Nauka bez muke

Koliko zapravo traje dobar školski čas i da li se kvalitet nastave može meriti minutima – pitanje je koje je otvorio predlog Ministarstva prosvete da se časovi skrate sa 45 na 30 minuta. Ideja da časovi traju kraće, uz obrazloženje da je pažnja učenika sve slabija, na prvi pogled deluje kao jednostavno i pragmatično rešenje. Međutim, iza te naizgled tehničke promene krije se čitav niz dilema: od toga na čemu se takav zaključak zasniva, preko toga kako bi se on sproveo u praksi, do pitanja da li se na ovaj način zaista rešava suštinski problem obrazovnog sistema ili se samo reaguje na njegove simptome. 

Ideju o kraćem školskom času prvi je u javnost izneo predsednik Srbije Aleksandar Vučić krajem prošle godine.

"Treba možda da skratimo časove, ali ne u smislu da ih olakšamo, neka imamo više časova, ali da ih skratimo. Da budu koncentrisanija deca, da bude veća pažnja jer malo ko može da održi koncentraciju 45 minuta."

Rasprava je, međutim, zaživela tek nakon završetka zimskog raspusta, kada je Ministarstvo prosvete izašlo sa idejom da se školski čas skrati za 15 minuta. Kao glavni razlog navodi se pad koncentracije i rasuta pažnja učenika, pod uticajem novih tehnologija i stalne prisutnosti mobilnih telefona.

"U ovom trenutku mi o toj ideji, da budem najprecizniji, otvoreno i glasno razmišljamo. Mislim da postoji neka vrsta psihološkog opravdanja. To je da upravo pod uticajem ovih novih tehnologija imate fenomen difuzne pažnje. Vi ne možete da budete fokusirani na jedan predmet, nego vrlo lako krećete sa jednog na drugi sadržaj. To stvara efekat kod dece da vi ne možete da ostanete fokusirani na nekih 45 minuta, koliko maksimum traje koncentracija i kod zrelih ljudi", rekao je nedavno Dejan Vuk Stanković i dodao:
"Slušamo različite argumente za i protiv. Nakon toga ide praktični deo koji podrazumeva institucionalnu reorganizaciju rasporeda časova, alokacije nastavnog kadra i možda prijem novih ljudi, jer će biti više časova. Ima tu dosta međukoraka dok ne zaživi, ali u svakom slučaju možda ćemo krenuti sa nekim pilot programom jer promene u obrazovanju moraju da budu racionalne", istakao je ministar prosvete.

On je, takođe, naglasio da se intenzivno razmatra mogućnost delimične ili potpune zabrane mobilnih telefona u školama i da će o tome razgovarati sa zaštitnikom građana Zoranom Pašalićem.

Jedno od prvih pitanja koje se sa ovim predlogom ministarstva prosvete otvorilo jeste na čemu se ovakav predlog zasniva. Bez jasnog uvida u metodologiju i zaključke na koje se Ministarstvo eventualno oslanja, teško je proceniti da li je reč o stručno utemeljenoj odluci ili reakciji na opšti utisak o padu koncentracije učenika. 

Do sada javnosti nisu predstavljeni nikakvi konkretni podaci, istraživanja ili analize koje bi pokazale da kraći časovi zaista dovode do boljih obrazovnih ishoda. Postavlja se pitanje da li su takva, ili slična, istraživanja uopšte rađena… "Ekspres" je pokušao da postavi ovo pitanje ministru prosvete, ali Dejan Vuk Stanković nije bio u mogućnosti da dâ svoj komentar. 

Isto pitanje postavili smo nekadašnjem ministru prosvete Srđanu Verbiću i Aleksandru Markovu iz EDU foruma, organizacije koja se bavi popularizacijom i unapređenjem obrazovanja. 

Dok Verbić ističe da nije čuo da je u Srbiji ikada rađeno bilo šta slično, Markov oprezno dodaje da ne može sa sigurnošću tvrditi da Ministarstvo nije sprovodilo neka istraživanja. 

