Monumentalna prolaznost

Monumentalna prolaznost

Foto: Tanjug


Da nema srpske opozicije, šta bismo mi? Da nema Boška, Đilasa, Borisa, Vuka, Borka, Lutovca, o da, i Sergeja, politika nam ne bi bila to što je sada. Način na koji su oni redefinisali politički proces, to je jednostavno za političke anale. Da je kojim slučajem živ Tit Livije, rimski istoričar, nikada ne bi napisao Ab urbe condita, odnosno istoriju Rima od osnivanja grada. Ko bi se još bavio takvim trivijalnostima i šta uopšte znači ta prazna floskula Večni grad u odnosu na grandioznost i veličinu opozicionih srpskih prvaka. Verovatno bi napisao Ab Dajrekt medija condita. Vinston Čerčil ne bi bio lud da piše svoje memoare, pisao bi verovatno Vukove memoare, a recenzent bi mu bila Nataša Jeremić. Hitler svoje kapitalno delo ne bi nazvao „Majn kampf“ već „Boško kampf“, jer nijedna borba osim Boškove zapravo i nije borba. S posebnim osvrtom na štrajk glađu, koji je borba Boška sa Boškom, s obzirom na veličine o kojima se radi, nema veće borbe.

Da je Mikelanđelo živ, David bi bio isklesan po modelu torzoa Borisa Tadića, a od struka nadole Marinike Tepić. Rastko Nemanjić nikada ne bi uzeo monaško ime Sveti Sava. Jok. Uzeo bi monaško ime Mlađan Đorđević, po najvećem duhovniku Sorabije, Tesalije, Rumelije, Besarabije i Kijevske Rusije. Koliko je to značajan ličnost možda govori i podatak da bi Tit Livije u svojoj knjizi Ab Dajrekt medija kondita čitavo jedno poglavlje posvetio Mlađanu Đorđeviću, kao ličnosti koja na uzvišeni način čuvstvujuće prožima materijalno i duhovno.

Umišljena politička grandioznost srušila se kao kula od karata pred jedni prostim zadatkom. Osnovom političke borbe. Izborima. Svaka opozicija gleda izbore kao šansu, osim srpske. Ona kaže, neću da učestvujem na izborima jer smo svi mi zajedno monumentalni i tako grandiozni da je naprosto prirodno da nam se vlast preda bez izbora, bez volje naroda. I to momentalno.
Rekosmo da je srpska opozicija redefinisala politiku kao fenomen, postavljajući fizičke zakone u njega. Sad srpska politika izgleda kao jedno interakcijsko polje u kome postoje dva pola, vlast i opozicija i jedna vrsta energetskog kretanja koje ćemo eksperimenta radi, nazvati smislenim ili racionalnim. I tako što je manje racionalnog u delanju i ponašanju opozicije, to je više smislenog i racionalnog u delovanju vlasti. Potpuno obrnuto od normalnog procesa. Što se više opozicija bavi sobom, to se vlast više bavi pravom politikom. Onom politikom koja je životna, koja dotiče živote ljudi, bazičnom ekonomijom, pravima, razvojem… U svim drugim državama je obrnuto. Što je opozicija kritičnija, naravno ukoliko je kritika zasnovana na racionalnim osnovama, to je vlast efikasnija, bolja, mudrija… Tako je u skoro svakoj zemlji moderne demokratije. Opozicija je u funkciji pravilnog rada političkog sistema, potpuno svesna svoje uloge i društvene odgovornosti. Kod nas to, nažalost, nije slučaj, i nemogućnost opozicije da funkcioniše kao korektivni faktor je samo njihova i ničija druga odgovornost.

Jedna rečenica koju često ponavljaju opozicioni prvaci najbolje ilustruje suštinu problema. Često oni kažu – uslovi političke borbe nisu ravnopravni da bismo mi pobedili na izborima. Iako su te iste uslove formulisali uglavnom oni dok su bili na vlasti, a sada im ne odgovaraju. Ali dobro, to na stranu, u ovoj sintagmi krije se jedna velika istina. Dakle, obratite pažnju na deo „mi pobedili“ na izborima. Cilj vašeg postojanja nije to „mi pobedili“ nego šta ćete vi da uradite ako pobedite za nas koji zaokružujemo neki broj na glasačkom listiću. Pošto nas koji žvrljamo po listićima uopšte ne zanima da li ćete vi da pobedite, već smo sebični i hoćemo nešto za nas i našu decu. Nećemo da im se budućnost svodi na vašu pobedu i vašu vlast. Ne razumete o čemu govorimo? Onda mi vas bojkotujemo, a ne obrnuto.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar