Najstariji nerešeni slučaj ubistva

Zaleđeno telo Otzija nemački turisti su otkrili 19. septembra 1991. na glečeru u Alpima nadomak granice Austrije i Italije. Prva pretpostavka bila je da je reč o telu preminulog planinara, ali rezultati koji su stigli iz laboratorije zaprepastili su svet

Slučaj ubistva Otzija nakon više od dve decenije skoro da je rešeno. Sve se zna, osim ko ga je ubio, ali to odavno i nije važno. Otzi je ubijen pre 5.325 godina i nema razloga tragati za njegovim ubicom. Prvi put je rešavanje ubistva bilo neuporedivo značajnije za naučnike nego za policiju i kriminologe.
Zaleđeno telo Otzija nemački turisti našli su 19. septembra 1991. na glečeru u Alpima nadomak granice Austrije i Italije. Prva pretpostavka bila je da je reč o telu preminulog planinara, ali rezultati koji su stigli iz laboratorije zaprepastili su svet. Za policiju tu nije bilo posla, na scenu su stupili naučnici, a njihove pretpostavke, prvi dokazi i istraživanja su mesecima punili novinske stupce. Ime „ledenom čoveku" dao je jedan od italijanskih novinara koji je pisao o tom slučaju. Na italijanskom jeziku Otzi je - Eci.
U času kad je ubijen, Otziju je bilo 45 godina, bio je visok 160 centimetara i težak 60 kilograma. Imao je braon oči, probleme sa srcem, lajmsku bolest, patio je od artritisa i paradentoze i bio intolerantan na laktozu. Imao je nultu krvnu grupu. Njegov poslednji obrok sastojao se od mesa jelena i divokoze. Dodatnim pretragama utvrđeno je da je pred smrt pojeo i neku vrstu sušenog mesa, a taj podatak otkrio je arheolozima da su pripadnici ove zajednice poznavali i postupak sušenja mesa, čime su ga čuvali od kvarenja. Predanaliza je pokazala i da je pre smrti pojeo neko lekovito bilje, što ukazuje na to da je možda patio od mučnine i da je imao stomačnih problema. Takođe su nađeni tragovi beskvasnog hleba i divljeg voća, ali i mahovine. Pretpostavlja se da je Otzi u mahovini držao hranu i tako čuvao svežinu obroka.
Strela kojom je pogođen u rame nije mu okončala život. Tragovi na lobanji dokazali su da se on, nakon što je pogođen, verovatno zateturao i pao. Taj udarac je bio koban. Tragove povrede imao je i na ruci. Proučavajući ostatke sezonskog polena koji su nađeni u njegovom stomaku, italijanski arheolog je pretpostavio da Otzi nije preminuo na mestu gde je nađen, već da je tamo ceremonijalno pokopan. Činjenica da je u stomaku imao nesvaren ručak govori da je napadnut iz zasede, a u prilog tome idu i luk i strela koji su ostali naslonjeni na obližnje drvo. Pretpostavlja se da je planirao da se duže zadrži dalje od kuće jer je sa sobom nosio drveni alat da bi sebi napravio odeću ili posuđe, kao i bakarnu sekiru, koja je u to vreme bila statusni simbol. Znači da je Otzi pripadao višoj klasi u zemljoradničkom staležu.

Geni zaprepastili naučnike
Međutim, činjenica koja je najviše začudila naučnike bili su rezultati biopsije. Kod Otzija su nađeni neki geni koji nisu ljudskog porekla. Otkriven je metagenom, odnosno genetska mutacija koju je izazvala bakterija koja živi u ustima.
Naučnici su utvrdili i kako je Otzi živeo. Bio je pastir koji je prebivao u dolini Isak, u severnom delu mesta koje danas pripada Italiji. Poslednjih deset godina života proveo je južno ili zapadno od svog doma i verovatno je često boravio u mestu gde je nađeno njegovo telo. O tome da je bio pastir svedoče ostaci odeće. Naime, na njegovoj odeći nađena je životinjska dlaka, što znači da je često boravio u blizini ovaca, krava i koza. Njegova obuća bila je od ovčje i kravlje kože, a šubara od kože medveda. I parče tkanine koje je nađeno oko njegovih kukova bilo je životinjskog porekla. Kraj njegovog tela nađena je nekakva prostirka koja je verovatno služila da se pokrije kada pada kiša, a drevni čobanin je na telu imao i nekoliko tetovaža.
Mumificirano telo Otzija nalazi se u muzeju u italijanskom gradu Bolcanu i pojedini naučnici smatraju da istraživanja ni posle svih ovih godina nisu završena.
On je prva osoba u istoriji kod koje je registrovana zaraženost bakterijom koja izaziva lajmsku bolest, a prema analizi anomalija u njegovom DNK, bio je bliži modernim stanovnicima današnje Korzike i Sardinije nego stanovnicima Alpa, gde je njegovo telo pronađeno.

Poreklom sa Bliskog istoka
Rezultati istraživanja do sada su u potpunosti otkrili punu genetsku sliku njegovih ćelija.
Albert Cink sa Instituta Eurak za mumije i „ledenog čoveka" u Bolcanu svojevremeno je izjavio da studija nuklearnog DNK predstavlja veliki korak napred u jednoj od najširih studija u istoriji nauke.
„Proučavamo ledenog čoveka već 20 godina. Toliko toga znamo o njemu: gde je živeo, kako je umro, ali veoma malo znamo o njegovoj genetici, o genetskim informacijama koje je nosio", rekao je on.
Otzi je bio nosilac haplotipa, što pokazuje da su njegovi preci najverovatnije migrirali sa Bliskog istoka kada je obrađivanje zemlje postalo raširenije.
Veruje se da taj period tranzicije na poljoprivredno društvo objašnjava Otzijevu netoleranciju na laktozu.
„Analiza svih delova genoma omogućava analizu DNK iz jednog uzorka, što ranije nije bilo moguće. To je stvarno zanimljivo i nadamo se široj studiji. Mi smo u stvari tek na početku", rekao je tada Cink.

Rođaci u Austriji
Kasnija ispitivanja pokazala su i da u Tirolu žive ljudi sa istim genetskim mutacijama kao Otzi, a naučnici iz Austrije pronašli su 19 njegovih rođaka. Istraživači sa Instituta za sudsku medicinu u Inzbruku uzeli su uzorke davalaca krvi iz Tirola i u njima otkrili istu genetsku mutaciju. Stručnjaci veruju da bi istu mutaciju mogli da nađu i među stanovnicima pojedinih regija u Švajcarskoj i Italiji. Do sada je analizirana krv 3.700 davalaca, a većina njih je ispunila i upitnike o precima. Nikome od njih nije rečeno da su verovatno Otzijevi srodnici, a genetska sličnost je bila potpuno slučajno ustanovljena. Postoje delovi DNK koji se ne menjaju prilikom nasleđivanja i oni se nalaze u Y hromozomu kod muškarca, odnosno u mitohondrijama kod žena. Promena može da se dogodi samo mutacijom, a ta mutacija se takođe nasleđuje. Zahvaljujući haplogrupi moguće je pratiti istoriju seoba naroda, a Otzi, kako je utvrđeno, pripada haplogrupi G, koja je danas veoma retka u Evropi, ali je zato prisutna na Bliskom istoku.
Istorija kriminologije nije do sada zabeležila nijedan slučaj ubistva koji je toliko doprineo naučnim saznanjima kao ovaj, zvanično i dalje nerešen zločin.

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]