Ne daj bože da se Srbi slože, glasi parafrazirano jedna naša narodna izreka koja jasno govori o karakterologiji ljudi sa ovih prostora. Uz takođe već poznate tipa – Dva Srbina, tri stranke, inat i evergrin – e sada neću ni kako ja hoću, tvore kompleks osobina koji bi se mogao posmatrati kao jedan tipski model ponašanja. Kao što to obično biva, ono što važi ili vredi za Srbe uglavnom vredi i za Hrvate. Ko je to na koga tačno preneo, ovu vrstu endemskog cerebralnog sifilističkog ludila, istorija nije dala odgovor još uvek, ali u svakom slučaju ove patološke pojave podjednako su primetne u oba naciona.
Kada ludilo transponujemo na teren politike, dobijamo takođe sličnu sliku. Teško da ćete naći dva hrvatska političara koji lepo govore jedan o drugom, čak i ako pripadaju istoj stranci. Neprijateljstva koja suštinski opterećuju njihove odnose realna su i uglavnom nerešiva. Ali za razliku od srpskih pandana, hrvatski političari ispoljavaju dve dodatne osobine koje se mogu tumačiti i kao neka vrsta političke zrelosti i racionalnog ophođenja. Prvo, kada se radi o odnosima sa Srbijom i konstantnim čarkama na liniji Zagreb–Beograd, neprijateljstva se suspenduju i čitav politički blok se ponaša monolitno. Dakle, problem sa Srbijom ujedinjuje, to je opšte mesto. Drugo opšte mesto je da se ti sukobi uvek dešavaju daleko od očiju javnosti i da je čak manir hrvatske žute štampe da o ovim sukobima uglavnom ne izveštava, naročito ako ti sukobi nisu javno ispoljeni.
Zato se u medijima skoro nikada nije moglo naići na bilo kakve napise o sukobu hrvatskog premijera Andreja Plenkovića i predsednika Zorana Milanovića. Iako razloga za političko sučeljavanje ima bezbroj, počev od toga da pripadaju različitim strankama, HDZ-u i SDP-u, pa do toga da je na ovoj relaciji prisutan i jedan sasvim ličan konflikt karakterističan za dva političara iste generacije za koje se ne može baš reći da su u potpunosti operisani od sujete. Neki hrvatski analitičari nazivaju ovaj sukob – sukobom dva gigantska narcisa.
Pandorina kutija je otvorena i ovaj sukob Plenkovića i Milanovića je ozbiljno uzdrmao politički sistem u Hrvatskoj preteći da potpuno razori neke od bitnijih institucija poput vojske i diplomatije. Naravno, ni Srbija nije bila imuna na ovakve procese u svojoj relativno kratkoj demokratskoj istoriji (koja je opet znatno duža od hrvatske demokratske tradicije). Iz skorije prošlosti imamo primere otvorenih sukoba s početka dvehiljaditih u kojima su s jedne strane bili premijer Srbije Zoran Đinđić sa svojim saradnicima i s druge Vojislav Koštunica sa svojim saradnicima.
Namerno naglašavamo ovde pojam bliskih saradnika jer su sukobi na tim relacijama često znali biti i krvavi. Taj dualizam doveo je do urušavanja određenih institucija, pre svega iz bezbednosnog aparata, vojske i policije. Najviši oficiri vojske i policije podelili su se po tome ko kome pripada, odnosno kome je bliži, da li Koštunici ili Đinđiću. Onda su jedni druge prisluškivali i pratili (setite se samo afere sa koaksijalnim kablom) neretko i ubijali (nikada do kraja rešen slučaj Momira Gavrilovića). Slično se desilo i kada je uspostavljen tzv. sistem kohabitacije. Ovaj put u ulozi kohabitatora našli su se ponovo Vojislav Koštunica ovaj put na funkciji premijera i Boris Tadić kao predsednik. Sličan scenario kao i u slučaju Koštunica–Đinđić, samo za nijansu manje krvav i ostrašćen. I ovaj put prvi su stradali bezbednosni elementi sistema po difoltu skloni priklanjanju centrima moći i servilnom odnosu prema njima, uz naravno urođenu sklonost ka zaprimanju novca i rektalnom planinarenju.
U Hrvatskoj se pre neku nedelju na obeležavanju operacije „Bljesak“ u Okučanima predsednik i premijer nisu pojavili zajedno na ceremoniji polaganja venaca. Svako je došao zasebno sa svojom kamarilom aktivnih i penzionisanih generala i inih domoljuba i branitelja. Scena je bila prilično otužna pa je čak i jedan od komandanata u operaciji „Bljesak“ general u penziji Luka Džanko ovu scenu kratko prokomentarisao jednim jasnim i britkim: „Nema pomoći.“ Tog trenutka bilo je jasno da je sukob Plenkovića i Milanovića došao do tačke iz koje je jako teško ponovo doći do nekog normalnog odnosa.