"Pre eventualnog uvođenja, iako sam siguran da ova promena neće biti sprovedena, bilo bi jako dobro da se napravi nekakva studija i da se vidi da li bi to skraćenje nečemu dobrom doprinelo. Moje mišljenje, ovako bez istraživanja, iz prakse, jeste da to ne bi popravilo pažnju kod učenika niti je trajanje časa uzrok njihove lošije pažnje ili kako god je to ministar nazvao. Mislim da se takvom promenom ništa ne bi dobilo, a mislim i da je prilično nerealno da do nje uopšte dođe", kaže Markov. 

Ovih dana u javnosti se često postavljalo pitanje da li u praksi drugih država postoje slični modeli nastave. Verbić u razgovoru za "Ekspres" ističe da u inostranstvu postoje slični modeli, ali da se oni ne primenjuju na sve učenike. 

"Nego ukoliko imamo hiperaktivne učenike na primer, pa se za njih prave modeli od 30 minuta. Pa za mlađe razrede takođe može da se pravi. Ili u okviru bloka nastave. Ali u svakom slučaju, nigde nema da je neka država za ceo svoj obrazovni sistem smanjila čas na 30 minuta. To se nigde nije desilo. Postoje varijante za posebne ciljne grupe u okviru nekog projekta pa se to testira. U svakom slučaju, nema nikakvih značajnih rezultata, da je neko objavio da je to dobro. Može da se testira, ali niko nije objavio i pohvalio se: e ovo super radi." 

Skraćivanje časa automatski otvara pitanje nastavnih planova i programa koji su već godinama ocenjeni kao preobimni. Nastavnici i sada često ističu da rade pod pritiskom da "pređu" propisano gradivo u predviđenom vremenu. Zbog toga trajanje časa nije samo tehničko pitanje, već duboko pedagoško. Ukoliko ovaj predlog ministarstva počne da se primenjuje u praksi, on bi zahtevao da nastavnici prethodno prođu obuku, prilagođavanje, eventualne izmene udžbenika i jasne smernice za rad u učionici. U suprotnom, postoji rizik da bi se promena svela na formalnu odluku, bez suštinskog efekta na kvalitet nastave. Zato se ovakva odluka ne donosi preko noći.

"To čak ne bi bila ʼnekaʼ obuka. To bi bila jedna vrlo komplikovana obuka koja bi godinama trajala. Vi menjate i kako pravite raspored i koliko se vremena provodi u kojim aktivnostima u školi i način na koji nastavnici prave planove za te časove. Morali bi da se menjaju programi u zavisnosti od toga šta su druge aktivnosti. To bi iziskivalo i menjanje udžbenika… To je jedna teška promena sa vrlo neizvesnim rezultatima. Mi ne znamo šta bismo dobili. Vrlo verovatno bi bile negativne posledice. Ali čak i da znamo da su pozitivne, to nisu stvari koje se rešavaju tek tako: hajde da promenimo u zakonu pa ćemo od sledeće školske godine početi ovako. Nije ni blizu toga", objašnjava Verbić.

Organizacione izazove koje ovaj predlog nameće ističe i Aleksandar Markov.

"Ova promena morala bi da dovede i do promene programa. To bi organizaciono moglo da prouzrokuje probleme jer bi trebalo uklopiti časove. Ono što je do juče bilo šest časova, sada bi bilo recimo osam ili devet… Tako da bi i u organizacionom smislu predstavljalo izazov, pogotovo u školama sa većim brojem učenika. Kada se bavimo promenama, potrebno je da sagledamo iskustva drugih zemalja. Ne možemo samo mi da budemo ostrvo u svetu koje uvodi neke promene."

