporno, dolazimo do pitanja upotrebe ili zloupotrebe mita u dnevnoj politici. Koliko se mitovi koriste za manipulaciju emocijama građana, radi dobijanja široke podrške za politiku koja, u krajnjoj liniji, ne mora da ide upravo tim građanima u korist?

Proroković se slaže da se mitovi koriste u dnevnopolitičke svrhe “negde više, negde manje”, ali, moda pomalo iznenađujuće, ocenjuje da Srbija spada u one zemlje u kojima se mitovi koriste manje.
“Mi nismo svesni tuđih mitova. Zaglavljeni smo u ovu jugoslovensku jarugu i ne gledamo preko plota šta se dešava, eventualno u Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj, i to kada eskalira kriza. Drugim balkanskim i evropskim narodima nismo se bavili niti u političkom niti u akademskom smislu. U Bugarskoj, je na primer, mitologija mnogo izgrađenija i više se koristi za dnevnu politiku. Jedna od prvih partija koja je osnovana posle pada komunizma bila je VMRO”, kaže Proroković.

Kao primer, on navodi nedavnu izjavu bugarskog premijera Bojka Borisova da Makedonci moraju još da “sazru” kako bi dobili datum o početku pregovora sa Evropskom unijom.
“Oni moraju još dosta toga da poprave. Nemojte da me shvatite pogrešno, ali sve dok se spori da li je Goce Delčev Bugarin ili Makedonac, sve dok se bavimo temama o herojima koji su bili i za Bugarsku i za Makedoniju, takvo će biti stanje. Opozicija me stalno pita šta radi komisija. Neka sazru”,  poručio je Borisov nedavno u Briselu.

Proroković, međutim, ne zanemaruje ni “savremeni turski, neoosmanski mit o pripadanju Evropi, koji se gradi na balkanskoj vertikali”.
“Oni Balkan posmatraju kao integralni deo svog prostora. Od Demirela do danas ne vidim nikakvu promenu. Naravno, kada dođu ovde, oni su vrlo učtivi i to ne spominju, ali kada ovako razgovarate sa njima i posmatrate integralno njihove polemike, vidite da je to tako”, dodaje Proroković.

A kada je o kosovskom mitu reč, on se Srbiji, kako kaže, delom i nameće: “Pa, nismo mi sami sebe bombardovali, niti smo 2008. krenuli u ovo u šta su oni krenuli. Mislim da je ishod mogao da bude i drugačiji da je bilo malo više razumevanja na Zapadu”.

Tokom krize jača mitologija

Teorijski, društva se okreću najčešće mitovima u trenucima velikih kriza, pa je tako i pozivanje na mitove najčešće direktno proporcionalno problemima u kojima se zemlja nalazi.

Proroković se slaže da u teoriji jeste tako da, kada se dođe u krizu, jača mitologija. On, međutim, dodaje da ima i obrnute teze politikologa koji kažu da se mitovi pojavljuju i krize otvaraju onda kada država ojača.
“U Jugoslaviji je građanski rat počeo kada smo ekonomski najbolje stajali. Pa, u Južnom Tirolu, što su bogatiji, to se češće oglašavaju da im treba autonomija. Isto je u Kataloniji. Kada narodi reše sve probleme koji se tiču ekonomije, institucija i političkog zaokruživanja, u jednom trenutku hoće i državu”, kaže Proroković.

Na kraju, sagovornik “Ekspresa” ocenjuje da će u budućnosti kosovski mit u Srbiji biti još prisutniji.
“Mi imamo nešto što se zove vidovdanska etika. I to ne samo da se neće iskoreniti, nego je stub našeg narodotvornog procesa u poslednjih 200 godina. To je ta razlika između “carstva zemaljskog i carstva nebeskog” koja se kod nas onako brutalno i pojednostavljeno prevodi.

Na pitanje da li nas to onda, posle onog kosovskog mita od pre skoro šest i po vekova, vraća na novi mit o pobedi protiv NATO, sagovornik “Ekspresa” odgovara da “čak ne zna nikoga ko tako nešto tvrdi”.

“Vi tu nemate pobedu. Pre se tvrdi da mi nismo doživeli poraz”, kaže Proroković, odbacujući da je reč o eufemizmu za pobedu nad NATO: “Politički mi nismo doživeli poraz, jer fakat je da je usvojena Rezolucija 1244, a da je njihova ideja bla nešto drugo u Rambujeu. Da je to bila kapitulacija, završilo bi se kao u Nemačkoj i Japanu 1945. Niko nas ništa ne bi pitao, potpisali bi kapitulaciju u Kumanovu, a Kosovo bi proglasilo nezavisnost”.

“Nismo imali od čega da počnemo”

Istoričarka Dubravka Stojanović ponudila je, međutim, prošle godine jedno malo drugačije objašnjenje cele priče o kosovskom mitu, ali i ratu 1999. godine. Ona je, naime, tada na tribini “Zamrznuto Kosovo – Od Gazimestana do Narodnog muzeja” pokušala da objasni zbog čega se u Srbiji slavi poraz, odnosno Kosovska bitka koja jeste bila poraz.