Na stranu to što su svojim stavovima i ponašanjem polarizovali ionako porozan bezbednosni sistem, koji je podložan sličnim boljkama od kojih boluje i srpski pandan, a koje smo naveli napred. U tome se posebno ističe Milanović, koji verovatno usled jake crvene boje i levičarskog karaktera stranke iz koje dolazi u borbi za naklonost desnog i ratobornog biračkog tela vrlo često koristi retoriku koja ide uz onu stvar Briselu, a naročito Haškom tribunalu čije presude u poslednje vreme vrlo često relativizuje. U njegovom kabinetu je rado viđen gost general Tihomir Blaškić, Ljubo Ćesić Rojs se kune u njega i naziva ga najvećim hrvatskim državnikom posle Franje Tuđmana, a Milanović im ne ostaje dužan sa izjavom da će vrlo rado primiti generala Milivoja Petkovića čim on odsluži svoju zatvorsku kaznu.
Ali osim bitke za srca branitelja, još jedan sukob, ovaj put lukrativne prirode, razara odnos hrvatskog predsednika i premijera. Naime, radi se o nabavci savremene eskadrile lovaca za potrebe Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. U ovom trenutku postoje tri ponuđača koji su ostali u igri. Prvi je naravno američki „Lokid Martin“ koji nudi svoj F-16 po ceni od 1,8 milijardi dolara, drugi je francuski „Rafal“, a treći švedski „Gripen“.
Ove dve ponude kreću se u nivou od nešto iznad milijarde dolara. U poslednjih nekoliko godina u kojima je ova nabavka aktuelna hrvatski političari nalazili su se pod ozbiljnim pritiskom zainteresovanih strana. Tako je prošlog leta američki državni sekretar Majk Pompeo posetio Hrvatsku i rekao da je Amerika opredeljena kao njen saveznik i da je spremna da finansijski podrži modernizaciju Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. Kanije je dolazio i direktor „Lokid Martina“ sa svojom delegacijom na pregovore u MORH. S druge strane, ni Emanuel Makron ne miruje. U nekoliko navrata ministarka odbrane Francuske Floren Parli, konkretno izjavivši da vidi Hrvatsku u okviru Evropskog odbrambenog fonda, organizacije koja raspolaže milijardama evra spremnih da se utroše na modernizaciju naoružanja zemalja članica. Pored toga Francuska je ponudila i jačanje odnosa u saradnji namenskih industrija dve zemlje.
Zasad se čini da se jedino treći takmac, odnosno švedski „Gripen“ ne ponaša agresivno u nameri da dobije ovaj posao. Jedno švedska vlada nije čak ni pokušala da tim povodom kontaktira Zagreb, te stoga se čini da oni imaju najmanje šanse. Što se tiče Hrvatske, ovu odluku bi trebalo, nakon obrazloženog predloga i prolaska svih tehničkih procedura, da donese Plenkovićev kabinet. Tako stoje stvari formalnopravno i sa ovim procesom skoro nikakve veze nema institucija predsednika republike. Međutim, izjava Milanovića da se on neće mešati u ovaj proces, ali da o svemu tome ima svoje mišljenje s kojim će upoznati javnost, zapravo govori da je on spreman od ovog pitanja napraviti vrhunsko političko pitanje, i s tim Andrej Plenković mora da računa.
Drugo pitanje oko kojeg se sukobljavaju jeste pitanje imenovanja ambasadora. Tehnički gledano, saglasnost na izbor ambasadora na predlog vlade daje predsednik. U ovom trenutku Plenković smatra da je to njegov isključivi prerogativ, dok Milanović insistira na principu reciprociteta, odnosno da od ukupno četrdeset naimenovanja novih ambasadora on da polovinu kadrovskih rešenja. U ovom trenutku proces je potpuno blokiran, a na sve to došlo je i do ozbiljnog javnog sukoba na relaciji Milanović – ministar inostranih poslova Gordan Grlić Radman.
Povod je bilo naimenovanje ambasadora u Srbiji Hidajeta Biščevića, koje je na samom početku Milanović doslovce nazvao zabadanjem noža u leđa jer je, prema njemu, bio doveden pred svršen čin. Tenzije su dodatno porasle kada su se pojedini predstavnici inače podeljene hrvatske nacionalne zajednice u Srbiji požalili da ambasador sa njima uopšte ne komunicira. To je Milanoviću bilo dovoljno da javno upita čiju to politiku sprovodi ambasador Biščević. Odgovorio mu je ministar Radman koji je rekao da je on lično na samom početku karijere primio Milanovića u diplomatiju. Ovaj mu nije ostao dužan rekavši da mu on nikada nije bio šef, već da je bio referent za ugalj i toalet papir u Ministarstvu spoljnih poslova.
Mogući epilog i najverovatniji scenario u sudaru ova dva politička ega sa razlikama koje nije moguće pomiriti je sledeći. U nekom trenutku u tom sukobu doći će do eskalacije koja će rezultirati iznošenjem prljavog veša čiji će smrad jedno biti moguće iskoreniti nekim novim izborima.
