NIN - okidač za Vučića

Postoje trenuci koji su odsudni. Uistinu takvi. Od kojih zavisi sudbina, otuda i sama reč. U životu jedne nacije, naroda, uopšte političke zajednice nema mnogo takvih trenutaka. U našem slučaju prošlost je isuviše teška da bismo je ponavljali, možda čak i pogubna. A kakva će biti budućnost? Kao što rekosmo, živimo u jednom istorijskom i jedinstvenom vremenu u svakom smislu. A istorija nije tek odar na kome se rađaju veliki narodi i pojedinci, već mesto njihove agonije.
Šta je jedan od najvećih strahova koji živ čovek može osetiti? Ako je normalan i zdrav, onda je to bespomoćnost, ali samo u jednom, ili dva slučaja. Da ne može svoju porodicu ili sebe da zaštiti. Vrlo jednostavno, psihološki mehanizam koji skoro uvek pali. Efikasniji od famoznog waterboardinga iz Gvantanama. Cilj ovakve akcije je - slomiti protivnika, naterati ga da izgubi fokus, izludeti ga. Ali ako se kojim slučajem zovete Aleksandar Vučić i predsednik ste Srbije medijski napadi i linč članova porodice, nije samo neukusno i široko tumačena novinarska sloboda ili političko delovanje pod paskom iste, već nešto mnogo više. U trenutku kada nije u zemlji već se sastaje sa predsednicima Kine i Rusije, a potom odlazi u Berlin na teške razgovore sa Merkelovom i Makronom, naslovna NIN-a ima sasvim drugo značenje. Poruka je - ne možeš ti da štitiš interese Srbije kao njen predsednik, jer u ovom trenutku ne možeš ni svoju porodicu da zaštitiš. Tajming je pažljivo biran.

Baviti se analizom sadržaja koji je plasiran kroz medije, apsurdno je. Pošto ga ni nema. Isprazne fraze, priče iz kafića užeg beogradskog jezgra. Prežvakavanje tračeva u medijima poslužilo je svrsi. A potiče iz ambicije onih koji sebe smatraju prosvećenim, elitnim delom društva. Svaki takav primerak zapravo je šoven do profesionalnosti, mrzi Vučića iz "principa" i za to mu nisu potrebni neki posebni razlozi. No, on taj prosvećeni primerak nikada za sebe neće pomisliti da je ono što zapravo jeste i da je zapravo njegovo viđenje društva jako blisko onom kako su Napoleon ili Hitler videli Novu Evropu. Onda Đilas, Jeremić , Boško Obradović, Mlađa Đorđević, dođu potpuno prirodno. Gonjeni što frojdovskim, što napoleonskim kompleksima ograničeni predrasudama i ambicijom. No, oni nisu glavni ili pak jedini akteri ovoga plana. Oni su glasna i pristrasna publika, pešadija u tuđim rukama i delimično beneficijari.
Interesi koji stoje iza ovoga se mogu odrediti kao delom domaći a delom inostrani. Što se domaćih tiče, oni su uglavnom ekonomski, ali su artikulisani kroz kvazi politički proces koji sprovodi deo opozicije. Strani interes se najšire može odrediti kao dvostrani, jedan dolazi iz dela struktura na Istoku i dela struktura na Zapadu. Na primeru susreta u Kini to bi izgledalo ovako. Nekima na Istoku i svima na Zapadu ne odgovara da se Vučić viđa sa Sijem i Putinom.

Isto tako, skoro svima na Istoku i nekima na Zapadu ne odgovora da se opet Vučić za par dana u Berlinu sreće sa Merkelovom i Makronom. Pomenuti delovi Istoka i Zapada imaju svoje interese i uticaje u delovanju onoga što sebe naziva srpskom opozicijom kroz razne opskurne likove od Mlađana Đorđevića do Čička i sličnih. Naravno uz interese onih tajkuna koji su najviše izgubili uvođenjem reda u ekonomski sistem. Baš zbog njih nije bio slučajan ni izbor medija koji ispaljuje prvi hitac. Oni zapravo ne vide mogućnost za dalji razvoj njihovih političkih pulena bez da se ne ostvari kontrola nad izdavačkom kućom kojoj prominentni nedeljnik pripada. Za tu nakanu menadžment je predstavljao problem i onda je najlakše rešenje da ga se ukloni. A idealno bi bilo da ga se ukloni pod pritiskom vlasti. Čini se da je upravo to bila ideja.
Da ne odemo predaleko, za sve ovo o čemu govorimo, reći će s pravom, postoje i druge metode. Udar na porodicu je ipak nešto što se ne čini. Iako u osnovi tačna ova konstatacija, u konkretnom slučaju ima ozbiljan nedostatak. Nema ničega drugog. Nema ničega čime bi ga se moglo kompromitovati. Nema miliona, tajnih računa, provizija... Da ih ima, odavno bi ugledali svetlost dana. Nema, i zato se izvlače brat Andrej i sin Danilo. Posle verovatno, otac , majka, žena, kumovi, prijatelji...

Nije ih ni bilo nikada. Jer da ih je bilo, ne bi pokojnom Mikiju Rakiću i nekim ljudima iz BIA padalo na pamet da smišljaju aferu sa krađom identiteta brata, kako bi stavili tada zamenika predsednika SNS u fioku. Možete reći da je ovo već domen teorije zavere i da za takvo što ne postoje dokazi. Ali, da li je to bila praksa treba pitati Ivicu Dačića, kako su njemu i njegovim saradnicima pakovane afere iz te kuhinje da bi se držao pod kontrolom. Živ je i može da kaže neku reč o tome, za razliku od drugih koji to nisu preživeli.
Sve ovo jako dobro zna i Aleksandar Vučić. Vidi se to iz njegove izjave, citiramo - Sve i da mi stave glavu na panj, nema pregovora, dok Priština ne povuče takse. Nema ustupanja ne zbog sebe, nego zbog toga što je ovo jedinstven trenutak. Onaj odsudni momenat koji definiše budućnost i koji nije baš za svakoga, već samo za one koji su spremni da shvate da se istorija ovog vremena neće određivati po datumima, već po onome šta smo mi radili u tim trenutcima. I biće dobro. Uz malo sreće koja prati hrabre i odlučne.