“Ne radi se o suočavanju sa porazom iz 1999. godine, nego 1389. godine. Mi se sa tim nismo suočili, a ako se sa tim suočimo, moramo da prestanemo sa kuknjavom i ulogom žrtve što nije u planu. Mi živimo u zamrznutoj 1389. i to vreme ne protiče. To vreme nema dinamiku, ono stoji i mi stojimo u tom vremenu. Kad bismo priznali poraz iz 1389. mi bismo pristali da istorija nije zatvorena, da je dinamična, da su za nju odgovorni neki ljudi, da se podnosi odgovornost. Zamrznuto Kosovo služi tome da mi ništa ne vidimo, ne razumemo i ne čujemo. Zato i ne želimo da se odmrznemo”, zaključila je tada Dubravka Stojanović.

O dvostrukom poimanju istorije među Srbima, nedavno je za “Ekspres” govorila i istoričarka Latinka Perović, pozivajući se na knjigu “Serbs” koju je, na zahtev Engleza, ’90-ih godina napisao Sima Ćirković, jedan od najuglednijih istoričara koji su se bavili srednjim vekom.

“Ta knjiga prevedena je na deset jezika, a ovde je imala samo dva prikaza. Jedan istoričar, akademik je govorio o dve istorije u Srbiji: o usmenoj koja se zasniva na legendi i predanju i o naučnoj istoriji koja radi na osnovu činjenica i dokumenata. I on je rekao da se vrlo često oslanjamo na ovu prvu. Tu imate jedno preuveličano viđenje sebe, svoje uloge. Jednu konstrukciju. Uvek citiram Slobodana Jovanovića koji, kada je pitao svoga oca Vladimira Jovanovića, osnivača ideje liberalizma ovde: “Pa, dobro, zašto ste toliko glorifikovali istoriju?” On je rekao: “Pa, nismo imali od čega da počnemo.” S tim bih se složila. I to je u redu za prvu generaciju koja uspostavlja vezu sa svetom. Ali je problem ostati na tome i smatrati jednu istinu rodoljubivom”, rekla je Latinka Perović.

A decenijama se u Srbiji dešavalo upravo to. Mit je doživljavan kao vrhunac iskazivanja rodoljublja i patriotizma. Paradoksalno, ali najveći iskorak iz tog klišea možda je napravio Dragan Marković Palma, kada je 2008. godine, obrazlažući zašto je koalicija oko Socijalističke partije Srbije okrenula leđa “nebeskoj” Demokratskoj stranci Srbije i priklonila se “zemaljskoj” Demokratskoj stranci u formiranju Vlade, rekao: “Patriotizam se ne sipa u traktore.”
Da li je sada trenutak da se stvari konačno postave na svoje mesto i da gledamo pravo ne odričući se istovremeno mita koji je nesumnjivo odigrao veliku ulogu u stvaranju srpske države i nacije? Pred nama su dve mogućnosti, da se otreznimo sami ili da nam neko u tome pomogne – šamarom!

Opširnije čitajte u štampanom izadnju Ekspresa…

4 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Србин

    Шта ви причате какав мит, мит је мешто што ниме сигурно да се десило, Бој на Косову се десио и завршен је Србском победом

  2. 3
    Petar

    Nedavno sam bio na nekom seminaru…Zaključak je da će države koje imaju vodu, šume i rudna bogatstva stajati bolje u materijalnom smislu. Samo u Srbiji ljudi tvrde suprotno…daj Gazivode, daj Trepču daj,daj, daj i biće nam bolje!

  3. 4
    Stefan Zarić

    Sa dečijim pogledom na svet Latinke Perović se ne slažem. Ako mi nismo imali od čega da počnemo, ne znam ko je to u Evropi imao. Uporedite našu istoriju sa nekim istorijama evropskih zemalja pa ćete videti da srpski srednji vek nije ništa bolji ni gori od drugih. A za knjigu Sime Ćirkovića (s razlogom) nikad nisam čuo. Niti planiram da je čitam jer tu su Englezi imali neki plan….
    Što se tiče Dubravke Stojanović, istorija se ne deli na čiste pobede i čiste poraze. Niti na čiste mitove i čiste istine. Sama Kosovska bitka je taktički nerešena, a naša država je kasnije propala jer je bila nedovoljno snažna da podnese posledice. Isto se desilo i protiv NATO-a 1999. Istorija zna da se ponovi. Mi trenutno živimo u Despotovini a zna se ko je Despot. Nadam se da će se naći neki ozbiljan čovek da preuzme upravljanje ovom državom pre nego što se svi suočimo sa konačnom propašću.
    Kao ni o Kosovskoj bici, tako se ni o kakvom istorijskom događaju ne može potpuno objektivno i uzdržano govoriti, to je nedostižni ideal. Vi morate znati šta hoćete da postignete sa vašom pričom o nekom događaju. Osim učenja na greškama, to može biti i svest da je naš srpski život i rad već neko živeo i radio, da ovo ima smisla. Ovde dolazimo do mojeg neslaganja sa Borislavom Pekićem pa nek je on pisac. Ta smejurija o “zemlji dece svoje”…Da se zakačimo i visimo o toj slamci (zemlji dece svoje)? Pokušavajući negde da se popnemo a ispod nekakav ponor? Ili možda treba da čvrsto stojimo na Zemlji svojih predaka, i kujemo budućnost koja unapred nije data. Zemlja potomaka se stvara a ne sledi sama po sebi.

+ Ostavite komentar