Iako deo stručne javnosti smatra da ovakva odluka verovatno neće biti doneta, debata koju je pokrenula ukazala je na dublje probleme obrazovnog sistema. Umesto brzih i parcijalnih rešenja, pitanje je da li je Srbiji potrebna ozbiljna i promišljena reforma načina na koji se znanje prenosi u školama. Otvaranjem teme, oko skraćenja školskog časa za 15 minuta, neminovno se postavlja i pitanje uzroka smanjene pažnje učenika. Da li je reč o uticaju savremenih tehnologija, zastarelim metodama predavanja ili pasivnoj ulozi učenika u učionici? Ukoliko se učenici i dalje svode na pasivne učesnike, ostaje dilema da li će kraći čas sam po sebi doneti bilo kakvu promenu.

Markov ističe da je "problem kompleksan", da je "drugo vreme" kao i način prikupljanja informacija.

"Kod nas je škola u velikoj meri zaostala u tom nekom ranijem periodu s kraja 19. ili 20. veka, gde je učenik samo neko ko je primalac informacije. On najčešće nije aktivan učesnik na času. Ako nešto treba menjati, to su onda osnovni principi rada, ono što često nazivamo eks katedra. Model koji je prevaziđen. Ako zaista želimo da podignemo pažnju učenika, neophodno je aktivnije ih uključiti u sam proces časa. Podstaći ih da oni budu ti koji su aktivni na času, koji rade, koji istražuju. To savremene tehnologije nude, iako mi želimo, između ostalog, da telefone izbacimo iz škola. Ponuditi im priliku da koristeći savremene tehnologije i malo savremenije metode rada oni postanu aktivniji na času i da učestvuju u času umesto da dremaju. Isto tako, predlog nije bio samo da se skrati čas kao takav, i da se samim tim smanji vreme provedeno u školi, već i da se poveća broj časova. Generalno, mislim da je za fokus potrebno i vreme, a kada ga iseckate, onda podstičete tu rasutu pažnju. Tako da, ako zaista želimo da popravimo nešto, potrebno je da radimo na osavremenjivanju nastave i aktivnijem uključivanju učenika u sam proces nastave. Zato mislim da skraćenje trajanja časa ništa suštinski ne bi promenilo."

Mimo strategija i predloga koji se iznose na nivou institucija, ključno pitanje ostaje kako nastava danas izgleda u praksi i koliko je problem pažnje učenika zaista vidljiv u učionicama. Iskustva onih koji sa decom rade svakodnevno često nude jasniju sliku od one koja se svodi na jednostavna rešenja. Upravo iz tog ugla, Verbić ukazuju da problem dekoncentracije nije izolovan samo na školu, već predstavlja širi društveni fenomen.

"To je nekako znak vremena. Mi svi imamo problem sa vrlo podeljenom pažnjom. Non-stop nam stižu poruke… Nije situacija kao što je bila pre par decenija kada smo mogli da budemo više koncentrisani. Ali sa druge strane, najcenjenija sposobnost na tržištu danas je koncentracija. Da neko uprkos svemu može da ostane koncentrisan i da ga ništa ne poremeti. To vidimo u svakoj sferi. Nama je izuzetno važno da radimo na koncentraciji. Ali ne tako što ćemo se povlačiti pa ćemo usled slabe koncentracije skraćivati časove. To nema smisla. Nego da probamo da ih naučimo kako da žive sa svim tim distrakcijama. Jer, realno je gde god budu radili, šta god budu učili, uvek će biti tih problema. Uvek će stići neka poruka, mejl… Hiljadu stvari koje odvlače pažnju i onda pokušavamo da multitaskujemo. Koncentracija jeste sve veći problem, tu nema dileme. Da to treba da se rešava – treba, ali da li je ovo način, mislim da nije."

Predlog o skraćivanju časova, iako verovatno neće biti sproveden, ogolio je način na koji se u Srbiji razmišlja o obrazovanju, često parcijalno, bez jasne strategije i bez uključivanja onih koji sistem svakodnevno nose. Ako je pažnja učenika zaista problem, onda odgovor ne može biti samo kraći čas, već ozbiljno preispitivanje načina na koji učimo, predajemo i prilagođavamo školu vremenu u kojem živimo.